- На данашњи дан, 29. маја 2007. године шест хиљада бирача доставило је Скупштини Црне Горе предлог да поништи одлуке Подгоричке скупштине од 1918. године а у новембру 2018. године црногорски парламент усвојио је Резолуцију којом се проглашавају ништавним одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.
Сама чињеница да је прошлост свеприсутна не имплицира нужно да јавно бављење прошлошћу треба да постане тема за друштво у транзицији, или макар не имплицира да треба да бављење прошлошћу треба да добије привилегован статус, који би се материјализовао у стварању посебних институционалних и правних аранжамана прилагођених овом процесу. Једнако бисмо могли да тврдимо и да демократија којој тежимо може да се афирмише и консолидује само кроз бављење садашњошћу које је оријентисано искључиво ка будућности, у оквиру редовних демократских институција. Власт се суочава са бројним проблемима и увијек новим, неријетко и противрјечним политичким и економским императивима. У таквој ситуацији захтијев да се систематски бавимо политичким, културним, моралним наслеђем прошлости само скреће пажњу с истинских проблема, и истовремено отвора Пандорину кутију болних питања о прошлости на која се не може дати недвосмислен одговор. Све то у крајњој линији само продубљује ионако већ драматичне друштвене, политичке и идеолошке подјеле. Захтијев да се прошлост посматра одвојено намеће нам немогућ задатак: да издвојимо један сплет питања и да одговоре на њих прогласимо предусловом за почетак демократизације. Чак и ако донесемо политичку одлуку да то учинимо, чак и ако покушамо да се најприје изборимо са последицама прошлости, овај процес би готово сигурно добио облик жестоке идеолошке и политичке борбе између присталица и противника суочавања с прошлошћу. Није вјероватно да би оваква борба могла да се оконча приближавањем супротних мишљења. Напротив: њен исход прије би био додатно продубљивање ионако већ драстичних друштвених и политичких подјела. Оваква прогноза почива на увиду да предмет спора нијесу само прагматски политички интереси, него и суштинска морална питања. Без обзира на то да ли ћемо успјети да одговоримо на њих, резултат читаве дебате непосредно ће утицати на наше данашње поимање индивидуалног, групног и колективног идентитета. Зато ниједан рационални политички актер у демократској заједници не треба да приморава грађане да преиспитују моралност ставова и дјела из прошлости. Они који желе да докажу да смо морално одговорни за прошлост практично афирмишу категорију колективне кривице, окривљујући и колектив грађана и сваког појединца који том колективу припада. Последице су катастрофалне, јер се од људи очекује да, као грађани демократске државе, усвоје нове моралне, културне и политичке вриједности, а да истовремено остану заробљени у прошлости и да носе бреме кривице. Једноставно речено, људи постају таоци проблематичне прошлости, и приморани су да носе терет недиференциране кривице. Тиме се њима унапријед оспорава морална компетентност да остваре своју индивидуалну аутономију и слободу, и да живе и дјелају као равноправни грађани.
- На данашњи дан, 29. маја 2006. године високи представник Европске уније Хавијер Солана, на састанку с црногорским премијером Милом Ђукановићем у Бриселу, честитао је црногорском народу успјешан, поштен и слободан референдум.
“Питање референдума је закључено”, рекао је том приликом Солана. Истога дана европски комесар за проширење Оли Рен изјавио је на конференцији за новинаре да је према европским и другим међународним посматрачима, референдум у Црној Гори спроведен на регуларан начин, што, како је рекао, значи да га треба сматрати легитимним.
