Vukov Spomenik

Љетопис, 7. новембар 2019

Име: Ljetopis 07.11.2019 (1937 Vukov spomenik, 1781 Inkvizicija); Опис: Љетопис, 7. новембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 7. новембра 1937. године у Београду је, на иницијативу Српске књижевне задруге, постављен споменик Вуку Караџићу.

Vukov SpomenikСпоменик изливен у бронзи, на коме пише “Вуку – српски народ“, израдио је вајар Ђорђе Јовановић. На свечан начин је у Београду откривен споменик који је Вуку подигао српски народ. Поред изасланика Њ. В. Краља и министра просвјете, свечаности је присуствовао народ и школска омладина. Прослава је почела архијерејском службом у цркви Александра Невског. Послије службе, епископ  др. Викентије Проданов, са већим бројем свештеника, одслужио је свечани помен.

Пространу цркву испунио је велики број научника и јавних радника. Били су ту предсједник Српске академије наука  др. Александар Белић, предсједник Српске књижевне задруге Павле Поповић, многи професори универзитета међу којима др. Ћоровић, др. Ђаја затим Јоца Јовановић, министар у пензији, генерал Милутин Недић, начелник главног генералштаба, Александар Станковић, командант Краљеве гарде, вајар  Ђока Јовановић и многи други. Црква је била дупке пуна. Поред истакнутих научника и јавних радника, помену је присуствовао велики број Београђана свих друштвених редова. Некада је овај дио града сматран за периферију и био искључен из свих битнијих дешавања.

Данас је Вуков споменик је постао једно од омиљених мјеста за живот у Београду. Гдје год кренули, сви путеви воде до Вуковог споменика. Развијена мрежа превоза или пак дрворедима омеђене улице, све ће вас одвести баш тамо. Ово је и својеврсни студентски и академски центар. Ту се налази пет факултета. А на самом крају парка, попут још једног споменика који га краси, уздиже се први студентски дом у Србији, „Краљ Александар I“, односно популарна „Лола“.

Изградио га је још 1926. године краљ Александар Карађорђевић, да би помогао у развоју будуће памети државе. Ова зграда дочекала је и испратила многе генерације вриједних студената, од којих је свако оставио свој печат, који се осјећа у духу, не само дома, већ цијелог насеља. Како то обично бива, тамо гдје обитава интелектуална елита, ту се стварају позоришта и културни центри. Насеље Вуков споменик може се похвалити Установом културе „Вук Стефановић Караџић“, који већ годинама засмијава, преиспитује, васпитава и активира своју публику.

На даскама овог позоришта играли су и играју неки од најпопуларнијих глумица и глумаца. Ово није само споменик Вуку него и споменик Београду и многим младостима који су направили Београд и Србију.

 

  • На данашњи дан, 7.новембра 1781. године у Севиљи (Шпанија) римокатоличка инквизиција je последњи пут починила злочин јавног спаљивања “грешника” оптужених за јерес.

InkvizicijaИнквизиција је била установа, током средњег вијека у Католичкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX. Најзлогласнија је била Шпанска инквизиција. Папа Иноћентије IV је издао папску булу која је експлицитно допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Була је уступала држави дио имовине, конфисковане од осуђеника.

Инквизитори су најприје долазили у неко мјесто и прво су позивали јеретике и осумњичене на покајање, прикупљали су њихова имена. Суд је имао биљежника – нотара, савјетнике, чуваре затвора, браниоце. Оптужени или осумњичени није знао имена свједока који свједоче против њега. Он је једноставно морао говорити истину и имена саучесника. У циљу истраге прибјегавало се мучењу.

Најчешће казне биле су: одузимање имовине и свих права не само окривљеног већ и његових сродника; потом је оптужени стављан у затвор. Упорни јеретици су осуђивани на смрт, и то спаљивањем на ломачи. Они који би се покајали били су задављени а потом спаљени. Тијела умрлих јеретика су откопавана а потом спаљивана. У пракси, узалуд је било жалити се на донијету пресуду инквизиције. Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је себе сматрао одговорним једино папи; на суд је могао да изведе и духовне ауторитете веће од себе. Католичка црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа. Ако би оптужени, упркос свему, упорно одбијао, инквизитор је могао употријебити средства присиле, од којих је једно био превентивни затвор. Било је више степена казни и судије су бирали начин који им се чинио најпогоднијим. Кривац је могао бити окован, подвргнут дугим постовима или лишаван сна… Било је одређено једно ограничење: избјегавати сакаћења и опасност од смрти – али то је била само форма да се избјегну канонске нерегуларности. Од казни најчешће су биле: бичевање, козлић и огањ. Инквизиција дјелује брзо, потчињава јој се свјетовна власт, у самом процесу нема адвокатских расправа и образложења.

Пресуда је обично читана јавно на градском тргу. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповијед. У присуству на хиљаде људи, осуђени се појављивао обучен у посебно одијело. Смртна пресуда је обично извршавана сјутрадан. У суштини, улога инквизиције била је у томе што је само проглашавала да Црква не штити јеретике и да их предаје у руке државних закона. Јеретицима је одузимана сва имовина и то у корист државе, или цркве или пак саме инквизиције.