За ово кратко време, које имам на располагању, циљ ми је да истакнем само неколико основних момената изузетно важних, бар по мом мишљењу, за проналажење одговора на постављену тему.
Пре свега подвукао бих да је, заиста, израз ”мистика”, ”мистицизам”, по свом садржају магловит и као такав није у стању да нам укаже на оно што је срж хришћанства. С правом је говорио један од највећих савремених православних богослова, Георгије Флоровски, да је хришћанство себе одувек сматрало као васељенску и космичку Истину. Хришћанство, изворно схваћено, почива не на мистици, па ни на естетици обредољубаца. Оно почива на ономе што је малопре Жарко Видовић дефинисао као мистирион, тј. почива на светотајни, и то светотајни Личности. Хришћанство себе осећа и сазнаје као плод сазрео из неразоривог, реалног сусрета човека и космоса са живим Богом. Зато, ако из њега мислимо о њему и ако из њега о њему говоримо, онда би највернији исказ за њега био да је оно – по схватању Достојевског, формулисано речима оца Јустина Поповића – богочовечански реализам. У њему не само што се доживљава откривење живога Бога, него истовремено и пуноћа овог реалног света и овог и оваквог реланог историјског човека. Било какво обезличење или ишчезнуће, у времену или вечности, Бога или света или човека, неспојиво је са хришћанским виђењем и поимањем свега постојећег. Карактеристично је да Апостол Павле говори не само о вечном очувању, кроз преображење и васкрсење, људи и свих бића, него говори и о ”искупљењу времена”, тј. о урастању сваког временског трена, и свега што се у времену збива, у вечни незалазни век.
Ту дубоку самосвест о страшној својој и уопште људској одговорности за сваки човеку подарени временски трен (у сваком трену је реално присутна вечност и могућност за постигнуће и достигнуће те вечности), Апостол Павле није измислио сам. Њој се научио од самог Христа. Први је Христос у историји изговорио ону потресну, по смислу и далекосежном значењу, реченицу: да ће сваки човек дати ”одговора на Страшном суду” – то значи на дан када ће бити свођен биланс свих збивања у времену – за сваку празну реч. Чини се да је немогуће наћи сличну тврдњу изражену људским језиком, која би тако јасно дефинисала и афирмисала реални космички и људски живот, схваћен као живот целовитог дела и стваралачке праксе, и која би са таквом збиљом истицала одговорност за сваки трен, овог јединог њему датог времена и историје.
Ето због чега је свака ”мистика” или ”мистицизам” субјективни или транссубјективни, религиозни или идеолошки, тј. све оно што у себе реално не укључује овдашње и садашње, прошло и будуће – нешто потпуно туђе и неприхватљиво за хришћанство, јер је по својој природи празна реч, и празно дело, нешто бесплодно, празно и лажно, неодговорно и нереално.
Да изворна јудео-хришћанска традиција није пријатељ неисторичности и апстрактних мистицизама, било религиозних, било философских, то се даде закључити и из библијског појма Бога. Библијски Бог није апстрактни Апсолут философа. Он је Бог Авраама, Исаака и Јакова, живи Бог који своју тајну саопштава живим људима и бићима, долазећи у општење са њима. Он себе назива Богом живих, а не Богом мртвих. То је Бог који улази у време и историју, у матицу живота, јављајући се као извор и увир и смисао свега постојећег, као Почетак и Пуноћа света.
БОГ И ИСТОРИЈСКО ВРЕМЕ
Прошли пут је добро истакнуто да по хришћанском виђењу и доживљају стварности, то улажење Бога у творевину и историјско време долази до свог врхунца у оваплоћењу Бога Логоса. По речима Јована Богослова, када је дошла пуноћа времена: ”Логос постаде тело и усели се у нас и видесмо славу његову, као славу Јединородног од Оца, пуног благодати и истине” (Јн. 1, 14). За тај догађај је, по учењу Отаца Цркве, везан и сам настанак света. Тај догађај је схваћен и прихваћен као пуноћа свих збивања космичких и историјских, до њега, али и као темељ, ипостас, постамент, унутарња покретачка снага, привлачност и критериј, свих збивања после њега – у историји и метаисторији, у времену и вечности есхатона. Зато у хришћанству може бити речи само о тајни тог непоновљивог Догађаја и динамичког историјског догађања и смисленог збивања, како у области човечног тако и у области космичког, присно везаних за тај јединствени догађај Оваплоћења Бога Логоса.
Отац Атанасије је прошли пут говорио о значају тог Догађаја за човека, као реалне могућности за негов раст у ”простору“ Христа, као земље живих, и његове Цркве, као његовог тела, и неуништиве заједнице. Чини се, међутим, да Отац Атанасије није стигао да довољно осветли космолошку страну те тајне, тог мистириона. Јер, не треба изгубити из вида да је по библијском виђењу Логос који ”постаде тело и усели се у нас“, исти онај Логос, ”кроз кога је све постало што је постало“ (Јн. 1,3). Отуда је целокупна творевина по својој природи логосна, словесна, као дело стваралачког Логоса Божијег. Ако је творевина логосна по природи, онда и све што се догађа у њој и са њом, не може бити последица слепог случаја нити заробљеник бесмисленог, порочног, кружног бескраја и неразумља, односно бесловесности.
