Mojkovacka Bitka

Љетопис, 7. јануар 2019

Име: Ljetopis 07.01.2019 (1916 Mojkovacka bitka, 1943 umro Nikola Tesla); Опис: Љетопис, 7. јануар Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 7. јануара 1916. године, на температури 24 степена испод нуле, одиграла се главна битка на Мојковцу између црногорских и аустроугарских трупа. У тој бици, у драматичним околностима, црногорска војска окована ледом и снијегом је пружила снажан отпор аустроугарској војсци и нанијела јој велике губитке.

Mojkovacka BitkaЈедан од најсвјетлијих примјера жртвовања у Првом свјетском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916. године, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла србијанској војсци да се повуче из правца Пећи, преко албанских и црногорских планина, ка Јадранском мору и касније Крфу.

Мојковачка битка је вођена 6. јануара и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије.

Мојковачка битка је завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца, од октобра 1915. године до јануара 1916. године.

У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примјетила да србијанска војска има намјеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресијецањем тог повлачења у потпуности разорила србијанску војску и истовремено заузела Црну Гору.

Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу. Главни дио аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље.

Други дио је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмјерених ка Ловћену.

Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели.
Укупан број војника у Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић.

Аустроугарска војска је ангажовала двије дивизије. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбјеђивале крила овим дивизијама чинило је 20.000 војника уперених ка Мојковцу и Тари.

Војска је била опремљена пушкама, тзв “маузерке”, затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедјела.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. Аустроугари крећу у напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску.

Уз јурише и противјурише положаји су наизмјенично прелазили са једне на другу страну. Послије тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успијева да освоји Бојну њиву.

Освајањем Бојне њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану “мојковачких врата”.

Према процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан. Зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.

У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима.

У снијегом завијаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других.

Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад.

У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриши и противјуриши се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон који успијева да послије толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви.

Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године.

Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успио. Почиње и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бјесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по “сваку цијену” заузме Бојина њива.

Батаљон је отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ се није могао одупријети брзом продору Дробњака, који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.

Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен.

Видјевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.

Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. јануара и 7. јануара.

У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три србијанске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника.

Србијански ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским “дебанжовцима”, на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.

Три србијанске батерије добиле су и извршиле последње наређење, смјестивши се уочи битке лијево од Препрана, изнад самих Поља, на брду званом Боровњак.

На Бадње вече, када је родбина из крајева ближих Мојковцу дошла да обиђе војнике и донесе им све што се имало, батерију капетана Младеновића и друге двије србијанске батерије обишла је група црногорских стараца и жена.

Старци су замолили Младеновића да им покаже топове, а када је он удовољио њиховој жељи, по старом црногорском обичају наздрављало се не само војницима већ и топовима, док су жене из торби вадиле чарапе, ракију и храну и тиме даровале србијанске војнике.

Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладњели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари.

Вијест о паду Ловћена неколико дана касније дјеловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора.

Настала је чудна ситуација у којој побијеђени непријатељ бјежи, а побједник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице.

Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске гласило је: уништити сва оружја да не би користило непријатељу.

О јунаштву црногорске војске најбоље свједоче ријечи аустроугарских официра, учесника битке.

Пуковник Рихтер је записао да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова”. Генерал Хецендорф, много касније ће рећи: “Борили смо се против јунака из бајке…”

 

На данашњи дан, 7. јануара 1943. године умро је Никола Тесла, “човјек који је измислио XX вијек”, како га многи називају. Умро је сам, од срчаног удара у 87. години живота, у хотелском апартману Њујорк хотела.

Nikola TeslaНикола Тесла, рођен у Смиљану, био је један од најпознатијих српских и свјетских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике.

Најзначајнији Теслини проналасци су полифазни систем, обртно магнетско поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор. Такође, открио је један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао је значајан допринос у преносу и модулацији радио-сигнала, а остали су запажени и његови радови у области рендгенских зрака. Његов систем наизменичних струја је омогућио знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човјек у изградњи прве хидроцентрале на Нијагариним водопадима. Једини је Србин по коме је названа једна међународна јединица мјере, јединица мјере за густину магнетног флукса или јачину магнетног поља — тесла.

Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља.

“Постоји нешто у мени што би могло бити илузија, као што је често случај са младим узбуђеним људима, али ако бих имао довољно среће да остварим неке од својих идеала, то би било зарад цијелог човјечанства. Ако би се моје наде оствариле, најузбудљивија чињеница би била то да је то дјело једног Србина. Када говоримо о човјеку, имамо концепт човјечанства као цјелине и, прије него што примијенимо научне методе на истраживању његових корака, морамо то да прихватимо као чињеницу. Али, да ли ико може да сумња да сви милиони индивидуа и сви небројени типови и карактери чине ентитет, јединицу? Иако смо слободни да мислимо и радимо, ми се држимо заједно, као звијезде на небеском своду, нераскидивим везама. Ове везе се не могу видјети, али можемо да их осјетимо. Кад посјечем прст, боли ме: прст је дио мене. Када видим да мог пријатеља боли, то боли и мене: мој пријатељ и ја смо једно. И када видим погођеног непријатеља, грумен материје за који од свег грумења материје у универзуму најмање марим, и то ме опет растужује. Зар то не доказује да је свако од нас само дио целине? Градимо да бисмо срушили. Већина наших ресурса и рада се траћи. Наш пут унапријед је обиљежен пустошењем. Свуда је велики губитак времена, напора и живота. Невесео поглед на свијет, али истинит.”