Dobro mi duša pamti godine straha i bola ovih poslednjih ratova na Balkanu. Pamti, jer su u njoj urezane suze mog stradalničkog srpskog roda. I moja majka je bila jedna od onih mnogobrojnih srpskih senki, koje su u mukloj tišini hodale kućom čekajući glas od svojih sinova.
Zato sam i pomislila pri prvoj poseti grobu oca Haritona: Bože dragi, njega majka nije dočekala! Nisam tada znala ništa o ovoj divnoj majci, jedino se sećam da sam razmišljala o njenom neizrecivom bolu i patnji za izgubljenim čedom. Ali, priča je, iako veoma tužna i teška ipak imala onaj momenat sreće, kako bi to naš narod rekao, da je ovaj sin prvo ispratio majku u naručje Gospodnje a onda i on mučeničkim putem krenuo za njom.
Majka Milka Lukić, rođena je 18. avgusta 1929. godine, u selu Radunje, na Kopaoniku, u pobožnoj kući Glišića, od oca Milorada i majke Ranđije. Njeni čestiti i pobožni roditelji izrodili su sedmoro dece, tri sina i četri kćeri. Milka je odrastala u velikoj zajednici, gde je svako svojim primerom svedočio tradiciju skromnosti, čestitosti, radinosti i požrtvovanosti jedne pobožne srpske kuće. Milkina majka Ranđija je bila veoma molitvena žena. Taj dar je u tišini, moleći se svake večeri kraj svoje postelje, ostavila u nasleđe i svojoj kćeri. Godine su prolazile brzo, deca u kući Glišića su preživevši Drugi svetski rat ubrzano stasavala za ženidbu i udaju. Bijavši iz dobroga roda, a pored toga sama čestita i veoma lepa, Milka je važila za devojku kakva se samo poželeti može. Po tom čuvenju, jednoga dana su došli Lukići iz susednog sela Seoce, da isprose Milku za svog Budimira.
Budimir Lukić, otac blaženopočivšeg oca Haritona rođen je 5. avgusta 1928. godine u selu Seoce, u Kuršumliji, od oca Radovana i majke Milunke. Kuća Lukića bila je jedna od onih herojskih, viteških srpskih kuća u kojima su se sinovi rađali za ognjište ali i za otadžbinu. Nije bilo fronta u Srbina, na kojem Lukići nisu ostavili makar jednoga svoga sina, pa im je tako i ovaj poslednji, kosovski, poneo jednog, najmlađeg.
Bilo ih je još u familiji koji se nisu vratili, a od tuge za jednim od njih, svojim starijim sinom, prerano je umro i Budimirov deda, ostavivši za sobom punu kuću siročadi.
Otac mu Radovan proveo je u zarobljeništvu u Nemačkoj pune 4 godine.
Lukići su voleli crkvu, deda Radovan je bio i crkvenjak. Slavili su Sv. Apostola Tomu, 19. oktobra, nisu se dvoumili, ni skrivali.
Možda su baš ovo neke od činjenica koje objašnjavaju neustrašivost oca Haritona, koji je leteći sa poslušanja na poslušanje, neustrašiv kao vitez, prolazio kroz zverinja legla, namnožena i zgusnuta na svakom pedlju Srpskog Jerusalima.
Majka Milka i otac Budimir venčali su se 1950. godine. Izrodili su šestoro dece. Tri sina i tri kćeri. Najstarija kćer i treći po redu sin upokojili su se jako rano, kćer na samom rođenju a sin nešto kasnije. Životnu bitku nastavili su da vode četvoro njihove dece: Radojica, rođen 1952. godine, Radijana 1956. godine, Radoslav ( u monaštvu Hariton ) 1960. i najmlađa Radmila 1964. godine.
(Sve u kući, počev od njihove brojnosti i imena prizivalo je radost, međutim te radosti biće lišeni jako rano.) Lukići su živeli u velikoj zajednici sa dedom, babom, stricem, strinom i njihovom decom. Kasnije se stric sa svojom porodicom odvojio.