За библијско Откривење космос и збивања у њему не значе стално кружење, неминовно настајање и космички сломоврати, катастрофе, вечно исте безлике стварности – као што то постоји у пантеизму, или још више у материјализму. Он није ни еманација безличног Једног (као код Плотина, гностика – старих и нових, као у будизму и политеизму). Он није ни обезличујуће утапање и враћање у њега мноштвености бића. Библија уноси један потпуно нови, древном свету непознати, појам о свету и његовом односу према Божанству. То је појам стварања света ни из чега. Свет има почетак, а то значи: он је нешто потпуно ново, како по свом настанку, тако и по начину свога постојања. О томе сведочи прва реченица прве библијске књиге, књиге Постања: ”У почетку створи Бог небо и земљу“. Свет је нешто друго, и другачије и ново, нешто што постоји на нов и само себи својствен начин. Створеност је основно својство света и свега у свету. А то значи да он није дело природе – макар да се ради о божанској природи или нужности, неопходности, него је дело слободе, слободне воље и љубави. Слобода је у корену творевине.
Условљени једино створеношћу, космос и бића у њему су отворена за узраст управо том својом словесношћу и божанском слободом, којом су стекли, у самом почетку, своје простобитије (израз Максима Исповедника), и својом унутарњом пријемчивошћу и призваношћу на слободу. Од самог настанка свет и све у њему има свој лик, и то непоновљиви лик, има у себи запретан зачетак своје тајне и свог вечног смисла. (То је оно што је малопре Жарко Видовић дефинисао као ”лепоту суштог, прослављеног Богом у његовој издвојености“.) Та тајна има свој почетак, зато је она уистину нова. Тај почетак је у вечном Логосу и слободи божанске воље и вечне мудрости. Зато је та новина пуна вечног смисла и значења.
Библијски схваћен свет почива на сусрету слободне божанске љубави – она се назива у Новом Завету агапи – и у њему присутног, и, аналогно његовом напретку и расту, све присутнијег и целовитијег благодарног узвраћања на ту љубав (ерос), свих бића и свих твари. Све створено има свој језик. Разговор је у природи ствари, јер је у природи свега призив на заједницу и лично општење. Та заједница личног Бога и разноликих створених бића и твари започиње настанком творевине, њеним простобитијем (значи њеним једноставним постојањем), односно учешћем у бићетворним силама Божјим. Она се продубљује и постаје све приснија кроз узраст створења до добробитија, коме следи вечно добробитије – (то су све изрази Максима Исповедника и других Отаца византијских).
ЧОВЕКОВО СТВАРАЊЕ И ЗАЈЕДНИЦА
Начин човековог стварања, како га Библија представља, а хришћанска егзегеза тумачи, указује да је човек по природи један, али и биће призвано самим настанком на заједницу. Заједница је у природи човека, јер је заједница у природи Бог као његовог творца. Из овога је јасно да за хришћанство заједница није само социолошко-етички појам, него и онтолошки. Али, новозаветно гледано, не само онтолошки него и есхатолошки појам. (”Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду“, Јн. 17, 21). То јовановско утемељене космолошко антрополошког јединства и заједнице на вечној божанској заједници Лица и њиховом јединству, отвара човеку и свету бескрајне могућности, чувајући их од обезличења и од дезинтеграције, и дајући им могућност вечног ка бољем напредовању.
Но, да се вратимо оној наведеној Мојсијевској представи Духа Светога који лебди над првобитним водама и којим човек постаје ”душа жива“. Враћамо се њој стога што нам она може послужити као најбољи кључ и средство за поимање хришћанског одгонетања свих догађања и збивања са светом и човеком, како у историји тако и метаисторији.
Са истом представом и виђењем, само још јасније израженим, срећемо се у опису начина Христовог рођења од Духа Светог и Марије Дјеве. (Анђео говори Богородици: ”Дух Свети доћи ће на тебе и Сила Вишњега осјениће те”, Лк. 1, 35). Исти опис налазимо код Еванђелиста и при излагању догађаја Богојављења на реци Јордану. На Исуса, кога Јован Претеча крштава у Јордану, силази Дух Свети у виду голуба и чује се глас Очев: ”Ово је Син мој вољени, који је по мојој вољи”. Сам Јован о томе сведочи: Видјех Духа гдје силази с неба као голуб и стаде на њему” (Мр. 1, 11; Јн. 1, 32). Тога истога Духа, који је говорио кроз пророке, сам Христос обећава својим ученицима пред своје страдање и распеће, говорећим им: И ја ћу умолити оца, и даће вам другога Утјешитеља да буде с вама вавијек: Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете, јер у вама стоји, и у вама ћe бити. Heћу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама“. (Јн. 14, 16-18).
