+++
МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ
„Муж је бранич жене и ђетета
Народ бранич цркве и племена“
Божји закон до судњег времена.
Сад слушајте шта нам гусле кажу
Српске гусле не знају да лажу.
На хиљаду девете стотине
Деведесет девете године
О острашноме Видовдану дану
Црна тама по Косову пану,
Опет врази поље оклопљују
Оклопљују на светиње пљују,
На светиње и на српску рају
Којој мирно живјети не дају.
Застењала два Србија стара
Од најезде дивљијег шиптара
И челичних евромиротвора
Срамног НАТО-а и срамнога КФОР-а,
Од зла видног и невидљивога
Што злочинством устаде на Бога.
Српски народ у гријеху своме
Паде у власт коту поганскоме,
Главари се грдно погордише
Од рога се свога одметнуше,
Међусе се љуто завадише,
Све због власти и проклетих пара
Сваки нађе свога господара,
Те му служи, а свој народ ружи
Пред бандом га бјелосветском тужи.
Никог нема сабор да сазива
Да мужаство на подвиг позива,
На постове, молитве големе
Да се бране и вјера и племе.
Нема више оних витезова
Ни мужева ни оног народа
Што светиње брани свога рода,
Светог Саве и Светог Лазара
Тужно јечи сва Србија стара.
Нема више Немаћа цара
Међ` Србима да их к Царству воде
путевима Небеске слободе,
више их се Срби не спомињу
не спомињу у њих не заклињу.
Нема Лаза, нема Облилћа
Нема девет брата Југовића
Нит са њима стара Југбогдана
Нема браћо Топлице Милана,
Нити има Ива Косанчића
Ни Мусића нити Орловића,
Нема цара, нема војводића
Нит редова нити барјактара
Никог нема сем једног шумара
Алимпија стубника свечара
Вука горског Ћирковић Милоша
Што је путем старе славе поша`.
Брани Милош своје село смјело,
Поље Бјело сасвим опустјело,
Царство крста брани од некрста.
Сам делија против учкарлија,
Соко један свету земљу брани
Од звјерова и дивље немани.
Страшна битка последњег ратника
С крстом, силом мученика
Обноћ обдан траја без престана
Осам ноћи осам црних дана
Докле смртних не допаде рана.
Рат ратова трку добру сврши
За спас роду, за спас својој души
Тридес` осмо љето кад наврши.
Кад му душа сјен смртни размину
С Анђелима у небо се вину,
К`Цару славе, осијане главе.
Пред Лазара нови Милош крочи
Лазов осмјех забљесну му очи,
А на земљи у гробу у гори
Шумарева глава проговори,
Шуми шану молици и дрјену
„Догодине роде у Призрену.“
+++
Одломак из књиге „Љетопис новог Косовског распећа“ Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског и егзарха свештеног трона пећког Амфилохија Радовића…
+++
Свештеномученик Теодот Анкирски 7/20. јун 1999.
Данас посљедњи припадници полиције и регуларне Војске Југославије напуштају територију Косова и Метохије. Како говоре одговорни у Србији, „југословенска војска добила је нови задатак да са обода Косова штити српски народ на Косову“! По оној народној, „нови дувар зиђу, а стари размећу“!
Са Његовом Светошћу одлазимо за Високе Дечане, одакле патријарх наставља за Београд ради одржавања редовне сједнице Светог архијерејског синода.
Епископ Артемије послије литургије у Грачаници одржава велики народни сабор у Косову Пољу, а затим одлази у Гњилане и околину.
Епископ Атанасије херцеговачки је у Митровици, а потом у Липљану и Урошевцу, у коме је Срба остало сасвим мало.
Вучитрн је остао без Срба, црква и парохијски дом у њему су спаљени.
Са пратиоцима се из Дечана враћам за Патријаршију.
Гомила Арбанаса опљачкала и запалила двадесет српских кућа у селу Граце, код Бабиног Моста. Сви становници су побјегли.
