- На данашњи дан, 30. априла 1999. године НАТО је бомбардовао варошицу у Црној Гори – Мурино. Погинуло је шест особа, од којих троје дјеце. Циљ је био мост на Лиму. Причињене су и велике материјалне штете. Истог дана на Авали, код Београда, порушен је телевизијски торањ.
Напад на СРЈ извршен је без одобрења Савјета безбједности УН, што је био преседан. Наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана. Кларк је касније у књизи „Модерно ратовање“ написао да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ „средином јуна 1998. године већ увелико било у току“ и да је завршено крајем августа те године. Од НАТО бомби у Црној Гори је страдало 10 особа, међу којима и троје дјеце. Укупни крвави епилог НАТО бомбардовања СРЈ био је око 2 500 угашених живота цивила.
Првог дана напада пала је и прва жртва агресије, деветнаестогодишњи војник, погинуо је на ратној стражи у кругу касарне „Милован Шарановић” у Даниловграду. У нападима који су услиједили 6. априла НАТО је бацио бомбе на аеродром у Голубовцима. 28. априла НАТО је извршио највећи удар на Црну Гору од почетка агресије на Југославију. На околину Подгорице, Даниловграда и Сутормана, пало је око 40 пројектила. Највише на аеродром Голубовци, док је подручје Зете засуто касетним бомбама.
30. април 1999. године остаће упамћен као један од најкрвавијих датума у новијој историји Црне Горе. Тада је бомбардовано Мурино, када је страдало највише цивила током те агресије. Страдало је шест невиних грађана, међу којима троје дјеце.
НАТО агресија на СРЈ, цинично названа „Милосрдни анђео” трајала је 78 дана током које је било 30000 ваздушних налета, 50000 испаљених разорних пројектила. Рањено је 12500 становника, а огромна материјална штета начињена је на бројним војним и цивилним објектима, школама, здравственим центрима, споменицима културе, медијским кућама и слично. Агресија је услиједила послије неуспјешних преговора о рјешењу кризе на Косову и Метохији у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савјета безбједности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Космета и улазак у покрајину међународних војних трупа. НАТО је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, а у неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полијетали из база у западној Европи, па и из САД. Према подацима УНХЦР-а, Косово и Метохију је од доласка мировних снага напустило око 230000 Срба и Рома. У истом периоду убијено је око 500 Срба , рањено више десетина. а киднаповано је око 1500.
- На данашњи дан, 30. априла године 1898. Павел Аполонович Ровински, руски историчар, етнолог, филолог, историчар књижевности, археолог и ботаничар, пошао је из Црне Горе за Русију. Ровински је о Црној Гори написао више књига,а међу значајније су „Односи између Русије и Црне Горе“ и „Петар II Петровић Његош“.
Павел Аполонович Ровински је руски историчар, етнолог, антрополог, географ, историчар књижевности, филолог, археолог, ботаничар, револуционар, нихилиста-народњак идеалиста, члан руског револуционарног друштва „Земља и воља“. Био је „по природи“ страствени путник, човјек жедан знања о народима и њиховим обичајима, алтруиста, демократа, грађанин свијета. Бавио се културом као човјековом коначном мјером. Прво његово путовање биле су земље Чешке. Ускоро ствара „План путовања по словенским земљама“. Дјело Ровинског је капитално и од огромне користи за културу Црне Горе („Црна Гора у прошлости и садашњости“). Значајно и систематски је проучио културу и историју Црне Горе. Дао је и оригиналну периодизацију њеног историјског развитка и објавио их у многобројним српским научним публикацијама. Прије дате периодизације Ровински се критички осврнуо на архивске изворе и литературу, на основу којих се до њега проучавала и обрађивала историја Црне Горе. Његову „Историју Црне Горе“ Милаковић сматра дјелом којим је најцјеловитије и најнаучније обрађена Црна Гора. Ровински се у овим научним опсервацијама од претходника разликује по опрезности кориштења извора, како архивских тако и литерарних, и што је најважније, у погледу на свијет. Сматра да историја Црне Горе историја мучеништва једног народа у борби за слободу. Ровински историју Црне Горе дијели на два периода: период Зете, која се раније звала Диоклеја и Превалитанија; и Црне Горе као дијела Зете која постоји као географски појам и у вријеме зетске државе. У првом периоду је друштвена организација племенска. Други период карактерише владавина митрополита или владика који сједињују у својој власти свјетовну и духовну власт. Огромно је задужио научну и националну истину дајући свој суд о једном од најумнијих српских државника и интелектуалаца из Црне Горе Петру II Петровићу Његошу. Он говори о владици, господару свјетовне и духовне власти, о владици, филозофу и пјеснику, о човјеку прогресивних европских идеја на вјетровитом и увијек трусном Балкану. Сматра да су Његош и његово дјело најинтересантнији у црногорској али и цијелокупној српској националној историји. Ровински је био и својеврстан библиограф. Пратио је и познавао библиографска дјела о Црној Гори. Није то било пуко цитирање, већ увијек поучан и критички одређен аргументован лични став. Ровински мисли да је „Српско огледало“ неисцрпан извор за проучавање пастирско-војничког живота Црне Горе. Памти имена људи и њихова дјела и даје слику ондашњег друштвеног живота. Списак више од триста имена је подијелио по племенима и братствима. Сматра да „Српско огледало“ није потпун зборник српских народних пјесама из Црне Горе и да га треба допуњавати из свих крајева Црне Горе. О свим дјелима Петра II Петровића Његоша има и каже своје компетентно мишљење. Посебно, и сам филозоф, одаје признање „Лучи микрокозми“. Одушевљен је Његошевом једноставношћу „до које треба нарасти“ када сабрано тумачи или се запита над одговорима најкомпликованијих питања универзума, живота, смрти, љубави, патриотизма… Ровински, племић, аристократа и ратник истине, остао је вјечно збуњен и задивљен Његошевом поезијом. Лични однос Ровинског према сваком Црногорцу је за њега био толико обавезујући да је по доласку из Петрограда на Цетиње 6. априла 1886. године преко „Гласа Црногораца“, да никога од Црногораца не би прескочио поздравом, сваког понаособ поздравио ријечима: „Поздравља те Павле из Русије…“
