- На данашњи дан, 29. октобра 1321. године умро је српски краљ Милутин.
Током његове владавине Србија је проширила границе на сјеверу и на југу и доживјела економски и културни развој, постављене су основе законодавства и државне управе. Подигао је и обновио више цркава и манастира. Милутин је био краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку.
Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I. Током његове, скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Македоније. Поред тога, водио је успјешне ратове са Татарима и Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо с тим, женидбама је успио да обезбиједи освајања из успјешних ратова са Византијом и Бугарима.
На унутрашњем плану је извршио промјену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре , развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем, мада има оних који то проширење приписују и цару Душану Због свог задужбинарског дјеловања је канонизован двије и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао архиепископ српски Данило II.
- На данашњи дан, 29. октобра 1813. године у Доброти је одржана скупштина уједињења Црне Горе и Боке на којој је проглашено уједињење Боке и Црне Горе.
Догађаји који су крајем XVIII и почетком XIX вијека потресли Европу имали су судбоносан утицај на историјски развој јужнословенских народа. Тада на Балкану почиње ера националних револуција а полет национално – револуционарних покрета захвата у мањој или већој мјери све народе на полуострву. Тада се на челу Црне Горе налази државотворац и политички визионар, једна од најистакнутијих фигура балканске историје новог вијека – Свети Петар Цетињски. Он је сматрао да би Црна Гора остала без изгледа за снажније учвршћивање институција централне земаљске власти, уколико се не би чврсто ослонила на широки ослободилачки покрет ван њених граница.
Зато су владичини погледи стално били управљени према брдским и херцеговачким племенима, откуда су стално допирали позиви за помоћ у борби за слободу. А од самог почетка своје политичке владавине, владика је започео да учвршћује споне и с народним покретом у Боки Которској, увјерен да се само тим начином и таквим смјером може осигурати црногорској настајућој државној организацији излазак на море.
Надарен чудесном интуицијом да осјети главни смјер општих историјских токова у Европи, Свети Петар Цетињски је био убијеђен да Наполеон нема снагу да се са успјехом носи са силама удружених европских монархија. Нови распоред снага на европској политичкој позорници био је такав да је владичин план о уједињењу Црне Горе и Боке Которске било много теже остварити.
У септембру 1813. године, Свети Петар Цетињски је уништио француске јединице у Боки которској, изузев у Котору. Ослободио је Пераст, Рисан, Херцег Нови, над којима се завијорио црногорски Алај-барјак, те стигао са црногорско-бокељским јединицама испред Дубровника у којем су се Французи утврдили. На крају се предала и француска посада у Котору. Уједињење Црне Горе и Боке проглашено је 29. октобра 1813. године у Доброти, код Котора.
Изабрана је и влада – Централна комисија, на челу са Светим Петром Цетињским. У резолуцији о уједињењу записано је да се „Црна Гора и Бока узајамно заклињу Богом на вјерност и да ће увијек остати сједињене у сваком случају и догађају“.
Паралелно с усвајањем текста резолуције донесена су и правила од 22 члана, којима је требало остварити оно што је резолуцијом формулисано. Црна Гора и Бока ујединиле су се док су Французи још били у Котору. Но, Бечки конгрес је 1814.-1815. године одлучио да Аустрији гарантује суверенитет над читавом територијом Далмације и Боке Которске. А коначно ослобођење Боке збило се вијек касније тачније 1918. године.
