- На данашњи дан, 9. марта 1924. године Италија је анектирала Ријеку. Слободна Држава Ријека је била мини-држава основана 1920. године на темељу Рапалског уговора између Краљевине СХС и Краљевине Италије, подржана од великих сила и већине становника града, који је уживао аутономију у односу на околне државе још од 1779. године. Држава је постојала де факто око годину, а де јуре до 1924. године, када ју је анектирала Италија.
Чин анексије је остао споран, будући да није био међународно-правно признат, а потписан је једино од стране Италије и Краљевине СХС. У граду живе Хрвати, Италијани, Словенци, Мађари као и друге националности. Национална припадност се мијења од пописа до пописа становништа, будући да се у то вријеме под националношћу сматрао језик којим се особа служила. Посебан статус града између неколико држава временом ствара појаву Фијуманства (итал. Фиуме — Ријека), као националног опредјељења већине становника. Службени језици су мађарски и њемачки, пословна комуникација се обавља на италијанском, док се у породицама већином говори хрватски. Популарни језик улице је фијумански, мјешавина италијанског и хрватског дијалекта. Након Првог свјетског рата и распада Аустроугарске, питање статуса града Ријеке постаје велики међународни проблем („ријечко питање“). У јеку спора између Краљевине СХС и Краљевине Италије, међународне силе заговарају успостављање независне тампон државе. Амерички предсједник Вилсон постаје арбитар у југословенско-италијанском спору око града. Предлаже да се град Ријека уреди као самостална држава и потенцијално сједиште Лиге народа. Новембра 1920. године Краљевина Италија и Краљевина СХС потписују Рапалски споразум, којим обије стране признају потпуну слободу и независност Државе Ријека и обавезују се да ће то вјечно поштовати. Тим актом створена је Слободна Држава Ријека која ће де факто постојати једну, а правно четири године. Новостворену државу одмах признају све свјетске силе укључујући САД, Француску и Велику Британију. Године 1922. фашисти изводе пуч, а легална Влада бјежи. Римским уговором Краљевина СХС пристаје на прикључење Ријеке Италији. Влада СДР тај чин сматра међународно правно ништавним и наставља да делује у изгнанству.
Капитулацијом Италије 1943. године у Другом свјетском рату, ријечко питање поново постаје актуелно, те група грађана 1944. године објављује ‘Либурнијски меморандум’ којим се предлаже конфедерална држава с три кантона Ријеком, Сушаком и Бистрицом. Острва Крк, Црес и Лошињ ушли би у заједнички кондоминијум. Предсједник ријечке Владе у егзилу, Занела, тражи поновно успостављање Слободне Државе Ријека, будући да италијанске анексија из 1924. године није била међународно призната. Томе се супротставља комунистичка југословенска власт која 1945. године ослобађа град од њемачке окупације. Први дани нове власти обиљежавају масовна стријељања активиста Аутономне странке, иако су од 1943. године већином финансијски помагали антифашистички покрет. Мировним уговором у Паризу 1947. године, Ријека је уз Истру службено припојена Југославији.
Истарски егзодус или Истарско-далматински егзодус је израз који се користи за исељавања етничких Италијана са југословенске територије Истре, као и градова Задар и Ријека, након Другог свјетског рата. Истра, Ријека и Задар биле су етничке мјешовите, са хрватском, италијанском и словеначком заједницом. Италија је послије Првог свјетског рата анектирала Истру, Ријеку и дјелове Далмације. На крају Другог свјетског рата, бивше италијанске територије, Истра и Далмација, постале су дио Југославије према Мировном уговору са Италијом 1947. године, изузев покрајине Трст. Бивше територије које су постале дио Југославије, данас су дио Хрватске и Словеније. Према различитим изворима, процјењује се да је током егзодуса између 230.000 и 350.000 Италијана (укључујући неколико хиљада Хрвата и Словенаца антикомуниста), напустило подручје након завршетка рата. Егзодус је почео 1943. године, а потпуно је завршен тек 1960. године.
Историчари и даље истичу формалну одговорност југословенских власти за егзодус, али у многим случајевима притисак на етничке Италијане (убиства и погубљења током првих година егзодуса, замијењени су након 1947. године, мање насилним облицима застрашивања, као што су национализација, експропријација и дискриминаторно опорезивање), давао је мале могућности осим емиграције.
- На данашњи дан, 9. марта 1888. године, умро је пруски краљ и њемачки цар Вилхелм I Фридрих, који је помагао канцелару Оту фон Бизмарку да “крвљу и гвожђем” уједини Њемачку. На пруском пријестолу био је од 1861. године, а 1871. године је постао први цар новоствореног Њемачког царства. Током његове владавине, Њемци су Данској отели покрајине Шлезвиг и Холштајн, поразили Аустрију, а у француско-пруском рату 1871. године, отргли Алзас и Лорен од Француске. Именовао је за канцелара Ото фон Бизмарка, који је ову функцију задржао током Вилхелмова живота.
Послије пораза Француске у Пруско-француском рату Вилхелму је, захваљујући Бизмарковом труду, понуђена титула цара. Царска титула није била једноставна за Бизмарка, тако ни за Вилхелма I. Титула „Кајзер фон Дојчланд“ је имала проблематичан назив, да би се усагласило да постане „Кајзер дер Дојчен,“ односно цар Њемаца, што се показало као прихватљивије од претходне титуле, која се није допадала члановима њемачког друштва (Низоземска, Аустрија, Швајцарска). Након тога у Версају је проглашен Вилхелм I за првог њемачког цара и било је створено њемачко царство које је било претходница данашње Немачке.
Уједињење Њемачке у политички и управно интегрисану националну државу, званично је дошло јануара 1871. године. Владари њемачких држава, изузев Аустрије, окупили су се у Версају, како би пруског краља Вилхелма I, прогласили њемачким царем (кајзером). Незванично, прелазак већине њемачког говорног становништва у федералну организацију држава, развијала се већ неко вријеме кроз званичне и незваничне савезе између владара. Сопствени интерес различитих страна, отежавао је поступак кроз скоро један вијек аутократским експериментима, почевши од доба Наполеонових ратова, што је довело до распада Светог римског царства њемачког народа 1806. године и накнадни пораст њемачког национализма. Уједињење је било изложено тензијама због религијских, лингвистичких, друштвених и културних разлика међу становницима нове нације, указујући на то да је 1871. година представљала само један тренутак у континуитету великог процеса уједињења. Цар Светог римског царства је често називан „царем свих Њемаца”. У царству, племство је често називано „владари Њемачке” или „владари Њемаца”, земље које су некада носиле назив Источна Франачка биле су организоване као ситна краљевства још од времена прије Карла Великог . На планинским предјелима великог дијела територије, изоловани народи су развијали културне, образовне, лингвистичке и религијске разлике у тако дугом временском периоду. До XIX вијека, унапређење саобраћаја и комуникација довело је до зближавања ових подручја.
