- На данашњи дан, 30. октобра 1912. године црногорска војска је ослободила Пећ.
Након три дана очајног отпора турска војска је затражила милост а војсци Јанка Вукотића испред Пећке патријаршије, приређена је свечаност и величанствен дочек. Одмах потом потписан је уговор о предаји града, изабрана је нова управа и војска је кренула према Високим Дечанима. Турске снаге у Метохији су се крајем октобра ужурбано повлачиле преко Призрена и Дебра ка Охриду и Битољу.
У Ђаковици се налазио само један батаљон регуларних трупа од око 500 војника с једном брдском батеријом. Српска и црногорска влада својим споразумом о савезу нијесу биле ријешиле питање разграничења на ослобођеној територији. Требало је да свака од њих држи оно што у току операција заузме.
Командант црногорског Источног одреда јавио је краљу Николи да се мора задржати у Пећи још неколико дана, док успостави ред, разоружа муслиманско а наоружа српско становништво, јер је сматрао да су „… Пећка нахија, Патријаршија и Дечани глава Старе Србије а то је у наше руке”. Први контакт са српском војском Источни одред је успоставио на дан уласка у Пећ. Тога дана, наиме, командант одреда је добио писмо поручника Алексе Жујовића, који је као командир једне коњичке извиднице Ибарске војске, стигао до манастира Девича у Дреници. Поручник Жујовић је извјештавао о већ постигнутим успјесима и даљим намјерама српске војске и тражио слична обавјештења о црногорској војсци. Истога дана је командант Источног одреда телеграмом јавио команданту Ибарске војске у Митровици да је са војском ушао у Пећ. Три дана касније, једна српска извидница од осам коњаника стигла је у Пећ. Тај први сусрет српских и црногорских војника био је веома срдачан и дирљив. “Грле се, пјевају и проводе са нашим војницима” – извјештавао је увече командант одреда краља Николу.
Сјутрадан су у Пећ стигли помоћник начелника штаба Ибарске војске мајор Милутин Лазаревић и поручник Жујовић са 25 коњаника, а ноћу је дошао и командант Ибарске војске генерал Михаило Живковић. Генерал Живковић и бригадир Вукотић споразумјели су се да са својим снагама заједнички изврше покрет ка Ђаковици, што су и учинили 5 новембра. У Пећи су као посада остављени Језеро-шарански батаљон (који је по ослобођењу Пљеваља упућен у Пећ) и један батаљон Колашинске бригаде. Међутим када су команданти Источног одреда и Ибарске војске стигли у Дечане, они су извјештени да су Васојевићка и Колашинска бригада и Дринска дивизија ослободиле Ђаковицу. Васојевићка бригада је одмах по избијању у Дечане добила наређење да шаље јаче извиђачке дјелове ка Ђаковици. Командант бригаде је у два маха обавијестио команданта одреда да Бајрам Цури прикупља у Ђаковици јаче снаге “за одбрану и евентуални напад”, па је тражио да се пожури с покретом главнине ка Дечанима. У складу с тим, упућена су три батаљона Колашинске бригаде, као ојачање Васојевићке бригаде. Али је командант одреда и даље сматрао да су то мале снаге за ослобођење Ђаковице, те је наредио да само „… шаљу извиднице … до Ђаковице на планинама до Јуника”.
Васојевићка бригада и дјелови Колашинске бригаде, међутим, нијесу наилазили ни на какав отпор. Стога је командант Васојевићке бригаде одлучио да настави покрет ка Ђаковици. Када је његова претходница челом избила у близину Ђаковице, отворена је јака пушчана ватра са сјеверне ивице вароши. На косама источно од Ђаковице дјелови Дринске дивизије такође су били ступили у борбу с непријатељем. Ослобођењем Ђаковице и сусретом са српским трупама завршено је ослобођење Метохије.
Тиме су престале борбе на овом правцу и Источни одред је завршио своју оперативну улогу као самостални одред црногорске војске.
- На данашњи дан, 30. октобра 1874. године рођен је етнолог и антропогеограф Јован Ердељановић.
Бавио се етнологијом, историјом и археологијом. Студирао је у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Прагу. Докторирао је на Филозофском факултету у Прагу. Био је на београдском универзитету редовни професор на катедри етнологије. У етнологији је био присутан више од пола вијека. Поред тога што је оснивач научне етнологије у Срба, он је и први професор који је студентима Универзитета у Београду држао циклус предавања из физичке антропологије, коју је дефинисао као „науку о тјелесним особинама људског рода, тј. о морфолошким особинама и о свим другим појавама које су у непосредној вези са тјелесним животом“.
Покушавао је да проучи структуру и одлике динарских племена, као и њихов настанак и развој. Сматрао је да су постојале двије главне фазе у формирању динарских племена, једна од досељавања Словена до стварања јаке државе под Немањићима, а да је друга фаза новог формирања услиједила за вријеме и након турске инвазије. Био је један од пионира политичке етнологије (антропологије) чак и у европским оквирима. Друго велико подручје његових истраживања била је етничка историја Срба и осталих Јужних Словена. У радовима о настанку племена бавећи се проблемима етногенезе сматрао је да је долазило до симбиозе и стапања старог становништва и Срба орођивањем и брачним везама.
Ердељановић је дао свој допринос и кроз сакупљање емпиријског материјала о црногорским брдским племенима. У дјелу „Етничко сродство Бокеља и Црногораца“ анализом поријекла, говора, народних обичаја, одијевања и градитељства дошао је до закључка да Бокељи и Црногорци чине исту етничку групу српског народа. Разлике су настале услед тога што су Бокељи били под различитим утицајима (млетачким и другим).
Објавио је велики број радова на српском и страним језицима. Међу њима су посебно значајна проучавања присуства Срба у данашњој Војводини као и племенског живота у Црној Гори. Дјела: “Постанак племена Пипери”, “Етничко сродство Бокеља и Црногораца”, “Етничка прошлост и формирање црногорских племена”, “Кучи”, “Братоножићи”, “Стара Црна Гора”, “Трагови најстаријег словенског слоја у Банату”, “О поријеклу Буњеваца”, “Македонски Срби”, “О почецима вјере и другим етнолошким проблемима”.
Важио је за једног од најсигурнијих настављача антропогеографских научних истраживања Јована Цвијића. Показао је и интерес за етничка и религијска питања. Покушавао је да докаже поријекло неких раздвојених етничких група упоређујући елементе културе: вјеровања, обичаје итд.
