- На данашњи дан, 31. марта 1889. године отворена је Ајфелова кула, тада највиша грађевина у свијету. Челична конструкција висока 300 метара постала једна од главних знаменитости Париза. Кулу, саграђену поводом Свјетске изложбе у Паризу, конструисао француски инжењер Александар Гистав Ајфел.
Дуги низ година сматрана највишом грађевином на свету, импозантна структура Ајфелове куле је прва ствар која људе широм свијета асоцира када се помене Париз. Милиони туриста годишње свој боравак у француској пријестоници закључује управо неком креативном фотографијом поред овог споменика. Ајфелова кула је фасцинантна како током дана, тако и ноћу. Заправо, нарочито ноћу, када обасјава цијелу околину са неколико хиљада сијалица које су инсталиране од самог дна до њеног врха, а, осим прелијепог споменика, Ајфелова кула представља и важну радио – телевизијску станицу.
Услед промјене временских прилика, Ајфелова кула мијења своју димензију јер је цијела рађена од гвожђа. Тако, на примјер, умије да одступи и до 8 цм од вертикале у страну од Сунца, када дува јак ветар, може се помјерити од 5 до 7 цм, а сваке зиме, када је веома хладно, она се снижава за 15 цм.
До врха Ајфелове куле има укупно 1665 степеника, због чега и 7 лифтова, а сама грађевина има укупно 3 спрата. На трећем, последњем спрату, се налази и један стан, за који се претпоставља да је био намењен за Гистава Ајфела, али се он данас користи за туристе, који одатле могу да посматрају цијелу ширу околину Ајфелове куле.
Ајфелова кула није изграђена као хир Француске или индивидуалца, који ће само показати остатку свијета шта њихови инжењери и архитекте могу.
За изградњу Ајфелове куле је био потребно 2 године, 18038 дјелова направљених од гвожђа и 2,5 милиона заковица. Са изградњом је званично започето јануара 1887. године и испланирано је да градња траје 14 мјесеци. Ипак, посао је био толико обиман, да се вријеме изградње на крају продужило на 26 мјесеци, те је званично завршен почетком 1889. године.
У фабрици у Леваиле – Переу, у којој су се изливали метални делови за изградњу Ајфелове куле, радило је 150 радника, а на лицу мјеста је било између 150 и 300 радника. Када се све свело на папиру, изградња Ајфелове куле је изнијела преко милион и по више од планиране суме. На сваких 7 година, Ајфелова кула добија нови слој фарбе, који је уједно штити и од корозије. За фарбање цијеле Ајфелове куле је потребно 25 људи, 60 тона фарбе и око 1500 четки за фарбање. Цијела конструкција се фарба у 3 нијансе, почев од најтамније на дну и најсветлије на врху, како би се постигао импресиван контраст. С обзиром на то да Парижани увијек прате трендове, тако се и боја фарбе мијења у зависности од трендова. Тако је Ајфелова кула изграђена од металних дјелова офарбаних у смеђе – црвену нијансу, па је једну деценију касније офарбана у жуто, да би 60 – их година добила жућкасто – смеђе и кестењасте нијансе, а 1968.године је чак и осмишљена специјална нијанса за фарбање Ајфелове куле – Ајфелова кула браон.
У Ајфеловој кули је инсталирано 20.000 сијалица, а за њихово одржавање и мијењање је потребан тим од чак 43 човјека, због чега се и боја сијалица мења само у посебним приликама. Иначе, од 1925. године до 1936.године ове сијалице би осликавале знак чувене француске компаније која се бави производњом аутомобила, Цитроен.
Поред тога, Ајфелова кула је и разлог зашто је 1927.године Чарлс Линберг, током самосталног трансатлантског лета, успео безбједно да слети у Париз, јер је баш ова свијетла користио као навигацију. Иако се данас сматра за једну од најљепших и најромантичнијих грађевина на свијету, након што је изграђена, Ајфелова кула је наишла на многобројна негодовања тадашњих прослављених француских умјетника. Они су ову грађевину видјели као рогобатну, грубо конструисану, једноставно речено као грађевину која нарушава хармоничан и модеран изглед Париза.