На начин првобитног стварања особито подсећају Христове речи упућене његовим апостолима по васкрсењу и чин којим он пропраћа те речи: ”А Исус им рече опет: мир вам; као што Отац посла мене и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух Свети“. (Јн. 20, 21-22). Та подударност није никакво чудо кад знамо да је основно својство Христовог самосазнања, прихваћено у хришћанској традицији као једна од главних новозаветних истина, да је његово Рођење и долазак у свет – ново стварање и поновно рађање човека. (”Ако се ко наново не роди, каже он ученом Никодиму, не може видјети Царства Божијега”, додајући: ”ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је, а што је рођено од Духа, Дух је.” Јн. 2,3, 5-6.)
Силазак, пак Духа Светога на Апостоле у дан Педесетнице у виду огњених језика, прихваћено је у целокупном хришћанском Предању не само као рођендан Цркве, него и као врхунац и пуноћа свих дотадашњих историјских богојављења и збивања, и као предуказање свега онога што ће доћи у есхатону. Сав живот Цркве и све оно што се хришћанским језиком у њој назива Светим тајнама, мистиријама, и врлинама, засновано је на том сусрету и сједињењу Духа и материје, Духа и човека, Духа и воде, Духа и времена и збивања у времену, Духа и историје света и човека. Духом Божијим хаос постаје космос и лепота; Духом бића постају ,душа жива“; Духом прах земаљски постаје човек; од Духа и Дјеве се рађа Бог; Духом човек, створен, по речима Оца Јустина Поповића, као потенцијални Богочовек, постаје истински богочовек, тј. Бог по благодати.
ЖИВОТ ЦРКВЕ И СЛОБОДА
Једном речју: по хришћанском виђењу и доживљају стварности, све постојеће, особито словесна бића, призвано је да уђе у оно што се литургијским језиком назива ”заједница Духа Светога“. Све је призвано, не само човек, да прими ”печат дара Духа Светога“ – то је формула која се изговара приликом миропомазања новокрштенога. Зато ако може бити речи о хришћанској мистици, онда је то мистика благодатног живота у Духу Светоме. Само њиме запечаћена створена бића никад не пропадају, јер он је вечан. Њиме свако истинско заједништво стиче дар вечности и неразорности. Њиме свако биће чува и прославља вечном божанском славом свој лик и остварује свој вечни смисао и назначење у заједници са свима створењима и са свима светима. Наравно, уколико то жели и уколико то хоће. Новина начина постојања творевине у односу на Божји начин постојања и у њој запретани дар слободе, указују на то да то узрастање у заједници Духа Светога, то узрастање човека у богочовека као свој коначни циљ, зависи не само од Бога него и од створених словесних слободних бића. Злоупотреба тог дара слободе је извор једног другог аспекта историје, њеног трагизма, и извор појаве зла, настанка ”тајне безакоња” о којој говори Нови Завет, и о којој је било речи прошли пут. (Но то је тема за себе и за неку другу прилику, како због недостатка времена тако и због њене комплексности и замршености.
Оно чему би овде требало посветити пажњу, то је питање самог начина на који се остварује заједница између Бога и човека. Кад то кажем не мислим само на оно што светогорски монаси називају ”проливање крви ради стицања Духа Светога“, тј. не мислим само на подвижништво, труд и целовиту праксу и деловање, у оквирима историје сваког човека, које је неминовни предуслов за сусрет Богом прослављеног човека са славом и вечном светлошћу Божијом. Овде мислим на нешто друго, а то је: – поставља се питање како је могуће да дође до сједињења, општења и прожимања између Бога и створених бића, а да при том творевина остане творевина а Бог да остане Бог, тј. како је могуће да, по речима Христовим упућеним Богу Оцу, сви буду једно као што смо ми“, а да при том не дође до пантеистичког мешања Бога и твари, или до обезличења и ишчезнућа твари у Богу? У Предању Цркве Истока, тј. Православне Цркве, постоји један видовит одговор који је коренито другачији од философског одговора на то питање, па чак и од одговора који даје на њега западна средњовековна и нововековна хришћанска традиција.
О чему је овде реч? О богато разрађеном, и кроз векове разрађиваном од стране највећих умова хришћанског Истока, учења о разликовању у Богу божанске суштине и енергије – божанског начина постојања и делања. Укратко: по том учењу, Бог је по суштини неприступан, безимен, надимен и непричастан. Но исти Он својим вечним и нествореним силама и енергијама које су из суштине али различите од ње, ствара, промишља, прославља, просветљује свет и човека, долазећи у истинску заједницу са свим створењима. Тако Бог може бити непричастан по суштини, а и заједница са њим – истинска заједница али по његовој вечној сили и енергији, не по суштини. Апофатика је срж овог учења. То учење је особито разрађено код Кападокијских Отаца IV века, у списима Дионисија Аеропагита, код Максима Исповедника, да би код исихаста XIV века добило своје пуно образложење, особито у делима челника исихаста XIV века, Св. Григорија Паламе.
С обзиром, међутим, да је то једна изузетно важна тема, која заслужује више од једног разговора, ја је се овде само дотичем, остављајући је, евентуално, за једно од идућих предавања и сусрета овакве врсте.
(Текст објављен у Књижевним новинама, број 671, Београд, 2. јуна 1983. године)
Приредила: Оливера Балабан
