Za ovo kratko vreme, koje imam na raspolaganju, cilj mi je da istaknem samo nekoliko osnovnih momenata izuzetno važnih, bar po mom mišljenju, za pronalaženje odgovora na postavljenu temu.
Pre svega podvukao bih da je, zaista, izraz ”mistika”, ”misticizam”, po svom sadržaju maglovit i kao takav nije u stanju da nam ukaže na ono što je srž hrišćanstva. S pravom je govorio jedan od najvećih savremenih pravoslavnih bogoslova, Georgije Florovski, da je hrišćanstvo sebe oduvek smatralo kao vaseljensku i kosmičku Istinu. Hrišćanstvo, izvorno shvaćeno, počiva ne na mistici, pa ni na estetici obredoljubaca. Ono počiva na onome što je malopre Žarko Vidović definisao kao mistirion, tj. počiva na svetotajni, i to svetotajni Ličnosti. Hrišćanstvo sebe oseća i saznaje kao plod sazreo iz nerazorivog, realnog susreta čoveka i kosmosa sa živim Bogom. Zato, ako iz njega mislimo o njemu i ako iz njega o njemu govorimo, onda bi najverniji iskaz za njega bio da je ono – po shvatanju Dostojevskog, formulisano rečima oca Justina Popovića – bogočovečanski realizam. U njemu ne samo što se doživljava otkrivenje živoga Boga, nego istovremeno i punoća ovog realnog sveta i ovog i ovakvog relanog istorijskog čoveka. Bilo kakvo obezličenje ili iščeznuće, u vremenu ili večnosti, Boga ili sveta ili čoveka, nespojivo je sa hrišćanskim viđenjem i poimanjem svega postojećeg. Karakteristično je da Apostol Pavle govori ne samo o večnom očuvanju, kroz preobraženje i vaskrsenje, ljudi i svih bića, nego govori i o ”iskupljenju vremena”, tj. o urastanju svakog vremenskog trena, i svega što se u vremenu zbiva, u večni nezalazni vek.
Tu duboku samosvest o strašnoj svojoj i uopšte ljudskoj odgovornosti za svaki čoveku podareni vremenski tren (u svakom trenu je realno prisutna večnost i mogućnost za postignuće i dostignuće te večnosti), Apostol Pavle nije izmislio sam. Njoj se naučio od samog Hrista. Prvi je Hristos u istoriji izgovorio onu potresnu, po smislu i dalekosežnom značenju, rečenicu: da će svaki čovek dati ”odgovora na Strašnom sudu” – to znači na dan kada će biti svođen bilans svih zbivanja u vremenu – za svaku praznu reč. Čini se da je nemoguće naći sličnu tvrdnju izraženu ljudskim jezikom, koja bi tako jasno definisala i afirmisala realni kosmički i ljudski život, shvaćen kao život celovitog dela i stvaralačke prakse, i koja bi sa takvom zbiljom isticala odgovornost za svaki tren, ovog jedinog njemu datog vremena i istorije.
Eto zbog čega je svaka ”mistika” ili ”misticizam” subjektivni ili transsubjektivni, religiozni ili ideološki, tj. sve ono što u sebe realno ne uključuje ovdašnje i sadašnje, prošlo i buduće – nešto potpuno tuđe i neprihvatljivo za hrišćanstvo, jer je po svojoj prirodi prazna reč, i prazno delo, nešto besplodno, prazno i lažno, neodgovorno i nerealno.
Da izvorna judeo-hrišćanska tradicija nije prijatelj neistoričnosti i apstraktnih misticizama, bilo religioznih, bilo filosofskih, to se dade zaključiti i iz biblijskog pojma Boga. Biblijski Bog nije apstraktni Apsolut filosofa. On je Bog Avraama, Isaaka i Jakova, živi Bog koji svoju tajnu saopštava živim ljudima i bićima, dolazeći u opštenje sa njima. On sebe naziva Bogom živih, a ne Bogom mrtvih. To je Bog koji ulazi u vreme i istoriju, u maticu života, javljajući se kao izvor i uvir i smisao svega postojećeg, kao Početak i Punoća sveta.
BOG I ISTORIJSKO VREME
Prošli put je dobro istaknuto da po hrišćanskom viđenju i doživljaju stvarnosti, to ulaženje Boga u tvorevinu i istorijsko vreme dolazi do svog vrhunca u ovaploćenju Boga Logosa. Po rečima Jovana Bogoslova, kada je došla punoća vremena: ”Logos postade telo i useli se u nas i videsmo slavu njegovu, kao slavu Jedinorodnog od Oca, punog blagodati i istine” (Jn. 1, 14). Za taj događaj je, po učenju Otaca Crkve, vezan i sam nastanak sveta. Taj događaj je shvaćen i prihvaćen kao punoća svih zbivanja kosmičkih i istorijskih, do njega, ali i kao temelj, ipostas, postament, unutarnja pokretačka snaga, privlačnost i kriterij, svih zbivanja posle njega – u istoriji i metaistoriji, u vremenu i večnosti eshatona. Zato u hrišćanstvu može biti reči samo o tajni tog neponovljivog Događaja i dinamičkog istorijskog događanja i smislenog zbivanja, kako u oblasti čovečnog tako i u oblasti kosmičkog, prisno vezanih za taj jedinstveni događaj Ovaploćenja Boga Logosa.
