- На данашњи дан 7. jуна 1941. године принц Михаило Петровић, син принца Мирка и унук краља Николе, одбио је владарску круну.
Принц Михаило Петровић је последњи велики Петровић Његош, син принца Мирка и Наталије Констатиновић и један од ријетких који су одбили круну у два наврата. Рођен је 1908. године, а име је добио по ујаку своје мајке кнезу Михаилу Обреновићу. Већ је рођењем, по замисли руског двора и краља Николе, његовог ђеда, планиран да буде наследник пријестола будуће уједињене српске државе. Када је краљ Никола напустио Црну Гору 1916. године, Михаило живи у Напуљу, а потом наставља школовање у Уједињеном Краљевству и Француској. Послије рата добија од свог брата од тетке краља Југославије Александра Карађорђевића државну апанажу. Спремајући се за рат против Југославије, од Мусолинија добија тајну понуду да преузме црногорску круну, што он одбија. По избијању Другог свјетског рата принц Михаило бива ухапшен од Њемаца и спроведен у логор у близини Франкфурта. Ту га је пронашао специјални изасланик италијанске краљевске куће Савоја и краљице Јелене, његове рођене тетке, тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме црногорски и краљевски пријесто, јер је Црна Гора требало да прогласи независност и марионетску власт. Принц је и ту понуду одбио.
Дошла су кола генералног конзула Италије у Франкфурту у којима је био дипломата маркиз Сера у пратњи једног секретара из конзулата. Маркиз је принцу Михаилу показао телеграм који је тог дана примио од грофа Галеаца Ћана, министра спољних послова фашистичке Италије. Гласио је: “Изволите се обавијестити да ли би црногорски принц Михаило био вољан ступити на пријесто свог покојног ђеда краља Николе, коју му понуду чини италијанска Влада…” Михаило је одговорио да је био одувијек убијеђени и одушевљени присталица пуног југословенског јединства. „Уз то, одавно сам био положио заклетву на вјерност свом брату од тетке, покојном Александру и ту заклетву обновио и намјеснику, кнезу Павлу. Ни за шта на свијету не бих одступио од своје чврсте ријешености да останем на пуној линији вјерности својој отаџбини Југославији!“ Згранути италијански дипломата је покушао да заплаши принца, заробљеника. Испричао му је да је Гестапо већ добио налог да одмах ослободи и њега и његову супругу јер нико није ни сумњао да би он могао одбити понуђену круну, а да у супротном ризикује да до краја рата остане у заточеништву. „Ако је тако, с огромном радошћу примам што ми је досуђено. Слобoда и почасти не би ми били никаква накнада за срамоту што сам издао своју земљу.“
Због тога што није сарађивао са окупаторима, принц Михаило у комунистичкој Југославији добија намјештење у Министарству спољних послова, али веома брзо, увидјевши начин на који влада Броз одлази у Француску, гдје умире 1986. године. Гроб Михаила Петровића и данас је на том гробљу, у близини Орлија, код Париза. Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989. године било је планирано да се заједно са њима пренесу на Цетиње и земни остаци кнеза Михаила, али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за мај 1990. године. Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцеза Вјере и Ксеније. Његов аманет је да буде сахрањен у отаџбини међу својим славним прецима Петровићима.
- На данашњи дан, 7. јуна 1921. године у великој немаштини, у граду Казању на Волги, умрла је Софија Петровна Мертваго, Рускиња која је 25 година била управитељица “Дјевојачког института Царице Марије” на Цетињу.
