- На данашњи дан, 8. јануара 1807. године српски устаници су у Првом српском устанку заузели Калемегданску тврђаву у коју су се Турци склонили након заузимања Београда. Београд је послије 380 година поново постао пријестоница српске државе. Шест година касније, након слома устанка Турци су поново освојили Београд.
Када су ослободиоци 1807. године ушли у Београд, затекли су мање-више напуштено и крајње запуштено и уништено насеље. Град је тада имао око 10.000 становника, а према аустријским изворима, око 4.000 људи било је способно да носи оружје.
Симбол Београда, тврђава на ушћу Саве у Дунав, мјесто које је вјековима било стратешка тачка многих војски и држава. Име Калемегдан у преводу значи “тврђава на пољу”, а због великих окршаја источних и западних сила на овим просторима, Калемегдан се још звао и “Капија ратова“.
Београдска тврђава или Калемегдан приповиједа причу о бијелом граду и његовој славној историји, носећи ожиљке побједа које су увијек плаћане високом цијеном.
Историја Калемегдана је уско повезана са историјом Београда и цијелог региона. Због повољног географског положаја, на ушћу двеју ријека, претпоставља се да је Београд био насељен већ у неолитском периоду. Скоро 300 година прије нове ере на овом подручју су живели Скордијсци (Келтско племе) који су се укрштали са локалним Илирима и Трачанима. Њихово постојање се потврђивало и кроз име града Сингидунум (Синги – округао, дунум – келтска ријеч за град).
Почетком првог вијека нове ере Римљани су у Беораду успоставили први војни камп. Као град који се налазио на граници царства значај Београда је растао временом а тиме и значај његовог утврђења. Остаци првих римских утврђења се могу видјети и данас у појединим дјеловима Калемегдана.
Када је велико цаство подијељено на Западно римско царство и Источно римско царство, Београд је пао под владавину Источног римског царства, односно Византије. Године 411. Хуни у потпуности уништавају Београд. Након пада Хуна град је мијењао владаре небројано пута.
Београд је био пријестоница Српске деспотовине, током владавине деспота Стефана. Он почиње да гради и обнавља Београд и 1405. године у њега премјешта своју пријестоницу. Током његове владавине, градска површина опасана бедемима се удесетостручила, а сам град је доживио економски и културни процват.
У петнаестом вијеку Отоманско царство је заузело Балкан, освајајући Србију долазе пред зидине Београда. У наредних пар стотина година Београд је мијењао господара неколико пута, између Турака и Аустроугарског царства, пошто се сам град налазио на граници између ова два царства.
Године 1807. Београд је успио да се избори за слободу. Ипак слобода је била кратког даха пошто је град убрзо поново окупиран. Београд је коначно ослободио Милош Обреновић.
Београдска тврђава је често бомбардована за вријеме Првог свјетског рата заједно са остатком града из разлога што се Београд налазио на граници између Србије и Аустроугарске. У неколико безуспјешних наврата непријатељ је покушао да освоји град. Од самог почетка војне агресије, јула 1914, Београд и његова тврђава су били успјешно одбрањени током неколико напада удружених Њемачких и Аустоугарских снага. И поред јуначког отпора и великих жртава бранилаца Београд је пао под трогодишњу окупацију октобра 1915. године.
За вријеме Другог свјетског рата Београд и Калемегдан бивају тешко оштећени у бомбардовањима од стране фашистичке Њемачке као и савезничких снага.
- На данашњи дан, 8. јануара 1324. године умро је италијански истраживач Марко Поло. Марко Поло је био венецијански трговац и истраживач, који је, са оцем и стрицем био један од првих Европљана са запада који су путовали Путем свиле до Кине.
Он је научио трговачку професију од оца и стрица, Никола и Матеа, са којима је започео епско путовање кроз Азију, с кога су се вратили након 24 године.