Британски војници из КФОР-а, иако су били у непосредној близини, нијесу интервенисали, него су наставили да мирно регулишу саобраћај на путу током пљачке села, док су Шиптари одвозили пуне тракторе и аутомобиле српске имовине, па се празни враћали по нове количине.
У Пећи убијен Радован Булатовић (69), од оца Блажа. Јављају: народ код Института је под опсадом, према Витомирици – потребна је хитна помоћ.
Нова вијест: Шиптари разбијају зграде код Митрополије – парохијски дом и друго. Италијанске страже нема.
Како сахранити убијене у Белом Пољу? Одлазимо, са оцем Миљком Корићанином и оцем Радомиром Никчевићем и другима, у Бело Поље у 17 часова, да сахранимо кукавну браћу Радомира и Чеда Стошића и Филипа Костића.
Сва тројица убијена су метком у чело. Једног нађосмо на спрату, свог у крви. Изнад њега, до тавана, уздуж цијелог зида, портрет Слободана Милошевића.
Друга двојица прибијени испред улаза у кућу уза зид, метак им пробио мозак.
На ногама гумени опанци, обучени као да су се тек вратили са њиве, обавивши дневни сељачки посао. (фуснота: Једини који је преживио, Мирко Стошић, свједочио је касније да је, док су сједели код куће, дошла група Арнаута и позвала Чеда да приђе: „Дођи овамо, гледај ме у очи!“ И кад је овај пришао, један Шиптар испалио му је два метка у чело. Мирко запањен притрча: „Убисте ми брата!“ „Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!“ И њему испале два метка у главу. Један метак су Мирку у болници извадили, а други му је остао у предјелу чела, јер је на незгодном мјесту заглављен, те га још носи. Потом су убили Филипа и Рада.)
Увили смо их и у ћебад, донесену из Патријаршије.
О мртвачким сандуцима не може се овдје ни помислити.
Преносимо их на рукама ближе гробљу, постависмо једног поред другог на однекуд прибављени сто и одржасмо опијело.
Опијело снимају ТВ екипе страних агенција.
Око нас италијански карабињери са машинкама на готовс.
Опустјело село скамењено, планински вијенци ћуте.
Замукле птице, само са друге стране гробља, са зграда одјекују пуцњи…
Италијани нас пожурују. С правом. Добра смо мета за „ућкаре-зулумћаре“. Италијани су извели из села Павла Ђукића и старицу мајку његову Јевросиму. Дознјемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село.
Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“.
Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.
Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:
„Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“
Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.
„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…
Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима:
„Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!“
Неколико дана касније чуло се да је око 26., по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година.
Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.
Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.
Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.
Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи:
„Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату.
Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…
+++
Дугометражни документарни филм „Ви идитем ја нећу“, чији је сниматељ, сценариста, монтажер, композитор и режисер Хаџи-Александар Ђуровић, заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ Митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог вјерског и културног наслеђа кроз цијелу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Белог Боља код Пећи.
У филму су учестовали, Патријарх Српски Господин Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ будимљанско-никшићки Јоанијкије, Епископ крушевачки Давид, Игуманија Пећке патријаршије мати Февронија, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, протојереј-ставрофор Миљко Корићанин, протојерејереј Петар Церовић и Ђурђина Ћирковић.
У музичком дијели филма учестовали су Светлана Стевић и гуслар Бошко Вујичић.
Продуценти су Љиљана Хабјановић Ђуровић и Милован Ђуровић. Филм „Ви идите, ја нећу“ је урађен 2015. године у продукцији „Александрија Филма“ из Београда.
Благодаримо хаџи Александру Ђуровићу, на аудио снимку пјесме „Милош Ћирковић – нови Обилић“, аутора Митрополита Амфилохија, коју је уз гусле отпјевао српски народни гуслар Бошко Вујачић, која је коришћена у филму „Ви идите, Ја нећу!“
Приредио: Александар Вујовић,
уредник Катихетског програма Радио Светигоре
