- На данашњи дан, 31. октобра 1851. године умро је Петар II Петровић Његош, црногорски владика, државник, филозоф и пјесник.
На владарски трон Црне Горе ступио је након смрти Светог Петра Цетињског, као седамнаестогодишњак. На почетку владавине укинуо је гувернадурство и учврстио органе државне власти – Сенат, Гвардију и перјанике. Увео је пореске класе, како би осигурао приходе за државну касу. Подигао је владичанску кућу, Биљарду. У Млецима је набавио ћириличну штампарију и основао је прву световну школу у Црној Гори. На војно-политичком плану настојао је, више дипломатским путем, него оружјем, да очува мир и територијалну цјеловитост Црне Горе.
Као ватрени поборник идеје југословенства залагао се за ослобођење поробљених словенских народа на Балкану.
Петар II Петровић Његош најзначајнија је личност у историји црногорске културе и књижевности. Његош је био и остао велика загонетка не само непоновљивим дјелом него и својом личношћу, животом и смрћу. Његошево дјело је велики изазов не само за књижевне историчаре, теоретичаре и критичаре већ и за филозофе и друге научнике и ствараоце. Његошев живот, и поред свеколике сурове реалности у којој је живио, стварао и владао (о чему свједоче сачувана документа или подаци из литературе), такође све више скрива копрена мистериозности и све више је, како вријеме одмиче, у свијету легенде, а не историје. Његош је на Ловћену, на Језерском врху, подигао црквицу и посветио је своме стрицу Светом Петру Цетињском.
Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила. Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: “То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.” Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је Његош у Цетињском манастиру, да би 1855. године његове кости биле пренешене на Ловћен. Знајући за важност и симболику Његошеве капеле и Ловћена, Аустријанци су, током Првог свјетског рата, из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње, а након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију, како би се његова Завјетна капела срушила и на том мјесту изградио споменик у знак аустријског освојења Ловћена. Митрополит црногорски, Митрофан Бан, покушао је да у име грађана Цетиња умоли окупатора да одустане од ове намјере. Митрополит није успио. Ексхумација је извршена и Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренешени у Цетињски манастир.
Његошева црквица је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика али ова идеја није остварена јер је Аустрија изгубила рат и створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године. Одлуком Светог архијерејског сабора и Светог синода Српске православне цркве, по предлогу митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића из 1920. године, Његошева капела имала се обновити. Пет година касније, Његошев завјет је по други пут испуњен, а извршио га је краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе. Освећене је извршио митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић. Ковчег су у обновљену капелу унијели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило. По спуштању ковчега у саркофаг, одслужен је свечани помен. У саркофаг су спуштени комадић свилене Његошеве одјеће нађен при откопавању старе капеле и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. За вријеме спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасовао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмову грану да би након тога од краљице узео сабљу, извадио је из кора и положио на саргофаг да ту преноћи. Око гроба је постављена војничка стража. Ни током Другог свјетског рата Његошева капела није била поштеђена. Окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, али, срећом, причињена штета није била велика. Међутим, рушење Његошеве капеле до самих темеља није било дјело странаца. Општинска скупштина Цетиња донијела је, 1968. године, одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. Убрзо је Завод за заштиту споменика културе Црне Горе дао одобрење Општини Цетиње да “измјести капелу”.
Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану Његошеве капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу. Ливада на Ивановим Коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву капелу. Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна капела порушена је до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази Мештровићев маузолеј.
- На данашњи дан, 31. октобра 1517. године, огорчен многобројним злоупотребама цркве, њемачки свештеник Мартин Лутер окачио је на врата катедрале у Витенбергу и ставио на јавну расправу 95 теза о реформи цркве.
Тиме је у њемачким земљама почела реформација, а Лутер је постао један од њених вођа. Мартин Лутер је био оснивач хришћанске протестантске (лутеранске) цркве у Њемачкој и један од вођа реформације, свештеник, професор моралне филозофије на Универзитету у Ерфурту и библијске егзегезе у Витенбергу. Лутер је одбио неколико учења и пракси католичке цркве. Он је снажно оспорио католички поглед на индулгенције. С његове тачке гледишта није било прихватљиво да се може купити новцем ослобођење од божје казне.
Лутер је предложио академску дискусију те праксе и ефикасности опроштаја грехова у својих деведест пет теза. Његово одбијање да се одрекне свих својих списа довело је до тога да га је папа изопштио и император осудио као одметника. Лутерерово схватање да спасење и стога и вјечни живот се не могу зарадити добрим дјелима него се могу једино добити као бесплатан дар божје милости путем вјерникове вјере у Исуса Христа као спаситеља од гријеха. Његова теологија је оповргавала ауторитет институције папе учећи да је Библија једини извор божанствености којим се открива знање од Бога.
Сви они који се идентификују са овим схватањима, и свим Лутеровим ширим учењима, се називају лутеранима, мада је Лутер инсистирао на хришћанима или еванђелистима као јединим прихватљивим именима за особе које проповедају Исуса Христа. Његов превод Библије ју је учинио приступачнијом лаицима, што је догађај који је имао огроман утицај на цркву и њемачку културу.
У два своја каснија рада, Лутер изражава антагонистичка гледишта према Јеврејима. У раду „О Јеврејима и њиховим лажима“ позива да јеврејски домови и синагоге буду уништени, њихов новац конфискован, а слобода ограничена. Осуђене од виртуално свих Лутеранских деноминација, те изјаве и њихов утицај на антисемитизам су допринијели његовом контроверзном статусу.
