Warning: fopen(/srv/users/serverpilot/apps/svetigora/public/wp-content/plugins/give-recurring/give-recurring.php): failed to open stream: No such file or directory in /srv/users/serverpilot/apps/svetigora/public/wp-includes/functions.php on line 5568

Warning: fread() expects parameter 1 to be resource, boolean given in /srv/users/serverpilot/apps/svetigora/public/wp-includes/functions.php on line 5571

Warning: fclose() expects parameter 1 to be resource, boolean given in /srv/users/serverpilot/apps/svetigora/public/wp-includes/functions.php on line 5574
Љетопис, 29. јул 2019 • Радио ~ Светигора ~
Bitka Na Belasici

Љетопис, 29. јул 2019

Име: Ljetopis 29.07.2019 (1914 Bitka na Belasici, 1940 Bitka za Britaniju); Опис: Љетопис, 29. јул Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан,  29. јула 1014. године византијски цар Василије II је у бици на Беласици нанио тежак пораз војсци цара Самуила.

Bitka Na BelasiciБитка на Беласици одиграла се између Византијског и Македонског (Бугарског) царства. Дио је византијско-бугарских ратова, а завршена је одлучном побједом Византије. Самуило је знао да ће византијска војска морати да прође кроз низ планинских прелаза, те је због тога предузео мјере да их закрчи. Изградили су јарке дуж границе и утврдили многе долине и пролазе са зидинама и кулама, посебно пролаз Кључ на ријеци Струми, кроз који је Василије морао проћи. Самуило је снажно утврдио и сјеверне падине планине Беласице, јужно и источно од свог двора у Струмици. Широка долина реке Струмице била је погодно мјесто за напад и користиле су је византијске снаге у ту сврху и током претходних година. Самуило је оставио јаке снаге како би обезбиједио пролаз. Поред тога, изабрао је Струмицу за одбрамбену базу јер се тај простор налазио на путу до Солуна који је водио преко Охрида. Самуилова одлука да се суочи са Василијем и главнином његове војске није била подстакнута само сталним поразима и инвазијама које су девастирале његову државу, већ и забринутошћу због губитка ауторитета међу племством, које је било веома ослабљено услед византијских кампања. Да би се суочио са Грцима, Самуило је окупио велику војску (по неким тврдњама, чак 45.000 људи). Василије се такође добро припремио окупљајући велику војску на чије чело је поставио најискусније команданте. Први покушај Василија да пробије блокаду пролаза завршен је неуспјешно. Његова војска заустављена је у пролазу долином. Упркос тешкоћама, Василије није одустао од напада. Наредио је свом генералу, Нићифору Ксифији, да маневрише са трупама око високе планине Беласице и окружи их, док је сам настављао да напада зид и тако им одвлачи пажњу. Ксифија је послао своје трупе стрмом стазом која их је одвела у позадину непријатеља, напао стражаре, разбио их и присилио на предају. Самуилови војници су напустили одбрану пролаза како би се суочили са Ксифијиним снагама. То је омогућило Василијев пробој фронта и уништење дрвеног зида. У бици је убијено на хиљаде Самуилових војника. Остатак је очајнички покушао побјећи на запад. Самуило и његов син Гаврило Радомир одмах су кренули на исток из свог штаба у тврђави Струмици, како би помогли својој војсци, али су у очајничким борбама у близини села Мокријево (данашња Македонија), били преплављени непријатељским снагама које су брзо напредовале. Сам Самуило једва је побегао, и то само захваљујући храбрости свога сина Гаврила Радомира који је посадио оца на свог коња и послао га у Прилеп. Из Прилепа, Самуило се вратио у Преспу, док је Гаврило Радомир кренуо према Струмици како би наставио борбу. Василије је потпуно уништио Самуилову војску и заробио 15.000 војника. Василије је подијелио заробљенике у групе од по 100 људи. У свакој је потпуно ослепио 99 војника, док је оставио по једног заробљеника са једним оком, како би друге могао водити кућама. Овај чин био је освета за смрт Вотанијата, Василијевог омиљеног генерала и савјетника. Због овог чина Василије је добио је свој надимак „Бугароубица“. Самуило је умро, наводно, када је видио своју ослијепљену војску. Битка је утицала и на Србе који су такође били присиљени да прихвате врховну власт византијског цара. Границе Византијског царства поново су биле на Дунаву, први пут од VII вијека, што је омогућило Византији да контролише цијело Балканско полуострво од Дунава до Пелопонеза и од Јадранског до Црног мора.