Марко Поло није био први Европљанин који је доспио до Кине, али је био први који је оставио детаљну хронику својих искустава. Његова књига је инспирисала Кристофера Колумба и многе друге путнике. Постоји знатна количина литературе базиране на Половим записима; он је исто тако имао утицаја на европску картографију.
Отац Николо и стриц Матео били су трговци који су ишли по истоку. Њих двојица су кренули пут Азије и стигли у Кину, у близини Пекинга. Када су се вратили кући, донијели су писмо за папу: писмо је било од тамошњег владара Кублај-кана (унук Џингис-кана), у којем је он замолио да учени људи дођу како би подучавали у његовом царству. Матео и Николо Поло су са папиним одговором кренули до Кублај-кана 1271. године. Овога пута, Николо је повео и свог сина Марка. Младић је убрзо постао миљеник, а затим и савјетник Кублај-кана. Током 17 година службовања Кублај-кану, Марко Поло се упознао са великим пространствима Кине и бројним достигнућима ове цивилизације, од којих су многа била испред онога што је до тада откривено у Европи. Према причи, током боравка у Кини Марко Поло је три године био и гувернер кинеског града Јангкоуа.
Марко је за 17 година службе код Кублај-кана обишао многе земље Далеког истока, све до данашње Бурме и Вијетнама. 1292. године Марку, његовом оцу и стрицу се пружила прилика да се врате назад. Након три године путовања стижу у Венецију. Прешли су 25.000 километара и 24 године били одсутни из Венеције.
По повратку из Кине породица Поло се настанила у Венецији гдје су постали сензација и својим причама о далекој Кини привлачили гомиле слушалаца. Ипак, мало им је ко вјеровао. У међувремену, немирни дух одвео је Марка у поморску битку 1298. године, код данашње Корчуле гдје је био заробљен. Током сукоба, он је био капетан венецијанске галије. Неколико мјесеци које је провео у затвору Марко је искористио тако што је, особи са којом је дијелио затворску ћелију, издиктирао детаљан опис својих путовања у непознате дјелове Далеког истока. Његова књига „Ил Милионе“ ускоро је преведена на многе европске језике. Међутим, проблем с том књигом настаје у наредном периоду-оригинал је изгубљен, а до наших времена стигло је неколико верзија које су често противрјечне, због тога што штампа није постојала у Европи, па је било разлика у транскрипцији. У сваком случају, оригинална књига је постигла велики успјех у своје вријеме-просто невјероватно достигнуће за период када штампарска техника још није била позната у Европи.
Маркова књига „Ил Милионе“ је имала пресудан значај у доба великих географских открића. Географске карте Далеког истока су вјековима прављене по његовим путописима.
Познато је да је Колумбо посједовао једно латинско издање Маркове књиге и биљешкама које је правио током путовања упоређивао властита открића са мјестима која је Марко описао.
Док је Марко Поло лежао на самртној постељи, породица га је молила да призна да је измислио своје приче. Одбијајући ту молбу он је наводно рекао: „Рекао сам само половину онога што сам видио“. Док већина истраживача вјерује да је Марко Поло стигао до Кине, недавно су се појавила мишљења да он заправо није стигао толико далеко и да је само преричавао информације које је чуо од других. Скептици наглашавају, међу бројним грешкама, да Марко Поло није поменуо кинеско писмо (веома различито од било ког европског), штапиће за јело, чај, а да се не говори о томе што није поменуо велики Кинески зид. Такође, кинеске забелешке из тог времена га уопште не помињу, упркос чињеници што је Марко тврдио да је био у служби Кублај-кана- што је збуњујуће, имајући у виду да се у Кини биљежило све што се дешавало на двору. С друге стране, Марко описује друге аспекте живота на Далеком истоку у много детаља- папирни новац, велики канал, структуру монголске армије, тигрове, империјални поштански систем. Такође Јапан назива кинеским именом Ципанг. Тај помен Јапана сматра се првом појавом те земље у западној литератури.
Он је умро 1324. године и сахрањен је у цркви Сан Лоренцо у Венецији.
