- На данашњи дан, 29. јануара 1412. године српски деспот Стефан Лазаревић потписао је Закон о рударству, јединствен по садржини и опреми, чија је правна и историјска вриједност прелазила националне границе, и дио статута града Ново Брдо, великог рударског центра на Косову и Метохији.
Закон(ик) о рудницима или Новобрдски законик је скуп закона које је објавио деспот Стефан Лазаревић. Сам документ је јединствен правни споменик средњовјековне Србије и по својој правној и историјској вриједности превазилази српске националне оквире. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), које је у то вријеме било највећи рудник на Балканском полуострву. Сам спис је очуван у неколико познијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из XVI вијека, који је откривен 1959. године када је поклоњен Српској академији наука и умјетности, а данас се налази у Архиву САНУ. Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, у илустрованом препису из XVI вијека, откривен је 1959. године. Непосредно након њега, пронађене су још двије верзије (латинична и турска) у којима нема закона о животу у Новом Брду, а поједини дјелови су укључени у Саски закон Сулејмана Величанственог.
Илустровани препис Закона о рудницима, настао је око 1580. године, а на основу неколико записа на њему може се дјелимично пратити његов историјат. Стотинак година након настанка, рукопис је 1674. године откупио од попадије Стојне поп Георгије за 120 аспри. Крајем вијека, нашао се у посједу хеким-баше Алипашића, који је био османски чиновник или љекар. Он га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу, након чега рукопис долази у посјед патријарха Арсенија IV Шакабенте. Током тог периода, њиме су руковали еклезијарх Филотеј и јерођакон Михаило, уз које је забележена 1745. година, док је на другом мјесту уписана 1753. године. Он се из патријаршијске библиотеке преселио у Беч. Током наредна два вијека, рукопис се налазио у приватном власништву, пошто на себи нема печата неке званичне институције, да би се након Другог свјетског рата појавио на једној аукцији антиквитета. Том приликом, купила га је супруга југословенског амбасадора др Францеа Хочевара, који је рукопис 1959. године (тада је био амбасадор у Букурешту) поклонио Српској академији наука и умјетности. Рукопис је смјештен у Архив САНУ.
Сам рукопис има оријентални изглед, са корицама (10 цм х 28 цм) унутар којих се налази 27 листова (10 цм х 28цм):
на прва два се налазе минијатуре
од 3. до 26. се налази текст Законика
на 27. листу се налазе познији записи
Коришћени папир посједује италијанске водене жигове, док су листови повезивани на начин карактеристичан за османски период. На свакој страници се налазио златном линијом оивичен правоугаони простор унутар кога је уписан текст. Ток рукописа је на 19. листу преплетеним орнаментом који дијели први дио рукописа (Закон о рудницима) од другог дела (Статут Новог Брда).
- На данашњи дан, 29. јануара 1843. године рођен је Јован Павловић. У родним Сремским Карловцима, завршио је гимназију, студирао на Правном факултету Велике школе у Београду, потом економске науке у Женеви, које је наставио и окончао у Минхену.
Прије доласка у Црну Гору, у Панчеву и Земуну уређивао је неколико листова. Након доласка на Цетиње 1878. године био је уредник листова „Глас Црногорца” и „Црногорка”, директор Цетињске гимназије и министар просвјете. Обновио је рад Цетињске читаонице обогативши је савременом литературом, новинама и часописима. Исте године отворио је књижару и антикварницу, а на његову иницијативу почела је и градња Зетског дома. Бавио се позоришном критиком и радио на законским прописима из области просвјете и културе. Умро је на Цетињу 1892. године.
Његова личност и стваралачка делатност дошле су до пуног изражаја у покрету Уједињена омладина српска. Своје знање и огромну енергију Јован Павловић је улагао у развој журналистике и борбу против цензуре и режимске штампе. Био је приврженик идеја Вука Караџића, а одушевљавао се народном поезијом и пјесништвом Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. У вријеме када је Павловић дошао у Црну Гору управо су се успјешно окончали ослободилачки ратови против османске власти и друштво је почело из корјена да се мијења и преображава. Осјећала се потреба да се просвјетне и културне активности наставе са још јачим интензитетом и у таквим приликама обрео се Павловић на Цетињу, преузимајући главну ријеч у књижевном и јавном животу црногорске пријестонице. Он ће заједно са др Лазом Костићем, Симом Матавуљом, Валтазаром Богишићем и Павлом Ровинским давати тон јавном животу на Цетињу и печат културној клими оновремене Црне Горе. Био је предсједник одбора за подизање Зетског дома, члан дворског пјесничког савета, уредник часописа Зета, управник Државне штампарије, главни школски надзорник. Јован Павловић је уређивао Глас Црногорца у другачијим приликама него што је то био случај са листовима у Србији. На црногорском двору вршена је нека врста превентивне цензуре, на тај начин што је уредник био дужан да књазу Николи доноси на преглед коректуру листа. Књаз је, у ствари, наређивао о чему ће се писати у листовима, што се Павловићу није допадало. Носио се мишљу да покрене један независни лист, Барјактар, који би самостално уређивао, о томе је чак обавијестио и јавност у листу Глас Црногорца. Међутим, због финансијских и административних потешкоћа, овај план се није реализовао.
Цетињска гимназија, осим наставног плана, није имала других нормативних аката неопходних за регулисање њене организације и активности, Павловић се заузео да се што прије напише статут и Закон за гимназију. Први Закон за гимназију ступио је на снагу септембра 1883. године. Септембра 1886. године Павловић је именован за министраа просвјете и црквених дјела и ту функцију ће вршити до своје смрти 1892. године. Павловић ће такође бити и први рецезент уџбеника за црногорске школе. У вријеме министровања покренуо је часопис Просвјета, као орган Министарства просвјете и црквених дјела, посвећен школи и цркви, који је уједно био и први црногорски педагошки часопис. За име Јована Павловића везана је и појава прве књижаре у тадашњој Црној Гори, коју је отворио 1879. године у свом стану на Цетињу. Посебне заслуге припадају Павловићу за обнављање Цетињске читаонице у марту исте године.
За свој рад у Црној Гори и заслуге у њеној просвјети и култури Павловић је добијао разна признања и одликовања. Поводом пунољетства пријестолонаследника Данила 1889. године, црногорски књаз га је одликовао Даниловим крстом II реда са звијездом. Наредне године одликован је од Француске републике одличјем (службеник јавне наставе).
У јесен 1891. године Павловић се разболио и исте године отишао на лијечење у Карлсбад (данас Карлове Вари). Књаз Никола и кнегиња Милена су за све вријеме његове болести били изузетно пажљиви према њему и често га посјећивали. По књажевој заповијести Павловић је сахрањен о државном трошку 1892. године на Цетињу испред Влашке цркве.
