Ugo Caves

Љетопис, 5. март 2019

Име: Ljetopis 05.03.2019 (2010 umrla Herta Hass, 2013 umro Ugo Cavez); Опис: Љетопис, 5. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 5. марта 2013. године у 59. години умро је предсједник Венецуеле Уго Чавес, жестоки противник политике САД и пријатељ кубанског вође Фидела Кастра. Након доласка на власт 1998. године покренуо је социјалне програме и изградњу здравствених центара за сиромашне, укључујући и искорјењивање неписмености. Његов самовољни стил национализације земље, банака и најјачих компанија, и често суров однос према противницима, критичари су сматрали диктаторским потезима, док је у очима присталица важио за храброг и харизматичног вођу.

Ugo CavesСа 44 године, постао је најмлађи венецулеански предсједник у историји. „Ви сте будући власници Венецуеле“ – обратио се народу у тријумфалном говору. Први његов потез била је промјена Устава, за коју је добио најширу подршку: на референдуму у децембру исте године, 75 одсто гласача подржало је нову верзију највишег правног акта. Промјене су биле суштинске: назив земље промијењен је у Боливарска Република Венецуела, утицај партија је умањен, предсједничкки мандат продужен са пет на шест година, а скупштина је постала једнодомна. Вршећи политичке реформе, стекао је апсолутну власт, коју је искористио за корјените социјалне и економске реформе које је обећавао годинама уназад: донио је сет закона који су из темеља протресли економију. Најважнији од тих закона је онај којим је подржављена компанија која управља непресушним нафтним ресурсима Венецуеле – стављена је под контролу Министарства енергетике. Што се унутрашњих прилика тиче, од свих нових закона најжешће реакције је изазвала земљопосједничка реформа. До тада, скоро 70 одсто обрадивих површина у Венецуели налазило се у рукама богате мањине, која је чинила три процента становништва, а национално истраживање показало је да се од те земље обрађује само четири одсто. Чавезов закон наложио је да земља која се не обрађује мора да буде додијељена сиромашним фармерима, што је узнемирило и разбијеснило богаташку класу. Чавез је и прије него што је постао предсједник, а поготово од када је ступио на дужност, непрестано био у рату са имућнима. Није бирао ријечи кад је говорио о венецуеланским богаташима. Према сиромашним слојевима био је издашан, како је и обећавао: радничка удружења окупљао је у јединствен синдикат, док је нафтне приходе скоро потпуно усмјерио ка социјалним програмима. Између осталог, спровео је акцију масовног описмењавања становништва, затим изградњу путева у руралним срединама, а посебно је водио рачуна о здравству: поред тога што је основао многобројне клинике доступне свима, у својеврсној здравственој мисији окупио је преко 10.000 љекара које је послао у заостале крајеве државе, у којима прије тога уопште није било медицинских служби.
Незадовољни богаташи су се удружили са опозицијом, а врло је вјероватно да је њихове тадашње активности помагала и влада САД, којој никако није одговарало Чавезово национализовање нафтних ресурса. У Каракасу су почели велики улични протести, иза којих је стајала и венецуеланска војска. Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу с друге стране. Протести су постајали све жешћи, а онда је у априлу пала и крв. Биланс немира био је најмање 17 мртвих и више стотина повријеђених, што је Чавезу био сигнал да мора да се повуче. Дванаестог априла поднео је оставку, а предсједниковање државом преузео је Педро Кармона Естанга, челник Венецулеанске пословне федерације “Федекамарас”, која је и руководила протестима и ставила Чавеза у притвор.

Ипак, колико год његова опозиција била масовна, они који су га подржавали ипак су били бројнији. Одмах за овим догађајима, на улице су изашле Чавезове присталице, захтијевајући повратак Ел Командантеа на власт. Послије само два дана, Естанга је био принуђен да напусти положај на који се враћа Чавез.

Спољну политику Уга Чавеза, по којој је и најпознатији у свијету, карактерише оштро противљење америчком империјализму. То противљење никако не иде на рачун хуманости: кад је ураган Катрина опустошио САД крајем 2005. године, Чавезова влада била је прва која притекла у помоћ сјеверноамеричкој браћи, како је рекао Чавез и послала у Америку тоне хране, љекова, воде и бензина. Чавез је развио врло блиске односе са Кубом Фидела Кастра и Русијом Владимира Путина.

