Banovine Jugoslavije

Љетопис, 3. октобар 2019. године

Име: Ljetopis 03.10.2019 (1929 Banovine Kraljevine Jugoslavije, 1382 Goti); Опис: Љетопис, 3. октобар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 3. октобра 1929. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца промијенила је назив у Краљевина Југославија, а државна територија подијељена је на девет области – бановина.

Banovine JugoslavijeБановине су од 1929. године биле управне јединице Краљевине Југославије. Претходна подјела је била на области. Цјелокупна територија Краљевине Југославије била је подијељена на девет бановина. Београд, заједно са Панчевом и Земуном, као главни град није припадао ниједној бановини (представљао је посебну управну јединицу под називом Управа града Београда, а овлашћења управника главног града била су упоредива са онима које су имали банови у остатку земље). Године 1939. као резултат споразума Цветковић-Мачек, спајањем Савске и Приморске бановине (у цјелости) и дјелова Дунавске, Врбаске, Дринске и Зетске бановине настаје Бановина Хрватска. Крфском декларацијом ријешено је питање будућег облика владавине и питање организације власти, а остало је заобиђено питање државног уређења. Видовданским уставом држава је регионално подијељена на 33 области, од којих је свака могла да има највише 800.000 становника. Замишљено је да обласна скупштина издаје обласне уредбе, које је проглашавао обласни жупан, односно начелник. Увођењем Шестојануарске диктатуре обласне скупштине су нестале, док је великим жупанима стављено у надлежност вођење обласних скупштина и одбора. Идеја за следећи вид регионализма дошла је под спољним утицајима. Наиме, савезничке земље захтијевале су од краља Александра да учврсти југословенско народно и државно јединство, као и да децентрализује управу. Конкретно, британски амбасадор у Београду 1928. године је дао предлог о ревизији Видовданског устава, којим би се држава, умјесто на области, издијелила на далеко веће покрајине, са локалном аутономијом, економски и финансијски независне. Тако је 1929. године донијет Закон о називу и подјели Краљевине на управна подручја. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је преименована у Краљевину Југославију, са идејом политичког интегралног пројекта, по коме су Срби, Хрвати и Словенци требало да се стопе у јединствену, југословенску нацију. У другом параграфу овог закона установљене су бановине, као највеће управне јединице, у циљу ефикаснијег рада администрације и стварања природних привредних цјелина. Бановине су носиле називе по најпознатијим ријекама, које су кроз њих протицале. Разлог за овакве називе заснивао се на чињеници да су они већ били одомаћени и такође у употреби код војно-територијалне подјеле, а са жељом да се раскине са ранијим историјским називима и избришу границе између њих, како би се спријечили даљи дезинтеграциони процеси у држави. Адмнистративна подјела на бановине заснована је по географском критеријуму према природним границама, које су пролазиле планинским гребенима или дуж великих ријека. Бан је вршио највишу политичку и општу управну власт у бановини, а постављао се краљевским указом, на предлог предсједника Министарског савјета Краљевине Југославије. Надлежности бановине, односно бана обухватале су следеће послове: пољопривреда, грађевина, трговина и индустрија, шуме и рудници, социјална политика и здравство и просвјета.

Зетска бановина је обухватала територије које је су биле у саставу Краљевине Црне Горе, као и територију Дубровачке републике и Боке, али и залеђа Дубровника у Херцеговини (Невесиње, Требиње, Гацко, све до Фоче на сјеверу) као и Косово и Метохију све до Косовске Митровице, Србице и Ораховца на истоку, већи дио Рашке области (Новопазарског санџака) коју је ослободила Србија у рату 1912. године као и вароши Рашку и Ушће. Добила је име по ријеци Зети, чији је слив у средишту ове административне области, а које је било у употреби и у средњем вијеку и односило се на просторе данашње Црне Горе. Административно средиште Зетске бановине било је Цетиње. Силе Осовине су 1941. године окупирале Зетску бановину. Неколико мањих подручја око Боке которске су анектирана од стране фашистичке Италије, док је остатак постао дио окупационе зоне Италије у Црној Гори и Албанији. Источна подручја су постала дио окупационе зоне нацистичке Њемачке у Србији, док су западна подручја припојена Независној Држави Хрватској. Задњи бан Зетске бановине био је Блажо Ђукановић.

 

На данашњи дан, 3. октобра 382. године окончан је Готски рат склапањем споразума о савезу између римског цара Теодосија I и Гота.

GotiГоти су били источногерманско племе поријеклом из Скандинавије. У II вијеку Готи су напустили своју прапостојбину која се налазила негдје на територији данашње Шведске и кренули ка југу. Прво су прешли Балтичко море а затим су слиједили ток Висле да би потом ушли у предјеле око Дунава. Дунавом су стигли до Црног мора. На свом путу оставили су за собом многа сродна племена: Скире и Гепиде на Висли, Херуле и Руге у Померанији, Бургунде у долини Лабе и Вандале на ушћу Дунава. Успут су изгубили етничко јединство што је било последица унутрашњих сукоба. Након коначне подјеле, Остроготи су се населили на истоку, између Дона и Дњепра, а Визиготи на западу, између Дњепра и Тисе. Готи су 267. године започели прву велику инвазију Римског царства. Читаве провинције су биле скоро потпуно опустошене: Македонија, Понт, Азија. Једна група Гота је успоставила независно краљевство у Дакији. Ти су Готи добили назив Визиготи (Западни Готи). Друга група Гота, Остроготи (Источни Готи) успоставила је краљевство дуж Црног мора. Остроготи су остали у старом краљевству, а Визиготи су се преселили на подручје Дакије. Не зна се колико су дуго остали, с обзиром да су били полуписмен народ. Око 370. године Хуни су упали у краљевство краља Херманарика и растјерале сва готска племена, због чега се краљ убио. Остроготи и Визиготи су били уједињени у VI веку под вођством остроготског краља Теодорика Великог, јунака германске епске поезије, једне од главних личности Европе након хунског расула. Готи су радо прихватали технолошке новине, као што су узде, лук и стријеле, јахање и нове војне тактике засноване углавном на коњаницима наоружаним стријелом и луковима. Овим напретком и богатством стекнутим кроз трговину са Римљанима, Готи су се претворили врло брзо у велику силу која се истицала од осталих германских племена, што је довело до тога да постану проблем за Римско царство. Готски језик припада групи германских језика који су изумрли. За разлику од других источногерманских језика од којих су до данашњих дана остали само трагови (поједина властита имена и понека именица), готски језик је стигао до нас у фрагментима превода Библије. Међутим, осим Библије, Готи немају других записа на свом језику. Прије преласка у хришћанство, нијесу ништа биљежили, нити су имали писмо. Византијски цар Јустинијан је предузео напад на Далмацију, повратио Салону и избацио Остроготе из региона. Са пропашћу Остроготског царства, Готи су нестали са историјске сцене. Највјероватније је да су се стопили са римском цивилизацијом. Група која се најдуже одржала били су Остроготи са Крима који су изгубили независност пред турском најездом. Њихов језик је потпуно нестао тек у XVIII вијеку.