Nova knjiga ”Pun kofer priča”, mladog pisca Milana Ružića, predstavljena je 15. februara, u Akademiji znanja u Budvi. Osim autora, o knjizi je govorio književni kritičar Želidrag Nikčević, a promociju je vodila Stanka Stanojević. Milan Ružić je autor i knjiga kratke proze „Nekad, neko, negde“, „Naše su samo reči“, „Narod za izdavanje“. Ovo je njegova četvrta knjiga. Pored književnog rada, ističe se i redovnim pisanjem kolumni (portal “Iskra” i nedeljnik “Pečat”).
Ovom prilikom, mladi autor je govorio i za portal Mitropolije crnogorsko-primorske, a intervju prenosimo u celosti.
Povod ovog razgovora je knjiga „Pun kofer priča”, recite nam nešto o ovoj zbirci.
Knjiga „Pun kofer priča” nastala je za vreme korone, a kao rezultat usamljenosti, tačnije beskrajnih šetnji u samoći. Prilikom tih šetnji, priče se nekako napišu u glavi dok ste željni ljudi, željni ste zagrljaja, ljudskog kontakta, te se vraćate u ono vreme kada je svega toga bilo. U knjizi se, sasvim slučajno, našlo tačno 100 priča. Razvrstane su u osam tematskih ciklusa. Želeo sam da taj kofer možda preraste u nečiju kutiju za prvu pomoć, kada mu nešto zatreba, da tačno zna gde može da nađe priče koje bude određeno raspoloženje, ili izazivaju, nadam se, neku vrstu katarze koja je čoveku potrebna.
Kažu da živimo u doba romana i da čitaoci nisu zainteresovani za priče, što potkrepljuju i podaci o prodatim knjigama. Međutim, Vi ste objavili nekoliko knjiga kratke proze i publika Vas je svesrdno prihvatila, tako da bi se reklo da ste izuzetak. Kako to objašnjavate?
Istina je da se kod nas najviše objavljuju romani, dok za poeziju gotovo da nigde i nema prostora. Vrlo su retke izdavačke kuće koje objavljuju poeziju, a ako je i objavljuju, često traže novac za štampanje baš od autora. Sa druge strane, došli smo u vreme kada imamo najviše književnih nagrada. U Srbiji ih postoji 397, dakle više nego dana u godini. Ne postoji više nagrada koja može da istakne pisca. Što se tiče kratke forme, ona je rezultat moje rasute pažnje, radoznalosti i želje da čujem što više priča, a da ih prenesem kroz neku svoju prizmu i kroz neki, možda pomereni, aspekt. Mi smo vrlo verbalan narod, imamo narodna predanja koja su veća od svake priče koja može da se izmisli. Naša narodna pamet, naše narodno predanje, možda je nadraslo književnost u tom smislu pričanja nekog događaja, mada budućnost književnosti možda i ide ka skraćivanju, a zbog sveopšteg poremećaja pažnje. Ako romani opstanu kao najuzvišenija književna forma, to je dobro, ali nije dobro što ne postoji neki filter šta se štampa, o čemu se radi u romanima i slično, tako da čovek često čezne za nekom vrstom umetničke cenzure, nikako ideološke. Nadam se da će kratka priča sve ove krize da prevaziđe, jer je ona uvek neophodna, uvek je tu da nas u nekom škripcu uteši i pomiluje, kao i poezija, ne zbog skraćivanja jezika, ne zbog ubrzavanja vremena, već zbog nekog momentalnog olakšanja i katarze koju možemo odmah da prizovemo, jer nam je potrebno da onaj višak vazduha skupljen u grudima, da li od nepravde ili od tuge, odušimo, a to nam pruža kratka forma.
Čije su to kratke priče kojima se rado vraćate?
Često se vraćam Čehovu, Gogolju, Rejmondu Karveru, koji takođe piše fantastične priče. Imamo mi i dosta dobrih srpskih antologija kratke priče. Priče treba baštiniti i objavljivati, jer ako ih izdavačke kuće ne objavljuju, one su osuđene na propast, a u našem narodnom biću je da pričamo priče i mnogo smo istorije sačuvali kroz kratke priče, možda i više nego kroz institute i naučne skupove.