 

  • На данашњи дан, 5. марта 2010. године у Београду је, у 96. години, умрла бивша супруга Јосипа Броза Херта Хас.

Herta HasБроза је упознала 1937. године током једног од његових боравака у Паризу који је био центар шпанских добровољаца, када је као курирка из Загреба донијела фалсификоване пасоше за шпанске борце. У том браку, који је трајао до почетка Другог свјетског рата, рођен је Александар Миша Броз. Њихова ванбрачна веза трајала само до 1941. године и почетка Другог свјетског рата. Броз је у мају 1941. године отпутовао у Београд а Херта Хас је остала у Загребу у поодмаклој трудноћи, а неколико дана послије Брозовог одласка родила је сина Мишу. Херта Хас је 1943. године, после Мартовских преговора, размијењена за групу немачких стручњака заробљених у Босни. Послије размјене кратко вријеме је провела у Врховном штабу НОВ, а потом је отишла у Словенију гдје је остала до краја рата.

Увертира преговорима десила се 4. марта 1943. године, када су у јеку битке на Неретви, партизани заробили њемачког мајора Артура Штрекера и одлучили да због тешке ситуације на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Врховна команда њемачких трупа у Загребу је прихватила преговоре о размјени заробљеника. Поповић (чији је идентитет Њемцима био познат), Ђилас и Велебит (који су били под псеудонимима) су из Прозора одведени у Горњи Вакуф гдје су отпочели преговоре са генералом Диполдом, командантом 717. дивизије. Велебит је Диполду представио теме о којима је дошао да преговара, Међутим, генерал Диполд је партизанским емисарима рекао да он нема овлаштења да преговара са њима и упутио их је на своје надређене у Сарајеву и Загребу.

Генералу Александеру Леру је стигла сљедећа порука од партизана: ”Они изјављују да се не боре против хрватске државе, Ни против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања“. Наиме, 1943. године се реално очекивао десант западних савезника у Далмацију. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима јер су западни савезници тада још увијек подржавали Владу у Лондону и Југословенску војску у отаџбини, односно четнике Драже Михаиловића. У Горњем вакуфу је састављен меморандум у којем су, осим размјене заробљеника и примирја, навели и двије интересантне тачке. Трећу, гдје је се тражио прекид непријатељстава, признање НОВЈ као званичне стране у рату и подјела територије на интересне зоне. У четвртој тачки Меморандума стоји да Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима. Послије предаје Меморандума, партизанска делегација је остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанској делегацији није саопштен њемачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију док су Ђилас и Велебит одведени у Сарајево. У Сарајеву је њемачка страна прихватила размјену заробљеника и тада је 25 њемачких заробљеника размјењено за заробљене партизанске руководиоце и активисте укључујући и Херту Хас, супругу Јосипа Броза. Њемци су тада тражили да партизани у Славонији обуставе акције на прузи Београд-Загреб док је Тито (којем је Ђилас 17. марта пренио досадашње резултате преговора) тражио да Њемци прекину офанзиву, што се након тога и десило. Послије тога су услиједили сусрети и преговори у Загребу. У Загребу, у хотелу Еспланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватској, Глеза фон Хорстенауа и Ђиласа и Велебита са партизанске стране. Прво је у Загреб из Сарајева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Дозвољено му је да под њемачком пратњом шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет након чега му је било дозвољено да посјети своју породицу. Ђилас је (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкој пратњи преко Коњица дошао у Сарајево, а потом одлетио у Загреб на преговоре.
На састанцима у Загребу Велебит и Ђилас су изјавили следеће: „…ми немамо никаквог разлога за ратовање против њемачке војске, нити за изазивање штете њемачким интересима у цијелој држави, било да су војне или економске природе. За то не захтијевамо никакву противуслугу. Треба само да нам омогућите прилику да се боримо против четника и ми ћемо их ликвидирати“. Састанцима су присуствовали и представници власти НДХ, што су Ђилас и Велебит негирали у својим мемоарима.