- На данашњи дан, 4. августа 1704. године, у рату за шпанско насљеђе, енглеско-холандске снаге заузеле су град Гибралтар.
Гибралтар је прекоморска територија Уједињеног Краљевства на Пиринејском полуострву, у Гибралтарском пролазу који спаја Атлантски океан и Средоземно море. У старом вијеку, Гибралтар је био познат под именом Херкулови стубови, а под Римљанима се звао Калпе . 711. године Гибралтар су освојили муслимански Арабљани и Бербери. Име Гибралтар потиче од арапског Џебел ал-Тарик (Тариково Брдо). Тарик је био маварски војсковођа, који је на гибралтарској стијени прикупио своју војску а послије је ту изградио и тврђаву. Муслимани су владали Гибралтаром све до 1462. године. Шпанци су толико ојачали његова утврђења да се сматрао неосвојивим. У Европи су се заоштрили односи и створила су се два блока. Шпанија је била против Велике Британије. Иако до објаве рата није дошло, једна британска ескадра је контролисала шпанске обале, а друга је неколико година блокирала шпанске луке у Западној Индији. Одговарајући на ове акције Шпанија је опсиједала Гибралтар. Британци су затим вршили притисак на Шпанију и водили рат против шпанског поморског саобраћаја у Гибралтарским вратима и испред Кадиза. Миром у Утрехту 1713. године. предат је Великој Британији, што је послије само било потврђивано. Од 1730. године Гибралтар је британска колонија. Током Америчког рата за независност Шпанци су га опсиједали, али су британски бродови више пута успијевали да продру у луку и тако снабдију град и тврђаву. Шпанцима су се придружили Французи и извршили напад са нарочито саграђеним топовњачама, које су британске батерије успјеле да запале усијаним ђуладима. Опсада је настављена бомбардовањем, али се блокада није могла у потпуности одржати. Ватра је обустављена када је у Шпанију стигла вијест о почетку мировних преговора. Гибралтар је дефинтивно остао у рукама Британаца и у предстојећим поморским ратовима је играо све већу улогу. Уочи Другог свјетског рата одбрамбена постројења Гибралтара су знатно ојачана, уз постојећа три изграђено је још 13 км подземних галерија, а током рата и аеродром. Током Другог свјетског рата у луци Гибралтар је била стационирана британска ескадра која је дејствовала у Атлантском океану и Средоземном мору. Гибралтар је имао веома важну улогу у снабдијевању Малте. На Гибралтару живи 28.000 становника. Због неспоразума између Уједињеног Краљевства и Шпаније, граница између Гибралтара и копна је била затворена између 1969. и 1985. године. Шпанија се ни данас не одриче Гибралтара.
- На данашњи дан, 4. августа 1875. године умро је Ханс Кристијан Андерсен, дански књижевник.
У Данској се сматра творцем данске реалистичне прозе. Његова дјела преведена су на више од 80 језика и била су надахнуће за стварање многих позоришних комада, балетских представа, филмова, скулптура и слика. Андерсен био је син сиромашног столара, и мајке која је послије смрти мужа, морала радити као праља. Мучно се пробијао до књижевне афирмације. У четрнаестој години Андерсен, без редовног школовања и без игдје ичега, одлази у Копенхаген, како би изучио позоришну школу са балетом и пјевањем. Но, ускоро га отпуштају као потпуно неталентованог. Уз помоћ покровитеља, директора Краљевског позоришта, за којег је радио док се школовао, успијева да заврши школовање и студије на универзитету. У почетку пише прозна и пјесничка дела, а нешто касније почиње своја чувена путовања. Најприје по домовини, а онда и изван домовине, готово по свим европским земљама, а нарочито по Италији, Француској и Немачкој. Путовао је и по Азији и Африци све вријеме стварајући нова дјела. Након живота испуњеног богатим книжевним радом и путовањима Андерсен умире као почасни професор и почасни грађанин Оденсеа. Роман „Импровизатор“, који је написао након путовања по Италији, осликавајући у њему борбу младог писца за афирмацију, уз богате описе италијанског народног живота изазива дивљење и одмах бива преведен на неколико страних језика. Међутим, када су се појавиле његове данас чувене бајке, публика и критика на то су обратиле јако мало пажње иако су оне најбоље што је Андерсен написао и због чега је ушао међу најомиљенија имена свјетске књижевности. Као ни његови романтичарски романи, тако ни његови драмски радови немају ни веће изражајности, ни веће вриједности. Андерсенове приче или бајке биле су у почетку жива и допадљива препричавања онога што је чуо у дјетинству, а касније их је и сам стварао. У њима се фантастично, легендарно и митско стапа са непосредним, стварним свијетом. Са једне стране, у њима је артистички домишљена фантастика а са друге неодољива наивност и свјежина народне уметности. Сви се ти моменти, па и хумористичан језик, успијевају пробити и кроз преводе, преко којих су се његове приче све брже шириле, потпомогнуте илустрацијама најбољих тадашњих мајстора те вјештине. Готово 200 његових прича (поријеклом из данског фолклора, античког свијета или општег индоевропског предања) представљају свемир бајке. Писане су исто толико за одрасле колико за дјецу. Његове приче за дјецу означиле су га као једну од највећих фигура свјетске литературе.
