Aleksandrija

Љетопис, 4. јул 2019

Име: Ljetopis 04.07.2019 (1798 Napoleon zauzeo Aleksandriju, 1855 rodjen Vlaho Bukovac); Опис: Љетопис, 3. јул 2019 Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 4. јула 1798. године Наполеон Бонапарта у походу на Египат, тада турску провинцију, заузео је Александрију.

AleksandrijaНекада се говорило да је Александрија „дом пет раса, у коме се прича пет језика, са туцетом религија“. То и сада важи, наравно, једино што је удио арапског језика и муслиманске вјере већи него што је то био када су се уским улицама Александрије шетали Константин Кавафи, Дарел и његови пријатељи. Александрија, „аманет“ Александра Македонског је и данас град са више душа, и незаобилазним арапским „укусом“. Мало је градова на свијету са тако величанственом, дугом и занимљивом историјом као Александрија. Овај прелијепи град на обалама Средоземног мора основао је Александар Велики, далеке 331. године прије Христа, те је град по њему и добио име. Али, још много прије доласка Александра Великог на ова подручја, чувени грчки пјесник Хомер са одушевљењем је писао о овим предjелима у својој Одисеји, а највише о острву Фарос. Једини остаци праисторијске луке, коју Хомер такође помиње, нађени су на обалама острва Фарос, који сада представља полуострво Рас-Ел-Тин. Наспрам овог острва, на копненом дијелу Египта, налазило се мало село, утврђено баш на мјесту где се данас налази Помпејев стуб. Свjетионик у Александрији је једно од седам свjетских чуда које је од почетка коришћен у практичне сврхе. Овај свjетионик је омогућавао безбjедан пристанак бродова у луку. Александријски свjетионик се налазио на острву Фарос, недалеко од града Александрије.

Када је  Александар Македонски дошао у Мемфис, Египћани су га дочекали са одушевљењем, јер су мрзјели власт Персијанаца. Александар Велики је имао тада 25 година, и већ је био прослављени освајач, који је започео свој дуг пут кроз Грчку, малу Азију и Сирију, поражавајући и просто чистећи све грчке и персијске снаге које су му се нашле на путу. Имао је планове за много дуже путовање до Персије, Централне Азије и Индије. Али, најприје је морао да посјети оазу Сива и да се консултује са пророчанством Амона. На свом путу ка оази, Александар Велики је са дивљењем посматрао предио који се налазио између Медитеранског мора и језера Мареотис, као и оближње острво. Наредио је да се ту оснује град који ће бити пријестоница те регије. Ова локација је била идеална, јер се налазила „у средини“ Велике Грчке, наспрам Медитеранског мора, и остатка Египта. У то вријеме Нил је био повезан са Црвеним морем једним каналом, па је Александрија могла да служи и као пролаз за Индијски океан. План града направио је грчки архитекта Динократес, а спољашње зидове града означио је сам Александар Велики. Град је добио име по Александру Великом, иако је он одмах напустио град и није видио ниједну грађевину које је ту подигнута. Александрија, рођена у вријеме хеленизма, практично ни из чега је израсла у један од највећих, ако не и највећи град на свијету. Нијесу ту били само Грци и Италци, већ такође и Сиријци, Сицилијанци, и опет други, из других земаља – Етиопљани, Арапи, а такође и Бактријанци, Скити, Персијанци. До тренутка када су Римљани освојили Египат, Александрија је већ била мултиетнички град. Међутим, Октавијан, нови римски цар, имао је лоше успомене на Александрију, те је заједно са Клеопатром и Марком Антонијом, основао нови град, Никопољ, непосредно поред Александрије. Овај нови град, који се налазио источно од Александрије, сада је њен дио, под именом Ел-Рамл. Ситуација се у граду побољшала када су Римљани прокопали Црвеноморски канал, претечу данашњег Суецког. 642. године Александрију освајају Арапи. Арапи су одлучили да изграде нову пријестоницу на Нилу, која ће постати данашњи град Ал-Кахира, тј. Каиро. Град још више губи значај после Колумбових открића, становништво се смањује и осиромашује. Град пада под турску власт, корупција цвјета, наука и култура стагнирају. Наполеон Бонапарта је умарширао у овај легендарни град затекавши само обичну варошицу. Једино што је 5.000 Наполеонових војника могло да види у овом тужном граду биле су рушевине, пјешчане дине, и два обелиска позната као „Клеопатрине игле“. Данашња Александрија је и даље космополитски град: њена популација  најшароликија је у Египту: осим Арапа, овдје живе Јермени, Грци, Италијани, Либанци, Малтежани, Сиријци, Енглези, Копти.

 

  • На данашњи дан, 4.јула 1855. године рођен је Влахо Буковац, сликар, академик, члан САНУ.

Vlaho BukovacУ младости је пловио, а затим лутао по Сјеверној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а онда се вратио кући. Студира на  École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела. У париској фази уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски књаз Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње. Након тема из црногорског живота, слиједи циклус актова. Касније као реномирани портретиста искључиво је излагао портрете. Истовремено је прожет импресионистичким струјањима свог времена. Након париских успјеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више „одличних“ портрета. Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима, па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, цијеле следеће деценије централна личност у умјетничком животу града. Окупља младе умјетнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Умјетничког павиљона. Буковчево дјеловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у умјетности. Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског умјетничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике „Благовјештенски сабор 1861. године“, коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао. Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних умјетности у Прагу гдје почиње да живи и гдје разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У љето 1901. године завршио је у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге. Урадио је велику слику „Карневал“, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву „Епидаур“ у Цавтату. Када се одазвао позиву краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: „Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.“ О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији свједоче његове ријечи: „Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од кога се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.“ Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и умјетности. Умро је по повратку у Праг и тамо је остало много његових радова.