Од свечаног отварања, 1889.године, Ајфелову кулу је посјетило више од 250 милиона људи, односно 7 милиона људи на годишњем нивоу, не рачунајући туристе који су је обилазили само споља. Ови бројеви и статистички подаци доказују да је Ајфелова кула најпосјећенији споменик на цијелом свету.
- На данашњи дан, 31. марта 1282. године у побуни Сицилијанаца против француске власти познатој под називом “Сицилијанска вечерња” побијени су сви Французи на острву.
Сицилијанска вечерња је представљала побуну на Сицилији против краља Карла I Анжујског, који је преузео Сицилију уз папину подршку. Том побуном започео је Рат сицилијанске вечерње. Побуна се назива „вечерња“ јер је почела током вечерње службе на васкршњи понедјељак. Устанак је организован под геслом “Смрт Француској од Италије”. и према легенди, од почетних слова тог гесла касније је настала ријеч “мафија”.
Сицилијанска мафија-„Коза Ностра“, која има толико етимолошких тумачења за криминалну организацију, је „званично“ настала средином XIX вијека у периоду уједињења Италије, када је услед великих социјалних проблема услиједио изузетно тежак живот сеоских породица на Сицилији.
Иако и XIX вијеку „званично“ почиње дјелатност тајне организације Коза Ностре, која је заправо неформални и тајни савез стотинак мафијашких породица, вјероватно прво заједничко удружење већег броја породица у духу мафије, забиљежено је у историји Сицилије још у XIII вијеку, у виду побуне „Сицилијанска вечерња“, у којој су незадовољни својим положајем и промјеном Палерма као пријестонице, побијене бројне француске породице на Сицилији. Јачање Коза Ностре, почетком и током XX вијека поприма облике озбиљне организације која се дјеловањем на државнике и значајне људе на Сицилији, и у Италији уопште, увукла и попела на све нивое државног апарата, чиме је себе учинила неуништивом. Своју моћ и утицај сицилијанска мафија је одржавала силом, при чему су по потреби премлаћивани дужници, противници њиховим правилима или било ко да им је стајао на путу. Некада би то отишло и у најгорем смјеру.
Сви чланови Коза Ностре -“наше ствари” су били повезани Омертом, тј. завјетом на ћутање, што је италијанској мафији и омогућило толико дуги опстанак. Када би се неког мафијаша докопала полиција, чак иако би имао непријатеље међу другим породицама, тај мафијаш никада не би цинкарио. У супротном, цјелокупна Коза Ностра би се устремила на њега. Ако је размирица и било, оне би се рјешавале на њихов начин и то најчешће крвавим путем, што је обично завршавало породичном тј. крвном осветом.
Почетком XX вијека велики број, чак 3 милиона Италијана, преселио се у “обећану земљу”, Сједињене Америчке Државе”, при чему их није сачекао никакав обећани рај, већ незапосленост и сиромаштво. У таквим условима, друго се и није могло очекивати, велике италијанске комуне на источној обали САД-а, су постале прозор за пробој Коза Ностре у САД. Велика економска криза и прохибиција којом је забрањена продаја и конзумирање алкохола, су представљале прави рај за мафијаше, који су врло лако пронашли своју грану дјеловања, поред рекетирања и још по неке криминалне дјелатности. Обично су своје прљаве послове обављали тако да су поред њих, имали и легалне, “параванске” послове, кроз које би прали новац, и држали полицију даље од себе. Једини ко је на неки начин био имун на дјелатности сицилијанске мафије у Италији, и ко је успио да је донекле ограничи, био је фашистички италијански вођа – Бенито Мусолини. Међутим, фашистичка епоха Италије, није дуго трајала те је завршетак Другог свјетског рата, значио и поновни процват мафије, још јаче него икад.
У том периоду и неколико деценија касније догодиле су се и чувена убиства италијанских државника, убиства судија у процесима против мафије и др. Мафија је дубоко укоријењена и дан данас у све поре друштва, међутим више не на исти начин као што се то радило некада.
