Podgorica

Љетопис, 8. фебруар 2019

Име: Ljetopis 08.02.2019 (1879 Podgorica postala dio CG, 1870 Rodjen Andrija Jovcevic); Опис: Љетопис, 8. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 8. фебруара 1879. године Подгорица и Зета су, након Берлинског конгреса, поново постале дио црногорске државе. Књаз Никола је обнародовао да су коначно завршене све дипломатске и друге радње, те да ће, у складу са одлукама Берлинскога конгреса, Зета као и градови: Жабљак, Спуж и Подгорица коначно и стварно бити припојени Књажевини Црној Гори Прокламацијом непосредно се обраћа народу у Подгорици и Зети и поручује:

Podgorica“Од овога часа ви постајете слободни држављани црногорски и судови и све власти моје ступају у живот у мјестима вашијем.“ Обраћајујући се становништву са ослобођене територије нарочито онима који нијесу православне вјероисповијести, књаз ће у Прокламацији нагласити: “Мухамеданци! вас неће дијелити преда мном вјера од вашијех православнијех и католичкијех судржављана. Сви скупа уживаћете једнаку и исту љубав моју, једнаку и исту правицу закона мојијех. Сваки је слободан у својој вјери, у својим добрим обичајима, својему раду.“

Црногорска војска је ушла у Подгорицу у 8. фебруара 1879. године, послије подне. Два дана касније је датиран допис са лица мјеста који доноси Глас Црногорца. У допису уз најосновније податке о Подгорици описана је народна радост исказана при доласку црногорске војске. О Подгорици се сасвим кратко каже: ,,У овој вароши живи што хришћана што мухамеданаца више од 8000 душа и има у њој около 1500 кућа понајвише поземљуше.“ Долазак црногорске војске се разумљиво, са нестрпљењем и радошћу чекао: ,,Када су мјештани виђели из далека ђе им се војска црногорска приближује да заузме Подгорицу, неколицина од њих потрчаше да изваде из земље звоно, које су за вријеме војне закопали, да га ставе на звоник. Тек што је војска црногорска ступила у варош, одмах стану звонити и поздрављаху кличући: ,Живјели‘.“ Народ је са нарочитом пажњом пратио све поступке црногорске војске: ,,Како замијени црногорска војска посаду турску и тек се поче вити орао црногорски на тврђави, одмах огласише топови предају града. Неописано весели бијаху становници и готово сви без разлике бацише фесове а ставише капе црногорске и почеше клицати: “Да живи књаз побједилац!.“

Подгорица је један од најстаријих градова у Црној Гори. На ширем локалитету људска су насеља постојала још у прастара времена, а варошке/градске агломерације, са различитим именима, настајале су и развијале се у периоду римске владавине овим просторима, дакле, још од прије два миленијума. Варош Подгорица, у писаним документима, први пут се помиње 18. августа 1326. године, у списима који се чувају у которском архиву. Од средине друге половине XV вијека потпала је под власт Отоманске империје и све до 8. фебруара 1879. године била под влашћу Османског царства.Тадашња варош Подгорица налазила се између лијеве обале Рибнице и лијеве обале Мораче, односно на ужој територији данашње Старе вароши. Након одласка Турака Подгорица се, на иницијативу књаза Николе, почиње ширити и на десној обали Рибнице, на сјеверу и сјевероистоку, према брду Горица, гдје се почиње градити Миркова Варош, данашња Нова Варош. Чином ослобођења од турске власти Подгорица и њена околина поново постају дио црногорске државе, а тиме се почиње усклађивати и организација локалне управе, односно локална власт бива организована према прописима централне власти Књажевине Црне Горе. Први државни функционер који је вршио власт у тек ослобођеној Подгорици био је војвода Илија Пламенац, са звањем гувернера. Војвода Пламенац је, убрзо послије тога, изабран за министра војног, у првом Министарском савјету Књажевине Црне Горе. Функција у Подгорици престала му је 1881. године, када га замјењује Марко Миљанов. Пошто је за варошког капетана Подгорице књаз Никола поставио Крста Лаиновића, он је, фактички, био замјеник, односно заступник гувернера Пламенца (због његове преокупираности министарским и другим обавезама у пријестоници и широм Књажевине), а послије и Марка Миљанова, који је дужност гувернера напустио након политичког разлаза са књазом Николом.

