Napad Na Norvesku

Љетопис, 9. април 2019

Име: Ljetopis 09.04.2019 (1940 Njemacka napala Noresku i Dansku, 1807 Ticanova buna); Опис: Љетопис, 8. април 2019 Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 9. априла 1940. године Њемачка је у Другом свјетском рату без објаве непријатељстава напала Норвешку и Данску. Рано ујутро њемачки амбасадори су предали ултиматум владама у Ослу и Копенхагену да се, тренутно и без отпора, ставе „под заштиту Рајха“. Данска је пристала, а Норвешка одлучно одбила предају. Упркос британској и француској помоћи, њемачке трупе су скршиле отпор, захваљујући и издаји норвешког нацисте мајора Видкуна Квислинга.

Napad Na NorveskuНорвешки фронт је отворен инвазијом Њемачке на Норвешку 9. априла 1940. године. Окупација Норвешке се завршила се 8. маја 1945. послије капитулације њемачке војске у Европи. Током овог периода, Норвешка је била окупирана од стране Вермахта. Цивилну власт је водила Рајскоманда Норвешке, која је представљала колаборационистичку власт и квислиншки режим. За то вријеме норвешки краљ и влада су вршили своју дужност у егзилу у Лондону.

Пошто је задржала неутралност у Првом свјетском рату, Норвешка спољна и војна политика су највише зависиле од три фактора:

-Мјере штедње, које су биле промовисане од стране конзервативних партија
-Пацифизам, кога је промовисала Норвешка радничка партија
-Доктрина одржања неутралности, изграђена на претпоставки да неће бити потребе да се Норвешка уводи у рат, ако остане неутрална.

Иако је неутралност остала приоритет све док инвазија већ није остварена, опште позната чињеница у Норвешкој власти је била да не треба заратити са Уједињеним Краљевством. Већ од 1939. године је постојао осећај да Норвешка треба да се припреми, и то не само за одбрану своје неутралности, већ и своје слободе. У периоду између септембра 1939. године и априла 1940. године се доста тога урадило на повећању борбене готовости Норвешке. Она је успјела да издејствује два добра трговинска споразума, са Уједињеним Краљевством и са Њемачком, али је било очигледно да је свака страна хтјела да спријечи ону другу да приђе Норвешкој. Из бојазни од заштите Норвешке од стране Уједињеног Краљевства и Француске, Њемачка је извршила инвазију на Норвешку из више разлога: луке које нијесу оковане ледом, чиме би имали могућност да контролишу Сјеверни Атлантик; да обезбиједе руднике гвожђа на сјеверу Шведске; тиме би предухитрили Француску и Уједињено Краљевство у истом циљу; и да повећају пропаганду у погледу Њемачке империје;

Није прошло много до тренутка када је њемачка војска умарширала у Осло. Након тога, њемачка војска се сконцентрисала на освајања осталог дијела Норвешке. Хитлер је у Норвешкој током цијелог рата распоредио 300.000 војника, чиме је обезбиједио стабилан прилив гвожђа, као и стратешке базе за ваздушне нападе на Британију.

Прије саме инвазије, Видкун Квислинг, предсједник Норвешке Нацистичке партије, је убјеђивао Хитлера да ће организовати владу која ће подржавати њемачку власт. Њему се није свидјела та идеја. Међутим, када је видио да се Норвешки парламент неће предати, понудио је Квислингу могућност да организује владу. Квислинг је мислио да ће, ако буде одржао економску стабилност земље и ако буде успио да одржи коректну сарадњу између норвешког народа и окупационе њемачке војске, на крају придобити повјерење свог народа.

Током рата, Савезнички планери су организовали низ саботажа и напада на територију Норвешке, са циљем онеспособљавања њемачких војних и научних капацитета. Најзначајнија акција је била онеспособљавање њемачког пројекта нуклеарне енергије.

Чак и пре краја рата се размишљало о судбини сарадника са окупатором. Неки су се слагали са политиком убијања преступника, док су они хладније главе били за склапање оптужнице и суђења оптуженима за издају. 37 људи је осуђено на смрт а Видкун Квислинг је ухваћен и норвешки суд осудио га је на смрт стријељањем. Квислингово име постало је синоним издајства и сарадње са непријатељем широм света, не само у Норвешкој. Назив квислинг користи се за грађанина који помаже непријатељу да освоји његову земљу.

 

  • На данашњи дан, 9. априла 1807. године aустријска војска савладала је Тицанову буну, устанак сремских сељака, који је почео под вођством Теодора Аврамовића Тицана. У побуни је учествовало 15.000 сељака из 45 села. Тицан је ухваћен и погубљен крајем 1807. године.

Ticanova BunaТекла је трећа година Првог српског устанка. Док је Карађорђе успјешно одолијевао и побјеђивао Турке, на ноге су се, охрабрени његовим успјесима, подигли и Срби у Срему.

Готово цио географски предио између Дунава и Саве припадао је породици Одескали. Они
нијесу боравили на том огромном посједу, већ су, као „господа“, остали у Риму, а управљање оставили својим представницима. Сељаци не само да су морали да плаћају високе глобе и намете, него су још морали да купују потрепштине од Одескалијевих, а не гдје су хтјели.

Теодор Аврамовић, Тицан како му је био надимак, прихватио се понуде и подигао је побуну против угњетавања. Послат је проглас људима из околних петнаестак села (међу њима Буђановцима, Бешенову, Брестачу, Добринцима, Петровцу, Суботишту…) да се придруже. Ови су то и прихватили. Неки су се уплашили јер је Аврамовић запријетио смрћу онима који би поруке сакрили или дојавили спахијама за спремање устанка. Прекаљени борац какав је био, Тицан је схватио да сукоб у равници са обученом војском нема шансе за успјех. Зато је повукао људе ка Фрушкој гори. Логор је подигао код Манастира Врдник. Устаници су се надали да ће им поп Лука Лазаревић, ратни командант мачванског краја у устаничкој Србији, послати помоћ. Тражили су педесетак лијепо обучених и добро наоружаних коњаника, „да би појавом заплашили царске патроле“. Међутим, Лука није смио без дозволе од Карађорђа помоћ да пошаље, док Карађорђе није желио да квари односе са Аустријом, која му је тајно слала оружје за борбу против Турака. Тицан је схватио да са Бечом нема смисла ратовати, па је од почетка појаснио да се није побунио против цара, већ против спахија. Дио побуњених сељака био је за преговоре али не и Тицан који је био за борбу са спахијама до краја. Тако су се појавиле клице пропасти. Царска војска је ухватила и затворила у Ириг Тицана. Тицан је развалио прозор од ћелије и побјегао, али је ухваћен код Грабовца, када је покушавао да се преко Саве пребаци у Србију. Сви побуњеници су добили амнестију, осим њега. Осуђен је на смрт.