„Митрополит Амфилохије је прича која ће се причати и која се никада неће исцрпити. Био сам на његовом устоличењу. Као да је било јуче. Вријеме ту ништа није помјерило…“- казао је у разговору за Радио ,,Светигору“ књижевник Милутин Мићовић предсједник књижевнод друштва ,,Његош“.
Мићовић каже да је Митрополит Амфилохије дошао у Црну Гору као изграђена личност са великом културом, коју је стекао кроз свој животни пут, и образовањем, носећи у себи и народног човјека.
,,Био је спој нашег аутентичног народног човјека и једног васељенског интелектуалца. Сабравши у себе многе дарове Митрополит је био мудрац и дијете, јагње и тврђава која је у себи носила огањ и мач. Имао је додир са савременим свијетом и инерцијама у нашем времену, гдје се сударао и са политичарима, али увијек држећи његошевску, монашку искру у себи. Многи су ,,налетјели“ на ту сложену личност. Благодарећи својој темељности и увијек обнављајућој хришћанској сили коју је носио у себи наш Митрополит је издржао сва искушења пловећи у свим сферама живота, од монашке келије до политичких збивања. Чувајући наш народни језик, мудрост, хумор и борбеност имао је једну провокативсност за све. Кроз његов живот и личност сагледавало се све што се збивало у Црној Гори последњих тридесет година. Био је носилац наслеђа у Црној Гори у којој је нашао људе и у њима запретани његошевски, петровићевски, косовски и ловћенски огањ. Митрополит Амфилохије је сабирник свих наслеђа која су у његовом лику нашла израз и начин да постоје“- каже књижевник Милутин Мићовић поводом тридесетогодишњице устоличења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских Митрополита.
Он наглашава да се Митрополит са Петровићима сусрео управо у Црној Гори, јер сусрет са Светим Петром није могао нигдје друго у свијету да добије као што га је имао у Црној Гори, наслиједивши њихов Свети Трон. Носећи, по угледу на Свете Петровиће, онај мач духа кроз трпљење и вјеру, Митрополит Амфилохије је био свједок Његошевске Црне Горе и сродник по духу и уму Светих цетињских Митрополита. Мићовић каже да се враћањем истинског хришћанског символа на Ловћен, Његошеве завјетне капеле, Митрополитов борио за образ Црне Горе.
Поводом изласка из штампе књиге ,,Његошева луча”, њен аутор књижевник Милутин Мићовић предједник књижевног друштва ,,Његош” нам је представио ово своје дјело које је изашло уз децембарски број часописа ,, Српски преглед“ из Бања Луке. У књизи, чији је уредник професор Душко Певуља, могу се наћи Мићовићеви есеји: Капље свјетлости (предговор српско- руском издању Његошеве Биљежнице); Парадоксална актуелност Луче микрокозма (предг. првом преводу Луче на руски језик. Преводилац Иља Числов); Његош и савремена Црна Гора; Окупација и слобода у Његошевом дјелу; Његош и Црногорци.
Књижевник Мићовић се осврнуо и на мирну и достојанствену борбу нашег народа за очување вјере православне и Светиња Божијих која је окончана усвајањем измијењеног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења прије двије ноћи у Скупштини Црне Горе.
,,Десио се један дубински преокрет у народу захваљујући запретаној искри вјере и памћењу простог човјека које је прерасло у један покрет, у коме смо сви знали шта не смијемо да изгубимо“- каже Милутин Мићовић.
У свом есеју ,,Његош и савремена Црна Гора” Мићовић је записао, између осталог, да је ,,култура званичне Црне Горе, већ дуже вријеме, програмски усмјерена на разарање конститутивних матрица идентитета, у чијем темељу стоји Његошево дјело. Његош је тако постао њен неподношљив гост”. Он каже да Његош својом ,,Лучом“ освјетљава ишчашења Црне Горе. Да ли је вријеме у коме живимо било слично времену у коме је Његош живио или је савремени и свевремени Свети Петар други ловћенски Тајновидац, чије ријечи стају у свако вријеме, посебно у ово наше данашње, ,,видио” и Црну Гору у 21. вијеку?- објашњава нам књижевник Мићовић.
И поред ,,разарање логоцентризма које је једна од амбиција постмодерне идеологије”, колико смо успјели да сачувамо праву вјеру и шта нам тек предстоји?- питања су на које нем даје одговор књижевник Мићовић у овом разговору, објашњавајући има ли Црне Горе без Његоша.
,,Нама не требају тутори овога свијета. Ми имамо Лучу која нас упућује небу, слободи, исконском човјеку, осјећају да смо слободни људи. Ми смо Његошев народ, а Његошев народ не смије бити ропски народ“, поручује књижевник Милутин Мићовић.
Слободанка Грдинић