Подгорица ће деценијама касније свечано обиљежавати дан ослобођења, 8. фебруар. Послије Другог свјетског рата комунисти су одлучили да Подгорица слави 19. децембар као дан ослобођења. Тога дана 1944. године Њемци су напустили Подгорицу у оквиру акције повлачења на коју су били принуђени успјесима антихитлеровске коалиције на свим фронтовима а нарочито надирањем Црвене армије.

 

  • На данашњи дан, 8. фебруара 1870. године на Ободу рођен је Андрија Јовићевић, истакнути педагог, публициста и приповједач, у народу познат као учитељ Андро. Са шеснаест година почео је учитељску каријеру у Манастиру Морачи.

Andrija JovicevicЗа првог предсједника Црногорског учитељског удружења изабран је 1901. године у Никшићу. Објавио је богату етнолошку и антропогеографску грађу о црногорским племенима, нахијама, језику, обичајима. Позната дјела: „Домаће васпитање и његовање ђеце у Црној Гори”, “Слике из прошлости Цеклина”, “Манастири у Црној Гори” и “Дневник из албанских ратова”. Библиографија Андрије Јовићевића има преко 120 јединица, којима су обухваћени стручни радови, прилози, прикази, уџбеници и приповијетке. Био је посланик и црногорском парламенту, а активно се залагао и за социјалну реформу црногорског друштва. Учествовао је у Првом и Другом балканском рату. Јовићевић је био један од најугледнијих Ријечана, а добитник је бројних признања краљевина Црне Горе и Југославије. Непосредни сусрет и познанство Андрије Јовићевића са Јованом Цвијићем 1906. године, а нешто касније и са Јованом Ердељановићем, рекло би се били су пресудни у Јовићевићевим даљим антропогеографским и етнолошким проучавањима. Од тог времена Јовићевић је отпочео систематско проучавање појединих племенских и предионих цјелина у Црној Гори. Уследила су комплексна монографска проучавања појединих црногорских предионих цјелина у којима је проучено преко 300 села и 6 вароши. Обрађен је географски положај и одлике предјела, његова прошлост, привредне прилике, имовински односи, занимање становништва, типови станишта, кућа и осталих зграда, сакупљени су топоними и описана генеза насеобинских агломерација, проучени су трагови и старине старих насеља (селишта), старе цркве, црквине, гробља, градине, гомиле и друга култна места. Посебну пажњу привукло је Јовићевићеву поријекло становништва и његове тјелесне и психичке особине, затим језик, ношња, обичаји, узроци и последице миграција и остали видови културно-историјског наслеђа који су настајали у минулом и његовом времену. Грађу коју је Андрија Јовићевић сакупљао на терену, а он је био теренски истраживач у првом реду, упоређивао је са подацима у литератури. Консултовао је списе Маријана Болице, Констатина Јиречека, Павла Ровинског, Јована Цвијића, Јована Ердељановића, Светозара Томића, Сава Накићеновића и других. Своје монографије, а и остале радове, Андрија Јовићевић је илустровао шематским приказима кућа и зграда, фотографијама, табеларним прегледима домаћинстава, братства и племена, географским картама и мапама (Ријечка нахија, Зета и Љешкопоље, Скадарско језеро, на примјер).

Били су заступљени најсавременији научни приступи који се с разлогом могу користити и у наше вријеме јер због своје универзалности никада не застаријевају.

Захваљујући прегнућу Андрије Јовићевића своје етнолошко анропогеографске монографије добило је “Скадарско језеро и риболов на њему”, “Ријечка нахија” , “Плавско гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар” , “Црногорско приморје и Крајина” , “Малесија” , “Зета и Љешкопоље”.

Андрија Јовићевић је са својим научним дјелом ушао у круг најугледнијих и најобразованијих црногорсих просвјетних радника и најплоднијих стваралаца на пољу етнологије и антропогеографије. Јовићевићево научно дјело је значајно и по томе што представља достигнућа човјека из народа, из Црне Горе, који је, благодарећи неисцрпној енергији, уложио велики напор и самоодрицање, љубав и пожртвовање у проучавању и представљању Црне Горе и на тај начин успио да створи незаобилазно полазиште за упознавање црногорске културне баштине и одређивање њеног мјеста не само међу балканским и европским народима него и у свијету уопште.