 

  • На данашњи дан, 29. јула 1940. године почела је битка за Британију.

Bitka Za BritanijuОсвајањем Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и сејверне и западне Француске, њемачка армија је добила нове, много погодније и ближе, поморске и ваздухопловне базе за напад на Велику Британију, за ометање њеног саобраћаја на Ламаншу и за угрожавање њених комуникација на Атлантику. Ступањем Италије у рат на страну Њемачке знатно су угрожене британске базе и комуникације на Средоземљу и отежане везе са колонијама на Средњем и Далеком Истоку. Велика Британија сваког момента је могла очекивати напад Њемачке, тим прије што је Њемачка имала врло јаке снаге: око 157 дивизија (139 пјешадијских, 1 коњичку, 7 моторизованих и 10 оклопних) и око 3 500 авиона прве линије, од којих је око 75% било способно за операције. Велика Британија није била спремна за одбрану. Њена копнена војска имала је само око 360 000 обучених војника (али без савременог наоружања и опреме) и око милион обвезника који су се тек обучавали. На дан 10. јула, од укупно 2 591 авиона на британским острвима, за операције су била способна само 1 423 авиона (656 ловаца, 467 бомбардера и око 300 авиона обалске авијације). Противавионска одбрана није била потпуно организована, а обалски фронт није био утврђен, нити довољно посједнут. Пошто Британци нијесу прихватили његове понуде за мир, Хитлер је био принуђен да продужи рат. Како се поморском блокадом нијесу могли постићи брзи и одлучујући резултати, који су били неопходни да би се у 1941. години имале слободне руке за напад на СССР, то је одлучено да се предузме инвазија британских острва, иако многи њемачки виши команданти, па чак ни сам Хитлер, нијесу били одушевљени овом операцијом, због великих тешкоћа и ризика око њеног извођења. У вези са тим, Хитлер је крајем јуна прихватио предлог адмирала Редера и одобрио да Врховна команда 2. јула изда претходну директиву командантима копнене војске, ваздухопловства и морнарице ради предузимања студија за евентуално извођење десанта. Мада је њемачким планом било предвиђено да у бици за Велику Британију учествују сва три вида оружаних снага, ипак се ова битка углавном свела на обрачун њемачког и британског ваздухопловства, тј. без учешћа копнених, па и поморских снага. Иако овом битком није окончан рат, као што су то предвиђали поборници свемоћи ваздухопловства као пресудног фактора у ратовима, ипак је она имала веома крупне последице: њемачко ваздухопловство је претрпјело такав пораз да се није могло опоравити до краја рата, док је британско ваздухопловство извојевало превласт у ваздуху, онемогућило инвазију на британска острва и тиме знатно допринијело савезничкој побједи на Атлантику и у Европи. Њемачко ваздухопловство је у овој бици имало да рјешава три узастопна задатка:

1) да напада британску ловачку авијацију у ваздуху и на земљи,

2) да бомбардује Лондон и

3) да бомбардује индустријске и обалске градове у Великој Британији.

У току тешких десетомјесечних борби обије авијације су претрпјеле осјетне губитке. У истом периоду Њемачка је изгубила око 6 000, а Британија 733 пилота. Поред наведених губитака у летачком особљу, Британија је имала преко 40 000 мртвих и 46 000 рањених становника, док су немачки губици у становништву свакако мањи, с обзиром на мањи број и јачину британских напада. Битка за Велику Британију поново је показала да се рјешење рата може постићи само максималним залагањем и правилним садејством свих видова оружаних снага. Међутим, Њемци су занемарили овај принцип, јер су у битку убацили углавном само своје ваздухопловне снаге.