- На данашњи дан, 11. априла 1899. године умро је Радоје Рогановић Црногорац, учитељ, државни благајник, родољуб и један од најпопуларнијих народних пјесника с краја XIX вијека.
Рођен је 1851. године у Прогоновићима у Љешанској нахији. Његова поезија пригодничарског духа обрађивала је значајније догађаје са црногорског двора, а написао је и двије историјске драме у стиху: „Царев лаз” и „Бој на Трњине”. За свој рад добио је признања од црногорског и српског двора.
Пјесма посвећена Вуку Ст. Караџићу
Ка’ најпрва кад се зора јави,
Те отвори очи у човјека,
Тако, Вуче и ти се појави,
У почетку овога вијека.
Те отвори српској књижевности,
Оно сјајно, оно чисто злато,
Које бјеше за нас сакривено –
Сакривено – богме закопато.
Нова слова и правопис нови
Ти дарова српскоме језику,
И обуче српску нам књижевност
У најљепшем говора облику.
За то Вуче, славни српски сине,
Нека ти је задовијек хвала!
Кад је твоја неуморна рука
Нову зору српској књизи дала.
- На данашњи дан, 11. априла 1973. године нацистички лидер Мартин Борман званично је проглашен мртвим и скинут је са листе тражених ратних злочинаца у СР Њемачкој. Хитлеров секретар Мартин Борман дјеловао је у позадини. Хитлер му је вјеровао, а он је присвојио монопол над њим. Био је отјелотворење суровости и подлости.
Мартин Борман често се може видјети на фотографијама из Другог свјетског рата, то је онај нациста који све будно прати из другог плана кад год је Хитлер у близини. А нико ко је хтио код Хитлера није могао заобићи Хитлеровог личног секретара. Хладан, прорачунат и увијек на опрезу попут грабљивице он је себе учинио пријеко потребним. Био је Хитлеру десна рука и његов ризничар, увијек у шефовој непосредној близини. Само тако је и могао контролисати ток информација које су долазиле Хитлеру, као и предавати наредбе које су потицале од Хитлера. Био је изразито омражен међу осталим нацистима, а замјерали су му његове “лоше особине” као што су сервилност и подлост. Немачки посланик у Ватикану описао га је следећим речима: “Незграпан и низак, био је отјелотворење суровости и подлости”. Алберт Шпер “главни архитекта” Трећег Рајха сматрао га је “црвом у краљевској јабуци”, док је министар пропаганде Гебелс сматрао како Борман није “човјек од народа”. Звали су га Хитлеров “зли дух”. Али, он се није много обазирао на то. Хитлер му је толико вјеровао да је прије самоубиства у свом политичком тестаменту Бормана поставио за новог вођу НСДАП-а.
Мартин Борман је већ 1925. године приступио је НСДАП-у, а 1928. године преузео је пословну страну вођења странке, надзирући и одлучујући о великом дијелу страначког новца. Борманове ненадмашне организационе и бирократске способности Хитлера су навеле на то да му повјери силно велику одговорност за страначке финансије, као и за Хитлерову личну имовину, па га је задужио за куповину и управљање Бергофом, Хитлеровом омиљеном љетњом резиденцијом. Био је неугледан, здепаст, низак и ружан. Због грубог држања и некултивисаности људи попут Геринга, који су себе сматрали изузетни профињеним и који су живјели попут краљева, најчешће су га подцјењивали. Лукави Борман је јасно увиђао да Хитлер жели да га што мање гњаве, па је преузео на себе тумачење и филтрирање Хитлерових жеља, као и жеља и потреба свих његових посјетилаца. Нико није имао приступа Хитлеру без Бормановог пристанка, а многи су једноставно остајали пред вратима. Борман је стално прикупљао информације… О свима. Желио је да зна све о свакоме. О свим члановима Хитлерове пратње, о запосленима у властитом штабу. Њушкао је и истраживао приватне животе, тражио слабости и тајне и све је детаљно биљежио у својој приватној картотеци. Мартин Борман је био Хитлеров “човјек из сјенке” Дуго је кружила легенда како је Борман преживио рат и припремао долазак “четвртог Рајха” негдје у прашумама Јужне Америке. Он је заиста и побјегао из Хитлеровог бункера, а и на суђењу у Нирнбергу ратним злочинцима му је суђено “у одсуству”. Осуђен је на смрт вјешањем. Хитлеров возач Ерих Кемпка током саслушања на суду у Нирнбергу казао је како је Борман покушао да се провуче кроз руске линије око бункера. Под ударом гранате један је тенк експлодирао, а Борман се прије експлозије сакрио управо иза њега. Захватио га је пламен експлозије, а снажан талас врелине га је одбацио. Возач је вјеровао да је секретар мртав, али леш није видио. И то је било довољно да крену шпекулације – да ли је Борман ипак успио да побјегне. Ипак, тајна је откривена 70-их година двадесетог вијека кад су његови посмртни остаци пронађени у Берлину.