Majka Milka je bila vredna, brižna, tiha i povučena. Skovana po meri nekadašnjih žena živela je poštovanje. Poštovala je sve oko sebe i staro i mlado. I decu je tome poučavala. Znalo se da onaj ko bi nešto pogrešno uradio mora da ispravi svoju grešku, bilo da je stariji ili mlađi. Niko nije smeo vređati ni ugnjetavati, a na poštovanje su svi bili pozvani. Učila ih je da budu pošteni, nezlobivi, istinoljubivi. Od malih nogu trudila se da u njih usadi hrišćanske vrline po kojima će kao takvi, vrlinski, biti prepoznati i od ljudi i od Gospoda. U takvoj velikoj i bogatoj zajednici lenjosti nije smelo biti. Deca su se učila radu od malih nogu. Već od pete godine postajali su vredni čobani a kasnije kako je ko kakav posaosvojom snagom i stasom mogao poneti. Otac im Budimir radio je kao rudar u rudniku Trepča, na kopu Zaplanina. Dolazio je kući petnaestodnevno i to svega na jedan dan. Bili su željni jedni drugih. Zemlja im nije dala ni da se nagledaju kako treba. Da bi došao kući u Seoce, Budimir je morao da pešači više od trideset kilometara. Očevi dolasci su bili praznici. Iako su ga bili željni, ti kratki susreti su izgledali kao sami predokušaj susreta sa Tvorcem, kako to čuh nedavno u jednom predavanju o Simvolu vjere. To pripremanje, da li je sve spremno za očev dolazak, da li je večera topla, postelja čista, da li sam bio dobar ovih petnaest dana, hoće li otac doći veseo ili tužan, hoće li me pomilovati, možda doneti kesicu bombona sa sobom, da li sam je zaslužio, to iščekivanje, otisci dečijih obraza na prozorskom oknu dok raširenih zenica zure u planinu neće li ugledati trepetljavu svetlost očeve rudarske kape, sve to zaista podseća na trepet duše, pri pomisli na susret hrišćanina sa Ocem nebeskim. Tu željno iščekivanu svetlost mogli su videti već na desetom kilometru od kuće, na krivudavom planinskom putu. Ali, onda bi usledila pitanja, da li je ta svetlost koja se vidi stvarno očeva lampa i da li taj putnik zaista ide ka njihovoj kući. Kada bi se najzad, nakon 7-8 sati hoda pojavio na kućnom pragu, radost je bila neizreciva. Dečijoj radosti nije bilo kraja. I Majka se radovala, ali skromno, tiho, u sebi. Kako je to već i bilo u to divno vreme. Nisu svi skakutali jedni oko drugih i govorili volim te, volim te, već su živeli tom ljubavlju. Ta topla večera, ta čista postelja, taj stisak ruke na vratima, to čekanje i strepnja, briga o roditeljima, to je bila ljubav. Otac bi ponekad usput kupio i kesu bombona.
E, to je tek bio doživljaj. Život Majka Milke nije ni po ovdašnjim, a ni po ondašnjim aršinima bio lak. Izroditi šestoro dece, uz teški život na selu, praktično bez muža morao je ostaviti tragova i na njeno telesno zdravlje. No ona je bila više ona tanana duša, koja je svojom tihom patnjom i trpljenjem lagano kopnila iznutra. Tanane, osetljive duše, kakva je bila Majka Milka,čak i suzni treptaj oka koje duboko osećaju, čuju kao udar groma. Odjekne im u duši, surva se ko lavina.
Deca su tek krenula da stasavaju, tek su koračali sigurnije, odvažnije, a nad njihovom kućom se već nadvijao tamni oblak. Majka ga je izdaleka ugledala, osjetila, naslutila. Samo nije znala gde će munja udariti, na koju stranu, u koji temelj. Poverila je tu svoju slutnju najstarijem sinu Radojici, koji se tek bio vratio iz vojske.Ništa nije mogla da uradi, mogla je samo da čeka i da se moli.
A onda su Lukići svi na okupu ponovo jednu noć dugo čekali trepetljavu svetlost na planinskom putu. Čekali su i čekali. Smenjivali su se na prozorskom oknu. Možda otac nije mogao doći, možda se negde zadržao, video stare drugare pa malo zakasnio. Noć je odmicala a crne slutnje su nadjačavale nadu. Bilo je hladno, tog 25. novembar. Tog dana je počela da pada ta duga kiša suza koja se nadvila nad njihov dom. Iz rudnika su im jevili da im je otac nastradao u nesreći i da je prebačen u Kosovsku Mitrovicu. Kažu da su ga iz Mitrovice prebacili u bolnicu u Skoplje, ali nije izdržao. Nakon 11 dana, 6. decembra 1973. godine podlegao je povredama. Sahranili su ga u porodičnoj grobnici na seoskom groblju.
Od tog dana, Majčino srce je počelo naglo da slabi, da posustaje. Nije mogla da nosi tu tugu za svojim voljenim, nenagledanim, nerazgovorenim. Skupila je dečicu oko skuta, trudila se, pokušavala, ali smrt je bila jača. Nakon nepune dvije godine jedne teške noći 1975. godine, oštar bol probudio ju je iz sna. Teškim korakom doteturala se do postelje svog mlađeg sina Radoslava (blaženopočivšeg oca Haritona) i izdahnula na njegovim još dečačkim rukama.
Dva sanduka za dve godine ispraćaju njihovi siročići. Dve rane, dva oka ispratiše nejaki.
Kako reče najstariji sin, čika Radojica, koji mi je svesrdno pomogao da napišem ovu priču o njegovoj Majci, kad ode majka, više nemaš kome da dođeš, nema ko da te dočeka, nema ko da sabere decu…
Ostaše siročići da rastu sa dedom i babom, ili bolje reći da oni paze na dedu i babu. No, tu nije bio kraj smrti. Nakon dve godine, 1977.god. od tuge za sinom i snajom, usled moždanog udara umire i deda Radovan. Smrt je kući Lukića postala kao godišnje doba, dolazila je u pravilnim ustaljenim ciklusima. Kao da se mogla i predvideti. Od starijih među živima im je ostala samo baba Milunka. Ona je Bogu hvala poživela malo duže. Da im makar neko ima otvoriti kuću kad dođu. Obojica braće, Radojica i Radoslav su već bili sa poslom u Nišu, ali babu su pazili i brinuli se o njoj sve do njene smrti 1985. godine.
Srednja sestra Radijana se udala u obližnje selo a najmlađa Radmila je jedno vreme nakon smrti roditelja bila kod ujaka, a kasnije kod brata u Nišu. Sada živi u Beogradu…