Њен рад тијесно је повезан са успјесима тог најстаријег женског средњошколског завода у Црној Гори, најпознатијег на јужнословенским просторима. Након укидања Дјевојачког института 1913. године вратила се у родни Казањ. Историја Женског института на Цетињу започета је уз свесрдну финансијску подршку руске царице Марије Александровне. Иницијатор оснивања био је књаз Никола који се за вријеме боравка у Петрограду сусрео са пријестоничким племством, у том окружењу било је и много образованих жена. Књазу се допала идеја да на Цетињу створи “скромни расадник” културе и прошири темеље школства. Ова институција радила је од 1869. до 1913. године с прекидима за вријеме ослободилачких ратова 1876-1878. године. Календар “Велике женске школе” је својеврсна хронологија политичке, дипломатске и владарске моћи књаза Николе који се промишљено повезивао и са Истоком и са Западом. Ширење руске утицајности на Црну Гору посредно је значило и примање западних културних модела које је царска Русија апсорбовала. На тај начин Црна Гора се могла придружити цивилизованим узорима просвијећених народа. Елите, које су почеле да се стварају у амбијенту тврдокорне патријархалности, прихватиле су идеју о школовању жена.У вријеме формирања грађанског сталежа велику улогу одиграле су баш жене образоване у новооснованом Институту. На почетку је Дјевојачки институт смјештен заједно са Богословијом у “Биљарди”. Касније је сазидана нова намјенска зграда у близини цетињске “Локанде” на пољани “Романовина”. Велико здање на два спрата усељено је у јесен 1872. године, имало је библиотеку и пратеће кабинете. Наставни план и програм био је прописан Уставом училишта. По овом правном акту школовање је трајало четири године “два разреда по двије године”, касније је допуњен програмом за шестогодишње школовање.У првој фази наставни процес одговарао је руским женским гимназијама, фаворизовани су страни језици (руски и француски), а у погледу вјештина истицан је женски ручни рад и музика. Вођење газдинства, васпитање дјеце и лијепо понашање нашли су своје мјесто у процесу образовања. Уставом и Програмом предавања били су истакнути циљеви образовања и васпитања у училишту: “а) да се у васпитанице укорењава благочешће, кротост и благонаравље, како би потом оне могле најблаготворније упливисати на оне, у којих се кругу налазиле буду, својим озбиљним моралним живљењем и тачним испуњавањем домаћих својих дужности; б) да би се из њих с временом приуготовити могле и добре и способне учитељке. ” Елементарна писменост била је услов за улазак у Институт. Но, на почетку није било могуће испунити тај захтјев, јер је више од половине ученица било неписмено, па је Институт преузео улогу основне школе. Када су отворене основне школе гдје су се школовала и женска дјеца, захтијевано је да се при упису у Дјевојачки институт покажу претходна предзнања.
Детаљан програм и план наставе из 1880/1881. године односио се на:
Закон божји : у I години Свето писмо, учење напамет и објашњења главних молитви.; у II и III години катихизис – прво кратки а затим и потпуни; у IV години литургика и у V години историја цркве.
Српски језик: етимологија, синтакса, прозодика, историја српске књижевности и кратак курс естетике.
Руски језик: превођење, учење напамет, читање одабраних дјела у оригиналу; кратка историја руске књижевности.
Француски језик: превођење и тумачење као и за прва два језика са нагласком на граматику.
Математика: аритметика, процентни рачун, мјерне јединице, геометрија са планиметријом и стереометријом.
Реалије: географија, историја, природне науке – послије зоологије, минералогије и ботанике слиједе физика и хемија.
Техника: женски ручни рад, домаћинство, калиграфија, цртање, пјевање, музика и гимнастика.
Педагогика се предавала на петој години, дијелила се на: психологију, логику, науку о васпитању и методику.
Устројству овог просвјетног завода допринијели су просвјетни и културни посленици са стране и из Црне Горе, међу њима су, прије свих, четири управитељице – Рускиње: Надежда Петровна Пацевич, Наталија Љвовна Месарош, Јулија Андријанова Лопухина и Софија Петровна Мертаваго. Из наставничких биљежница може се сазнати понешто и о карактеру васпитаница, међу особинама доминирају оне о недовољно артикулисаном односу према спољашњим утисцима. Нијесу биле довољо друштвене, покорност и послушност су им биле стране, због наслеђа из херојског окружења. Тешко су се навикавале на дисциплину, њихов унутрашњи мир је био јако сиромашан и неразвијен, машта и осјећања нису била развијена. Касније се васпитним утицајима све мијењало. Далматинке су биле комуникативније, пажљивије и оптимистички расположене за учење. “Али, ако је код Црногорки видљиво помањкање општег васпитања, то се код Далматинки васпитање запажа, само што је доста лоше усмјерено. На дисциплину се тешко навикавају и једне и друге, јер у већини случајева, код куће се пред њима не постављају никакви захтјеви…” Касније су васпитанице узвраћале на свој начин пажњу и милост научену у Институту, пишући писма захвалности и сјећања својим управитељицама. До јубиларне 1910. године дипломирало је 140 ученица: 86 из Црне Горе, 32 из Боке и Далмације, 6 из Босне, 3 из Херцеговине, по двије из Србије, Хрватске и Албаније, по једна из Словеније, Славоније, Бугарске и Русије.