Aktivni ste na društvenim mrežama, koja je njihova uloga i da li su one pretnja ovakvoj kratkoj književnoj formi?
Čini mi se da će fejsbuk statusi pojesti svu skromnost koja nam je ostala, jer svako ko objavi nešto na Fejsbuku, ubeđen je da je svetu nešto rekao. Društvene mreže ne mogu zameniti književnost, ali bih lagao kada bih rekao da one meni nisu jedan od načina da testiram prijem određene priče, da steknem uvid u to jesam li pogodio određenu žicu koja bi mogla nekome zasvirati, i znači mi da vidim šta ova vrsta publike misli o tome. Fejsbuk dovodi do toga da otupi onaj mladalački bunt, jer kada je neko nezadovoljan nečim, on objavi na Fejsbuku recimo: „Evo treći dan kopaju i nema grejanja” i tome slično. Tu se istupi i istroši se ono šta bi taj neko mogao uraditi. Dakle, društvene mreže su nam neka vrsta anestezije za ona prirodna stanja čoveka, kao što je recimo ljutnja. Nije zabranjeno biti ljut, biti gnevan, a Fejsbuk nam neće doneti olakšanje od greha, već neku uljuljkanost i uspavanost koju ćemo teško prevazići. Uzdamo se u mlade da će nešto da promene, ali ne, oni se odluče za tastaturu, otkucaju i misle da su promenili svet. Svet se ne menja tako, on se menja umetnošću i pameću.
Često ističete važnost uloge pisca u društvu, na koji način on treba da bude prisutan u javnosti? Svedoci smo akcije „Knjigovirus” koju ste pokrenuli u doba pandemije, recite nam nešto više i o tome.
Smatram da pisac treba da bude prisutan u društvenoj javnosti kao korektivni faktor, što ja pokušavam kroz kolumne, koje su takođe i dobar način da se ostane medijski prisutan u periodu između knjiga.
„Knjigovirus” akcija je počela kao rezultat zatvorenosti. U tom trenutku, dva ili tri meseca na snazi je bila zabrana kretanja, te smo u toj dokolici „prozivali” jedni druge preko Instagrama da neko nešto uradi. Tada mi je palo na pamet, ako smo već kod kuće, da uradimo nešto lepo i dobro preko tih društvenih mreža i tako sam sa svojim drugaricama Slobodom Mićalović, Brankicom Sebastijanović i još nekim ljudima došli na ideju da svako objavi koju knjigu trenutno čita i da označe onoga ko sledeći treba da objavi. Ovo se brzo proširilo, pa su i novine počele da pišu i trajalo je preko tri meseca, a učestvovalo je preko 15.000 ljudi. Fotografisali smo se simbolično, sa otvorenom knjigom preko usta umesto maske. Mnogi ljudi su mi se javljali posle kako su počeli da čitaju.
Kako su izgledali Vaši počeci i koje biste knjige preporučili početnicima u pisanju, koji bi bio Vaš savet njima?
Mene je Matija Bećković „ugurao” u književnost protiv moje volje, pa sam tek onda video da funkcioniše. Uvek sam bio veran čitalac, ali mi pre toga nikad nije palo na pamet da se oprobam kao pisac. Tako sam u jednom momentu bio čovek sa rukopisom koji nije znao kome da ga preda. Predao sam ga Želidragu Nikčeviću, koji je tada bio, kao i danas, jedan od vodećih književnih kritičara. Kada mi je on rekao da je to dobro, polako sam počeo da pomišljam da znam da radim nešto što pre nisam znao da umem.
