- На данашњи дан 5. августа 1716. године догодила се Битка код Петроварадина у којој су се сукобиле аустријске и османске трупе.
Према легенди скоро двоструко бројнија турска војска поражена је захваљујући снијегу који је пао пред почетак борби. Принц Еуген Савојски је наредио концентрисање хабзбуршких трупа у околини Футога. Укупно је било 65.000 војника, а овој војсци прикључиле су се пред битку и трупе под вођством принца Александра од Витемберга тако да је цијела војска имала 76.000 војника. У међувремену се турска војска од око 120.000 људи сакупљала код Београда, затим прешла Саву и кренула ка Петроварадинској тврђави. Прије чувене битке услиједио је мањи окршај аустријске извиднице са турском коњицом, када су се хабзбуршке трупе предвођене грофом Пафлијем повукле послије четири сата борбе, што је осоколило Османлије. Дан касније главнина турске војске заузела је узвишења око тврђаве, а око 30.000 јаничара почело је копање ровова од Студеног дола према тврђави. Турски ровови су већ пришли на 40 корака од царског логора, а турска артиљерија са 40 топова заузела је положај. Турска коњица била је смјештена у Студеном долу, а Татари на Везирцу и Карагачу. Принц Еуген Савојски није желио да дозволи Турцима да потпуно опколе тврђаву, па је одлучио да у зору 5. августа нападне Османлије. Аустријска војска стационирана на бачкој страни пребацила се у тврђаву а када су трупе пребациване са новосадске стране током ноћи, невријеме је покидало ланце на понтону и умало зауставило операцију. Ипак, ово невријеме и турској извидници је отежало посао, због чега су извели погрешан закључак да се Аустријанци повлаче, што ће се који сат касније показати као фатална грешка. Ујутру Еуген Савојски је издао наређење принцу Александру од Витемберга да нападне са лијевог крила. Напад је прошао успјешно, али су Турци одмах извели контранапад. То је довело до панике у аустријском кампу, али је Еуген мирно наредио принцу Александру да нападне незаштићени турски центар. То је било превише за јаничаре, а за то вријеме са десног крила аустријска коњица почистила је спахије у незадрживом јуришу. Татарски коњаници видјевши незадржив напад, окренули су се и побјегли. Велики везир Дамад Али-паша посматрао је битку са оближњег брда гдје је смртно рањен, а умро је нешто касније у цркви Светог Николе у Сремским Карловцима. Цио турски положај пао је у аустријске руке са великим ратним плијеном, а принц Еуген Савојски је из шатора великог везира послао извештај о побједи цару Карлу VI. Посебно поглавље битке представља снијег који је, према легенди, пао у сред љета и допринио побједи Еугена Савојског над знатно бројнијом турском војском.
- На данашњи дан, 5. августа 1974. године предсједник САД Ричард Никсон, предајући магнетофонске траке истражном судији, јавно је признао да је учествовао у прикривању афере „Вотергејт.“
Афера Вотергејт један је од највећих скандала у новијој историји Сједињених Америчких Држава, који је довео до једине оставке предсједника ове земље. Низ догађаја који су обиљежили аферу ”Вотергејт” довели су до оставке америчког предсједника Ричарда Никсона. Скандал је почео хапшењем петорице провалника у канцеларији Демократског националног комитета у хотелу Вотергејт у Вашингтону Истрагу је започео ФБИ, али је она касније прешла у надлежност ”Вотергејт комитета” који је образовао Сенат САД. Истрагом се испоставило да је ова провала била само једна у низу нелегалних активности, које су обухватале застрашивање, политичку шпијунажу и саботирање. За ово је био одговоран Никсонов штаб и људи лојални њему. Међу нелегалним радњама било је и коришћење новца сумњивог поријекла који је долазио из Мексика а који је између осталог коришћен и за ућуткивање седморице учесника у провали. Након двије године истраге против предсједника установљено је да је он знао за траке које су снимане приликом прислушкивања демократа. Никсон је десет дана након завршетка истраге поднио оставку. Никсонов наследник Џералд Форд је потписао помиловање за Никсона након што је овај предао председничку функцију. Како америчка, тако и свјетска јавност захвалност за објелодањивање ових информација ”дугују” новинарима “Вашингтон поста” Бобу Вудворду и Карлу Бернстину. Њих двојица су 2005. године потврдили да је бивши замјеник директора ФБИ Марк Фелт био тајни извор информација које су довеле до Никсонове оставке. Идентитет Фелта као извора потврдио је и бивши уредник Вашингтон Поста Бенџамин Бредли, који је једини поред својих новинара знао ко је извор. И сам Марк Фелт, који је 2005. године у својој 91. години признао у интервјуу магазину ”Венети Фер” да је лично био извор који је одавао новинарима тајне у вези са операцијом Вотергејт. Идентитет једног од најславнијих анонимних извора у историји новинарства био је уједно и једна од најбоље чуваних информација међу новинарима. У маниру шпијунског трилера, Фелт је помогао Вудворду и Бернстину тако што им је давао кратке путоказе и наговештаје о детаљима операције прислушкивања, која је вођена из Никсонове Републиканске странке. Најпознатији такав наговештај био је ”слиједи траг новца”, односно сугестија која је довела до откривања везе између провалника у зграду Вотергејт и донација Републиканцима. Седамдесетих година, Марк Фелт је у ФБИ био други по рангу, а проговорио је јер је његова породица тражила да каже шта има о историјским оцјенама онога што је урадио. Овај скандал је имао толики одјек , и то не само у САД , тако да су многи скандали који су дешавали касније добијали суфикс ”гејт”. Много је теорија о томе што је прави разлог за упад демократа у Вотергејт. Какву информацију су тражили? По једној од њих , ФБИ је само искористио Вашингтон Пост да уништи предсједника Никсона, који је до смрти тврдио да је невин.