Хавијера Солани ће највише памтити Срби и Србија. Лично је наредио НАТО бомбардовање 1999. године, био међу предводницима једностраног проглашења независности Косова и Метохије и цијепања Србије и припадао је оном дјелу европске политичке елите за који многи везују већину онога лошег што је Европа чинила према Србији. Учествовао је у стварању државне заједнице Србије и Црне Горе која је отворила пут раздвајању Црне Горе и Србије. За многе у Србији, Солана је био оличење “српске међународне трагедије”. Соланино име је нека врста симбола српских мука и српске судбине. Хавијер Солана је, то добро зна свако ко га је срео, вјешт преговарач и пријатан саговорник, али оно шта и како је радио, не само у Србији, још увијек је обавијено тајновитошћу и у сијенкама је сумњи његове стварне мисије. Солана је нека врста контроверзне личности која је обиљежила европску и западну политику у последњих неколико деценија. По губитку власти у Шпанији 1995. године, Солана прелази на међународну сцену. Те године, убрзо после посјете тадашњег америчког предсједника Била Клинтона Шпанији, Солана постаје генерални секретар НАТО-а. Занимљиво је да је Солана тада “изгуран”, јер у самом НАТО-у није имао ширу подршку. То је било вријеме дубоке кризе НАТО савеза. Солана је успио да оперативно предводи промјену саме суштине НАТО савеза који је од одбрамбене, постао агресивна војно-политичка организација. Истовремено, генерални секретар НАТО-а је у лику Солане добио до тада невиђена овлашћења, постао је нека врста “извршног директора” са свим овлашћењима власти. Тако је добио мандат да лично нареди бомбардовање Србије (Југославије) 1999. године. То је било веома ризично за њега, али изгледа да о томе није много бринуо. Одлуку је донио супротно свим правилима НАТО савеза, без става Скупштине НАТО-а и Савјета безбједности Уједињених нација. На основу тих “заслуга”, а послије НАТО бомбардовања и завршетка мандата, Солана прво постаје генерални секретар Западно-европске уније , војне организације коју чини 10 европских држава и која још увијек постоји мада је било предвиђено да се “утопи” у ЕУ. Убрзо потом, добија и функцију Високог представника за спољну и безбједносну политику. Тада му највећа подршка долази од стране британског премијера Тонија Блера. Ређале су се и друге функције а са толиком концентрацијом истовремених, а важних функција, Солана је заиста десет година био најмоћнији човјек ЕУ.
Све те године Солана је веома активан у Трилатералној комисији и америчком Савјету за међународне односе мада формално није њихов члан. Хавијер Солана је члан и шпанског огранка Римског клуба. Члан је такође тајновите Билдерберг групе. У ствари, изгледа да је лакше навести чега није члан. Према онима која га добро познају, одавно је изгубио политичку везу са својом родном Шпанијом и сада међу своје пријатеље убраја Била и Хилари Клинтон, Мадлен Олбрајт и др. Са својом шпанском Социјалистичком партијом се разишао још од НАТО бомбардовања Србије, потом инвазије на Ирак. Британски аутор Дејвид Кронин истиче да је ипак основна Соланина црта одсуство било какве принципијелности. То је човјек који једно говори, а друго ради. Солана је, у ствари, “један ратни хушкач” и непринципијелан човек. Мјесецима је тако био против инвазије на Ирак и тврдио како за ту ратну акцију мора да постоји резолуција Савјета безбједности а онда је, супротно већини чланица ЕУ, подржао америчку инвазију. Онда је мјесецима говорио како проглашење независности Косова не може да буде без Савјета безбједности, јер је то нелегално, а потом је међу првима отишао у Приштину да честита “независност”. Мора се, међутим, признати да је Солана феноменолошки гледано, типичан представник генерације која доминира савременом међународном политичком елитом. Соланина судбина изазива упозорење и буди размишљање о онима који воде савремени свијет. Ако је Солана, човјек високог образовања и из изузетно јаке породице, дакле, са дубоким корјенима, толико непринципијелан и толико на услузи невидљивим центрима моћи, шта онда очекивати од провинцијских активиста који се домогну власти у Бриселу. Тотално посрнуће елите. И што је још горе, ријеч је о такозваним љевичарима, људима који су направили каријеру борећи за бољу будућност већине, а не неколицине. Некадашња елита западне љевице је постала најокрутнији извршилац “новог империјализма” и ратова.