Mladi najčešće pišu za sebe, ali treba da se osmele. Nemaju čega da se stide, jer književnost je puna beskorisnih pisaca i knjiga, svi se trkaju za neke nagrade. Svi koji pišu treba to da rade, treba da štampaju ako su u mogućnosti. Neka čitaju dnevnike Dostojevskog i videće kako se i on žali na tiraž, a znamo ko je sada Dostojevski. Preporučujem i knjigu Paola Sorentina, reditelja, pod naslovom „Svi su u pravu”, jer on je reditelj i piše u slikama, kao i Emir Kusturica, a dobro je imati u glavi celokupnu sliku pre nego što se krene sa pisanjem. Treba čitati klasike, pa čak i ako neko ne čita ništa drugo sem klasika, on je sigurno na dobrom putu. Garantujem da ako nekome ko leži u zatvoru, osuđen za neko teško delo, damo da čita klasike i usput ga ispitujemo da vidimo da li je razumeo, taj ne bi više učinio ništa slično i smeo bi se pustiti u svet na odgovornost književnosti. Govorim o snazi književnosti i smatram da neko ko piše treba da „bombarduje” i internet sa tim jer ako valja, sigurno će bar neko to prepoznati i proširiti, te ćemo odjednom imati neko novo ime za koje vredi čuti. Ono što je strašno priznati, a to je ovde istaknuto u svim profesijama, jeste to da starije kolege često miniraju mlađe. Imamo u našoj književnosti primere ljudi koji su tvorili remek-dela sa devetnaest ili dvadeset godina. Dakle, ako je neko mlad, treba da mu pomognemo, a ne da ga omalovažavamo. Nevolja je kod nas što koristimo razne faktore kao što su mladost, vakcine, ideološka pripadnost, da nekoga poreknemo pre nego da ga pohvalimo, kao da se pazimo da nekoga obradujemo nekim komentarom.
Meni je drago, osim što pisanje meni olakšava nošenje krsta, ako to može nekome da pomogne. Kada mi se ljudi javljaju da im je pomoglo nešto što sam napisao, to je za mene najveća književna nagrada. Ako i ceo svet propadne i ako se moral uruši, meni je motivacija da ću moći da stanem pred svog sina i pokažem mu da nisam učestvovao u rušenju svega onoga što bi trebalo zadržati.
Proslavili smo nedavno veliki praznik Sretenja Gospodnjeg, šta on Vama predstavlja?
Sretenje za mene predstavlja susrete. Praznici su povod da se okupimo, naročito u ovom vremenu kada smo postali razrođeni, a Sretenje je nada da ćemo se svi ponovo sresti u sve većem broju. Takođe, ovo je datum i kada se treba sresti sa samim sobom, osvestiti svoj identitet i pokušati da mislimo unapred, a ne samo od danas do sutra. Hajde da se na Sretenje ne srećemo samo sa svojom istorijom i važnošću, koja je neporeciva, već da se sretnemo i sa svojom budućnošću i svojom pameću.
Koliko je vera važna Vama kao piscu i kako vidite ulogu vere u životu mladih danas?
Književnost shvatam kao podvižništvo, a pisac koji zaista promišlja o onome šta piše, koji piše da svom narodu i svojoj deci ostavlja nešto i da zida spomenik nekoj priči, događaju, ostavlja neki ožiljak i trag na ovoj planeti, smatram da je dužan da živi u određenim momentima svog života kao monah. Lično mi je potrebna samoća da bih došao i do sebe i do novih priča, novih izraza. Tu sam pun poštovanja za monaštvo i sveštenstvo, naročito monaštvo, koje je dokaz da i u ovom iskvarenom vremenu, postoji neka oaza i mir, neki krug koji se ne sme narušiti, a oni to i dokazuju moleći se za sve nas. Meni je vera neophodna, ne da bih lakše podneo život, već kao neki račun za koji treba sutra da odgovaram. Volim da imam nekog ko me nadzire, neki uzor prema kojem se orijentišem i osećam gospodnje prisustvo i kada šetam i za stolom kada pišem. Gospod je ljubav i Gospod je praštanje, što treba da pronađemo u svom srcu, sledeći kanone Crkve i pravila koja nisu tu da bi nas sputavala, već su odraz vekovnog iskustva, kao i narodne izreke koje nije neko samo tako izmislio, već nam poručuju nešto za naše dobro. Nama ne preostaje ništa drugo, već da pratimo te „znakove pored puta”, koje nam ostavlja naše Biblija, naša Crkva, naše narodno predanje, naši manastiri i crkve u kojima vidimo da smo ukorenjeni u nečemu i da nismo od juče. Verom u Gospoda, mi prizivamo u sebe i taj moral i smernost i odricanje i sve ono što teži da se zagubi i često se u savremenom društvu predstavlja kao mana, a zapravo je suština čoveštva i onoga što treba da budemo.
Razgovor vodila: Tijana Lekić