Otac Atanasije je prošli put govorio o značaju tog Događaja za čoveka, kao realne mogućnosti za negov rast u ”prostoru“ Hrista, kao zemlje živih, i njegove Crkve, kao njegovog tela, i neuništive zajednice. Čini se, međutim, da Otac Atanasije nije stigao da dovoljno osvetli kosmološku stranu te tajne, tog mistiriona. Jer, ne treba izgubiti iz vida da je po biblijskom viđenju Logos koji ”postade telo i useli se u nas“, isti onaj Logos, ”kroz koga je sve postalo što je postalo“ (Jn. 1,3). Otuda je celokupna tvorevina po svojoj prirodi logosna, slovesna, kao delo stvaralačkog Logosa Božijeg. Ako je tvorevina logosna po prirodi, onda i sve što se događa u njoj i sa njom, ne može biti posledica slepog slučaja niti zarobljenik besmislenog, poročnog, kružnog beskraja i nerazumlja, odnosno beslovesnosti.
Za biblijsko Otkrivenje kosmos i zbivanja u njemu ne znače stalno kruženje, neminovno nastajanje i kosmički slomovrati, katastrofe, večno iste bezlike stvarnosti – kao što to postoji u panteizmu, ili još više u materijalizmu. On nije ni emanacija bezličnog Jednog (kao kod Plotina, gnostika – starih i novih, kao u budizmu i politeizmu). On nije ni obezličujuće utapanje i vraćanje u njega mnoštvenosti bića. Biblija unosi jedan potpuno novi, drevnom svetu nepoznati, pojam o svetu i njegovom odnosu prema Božanstvu. To je pojam stvaranja sveta ni iz čega. Svet ima početak, a to znači: on je nešto potpuno novo, kako po svom nastanku, tako i po načinu svoga postojanja. O tome svedoči prva rečenica prve biblijske knjige, knjige Postanja: ”U početku stvori Bog nebo i zemlju“. Svet je nešto drugo, i drugačije i novo, nešto što postoji na nov i samo sebi svojstven način. Stvorenost je osnovno svojstvo sveta i svega u svetu. A to znači da on nije delo prirode – makar da se radi o božanskoj prirodi ili nužnosti, neophodnosti, nego je delo slobode, slobodne volje i ljubavi. Sloboda je u korenu tvorevine.
Uslovljeni jedino stvorenošću, kosmos i bića u njemu su otvorena za uzrast upravo tom svojom slovesnošću i božanskom slobodom, kojom su stekli, u samom početku, svoje prostobitije (izraz Maksima Ispovednika), i svojom unutarnjom prijemčivošću i prizvanošću na slobodu. Od samog nastanka svet i sve u njemu ima svoj lik, i to neponovljivi lik, ima u sebi zapretan začetak svoje tajne i svog večnog smisla. (To je ono što je malopre Žarko Vidović definisao kao ”lepotu suštog, proslavljenog Bogom u njegovoj izdvojenosti“.) Ta tajna ima svoj početak, zato je ona uistinu nova. Taj početak je u večnom Logosu i slobodi božanske volje i večne mudrosti. Zato je ta novina puna večnog smisla i značenja.
Biblijski shvaćen svet počiva na susretu slobodne božanske ljubavi – ona se naziva u Novom Zavetu agapi – i u njemu prisutnog, i, analogno njegovom napretku i rastu, sve prisutnijeg i celovitijeg blagodarnog uzvraćanja na tu ljubav (eros), svih bića i svih tvari. Sve stvoreno ima svoj jezik. Razgovor je u prirodi stvari, jer je u prirodi svega priziv na zajednicu i lično opštenje. Ta zajednica ličnog Boga i raznolikih stvorenih bića i tvari započinje nastankom tvorevine, njenim prostobitijem (znači njenim jednostavnim postojanjem), odnosno učešćem u bićetvornim silama Božjim. Ona se produbljuje i postaje sve prisnija kroz uzrast stvorenja do dobrobitija, kome sledi večno dobrobitije – (to su sve izrazi Maksima Ispovednika i drugih Otaca vizantijskih).
ČOVEKOVO STVARANJE I ZAJEDNICA
Način čovekovog stvaranja, kako ga Biblija predstavlja, a hrišćanska egzegeza tumači, ukazuje da je čovek po prirodi jedan, ali i biće prizvano samim nastankom na zajednicu. Zajednica je u prirodi čoveka, jer je zajednica u prirodi Bog kao njegovog tvorca. Iz ovoga je jasno da za hrišćanstvo zajednica nije samo sociološko-etički pojam, nego i ontološki. Ali, novozavetno gledano, ne samo ontološki nego i eshatološki pojam. (”Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu“, Jn. 17, 21). To jovanovsko utemeljene kosmološko antropološkog jedinstva i zajednice na večnoj božanskoj zajednici Lica i njihovom jedinstvu, otvara čoveku i svetu beskrajne mogućnosti, čuvajući ih od obezličenja i od dezintegracije, i dajući im mogućnost večnog ka boljem napredovanju.
No, da se vratimo onoj navedenoj Mojsijevskoj predstavi Duha Svetoga koji lebdi nad prvobitnim vodama i kojim čovek postaje ”duša živa“. Vraćamo se njoj stoga što nam ona može poslužiti kao najbolji ključ i sredstvo za poimanje hrišćanskog odgonetanja svih događanja i zbivanja sa svetom i čovekom, kako u istoriji tako i metaistoriji.
Sa istom predstavom i viđenjem, samo još jasnije izraženim, srećemo se u opisu načina Hristovog rođenja od Duha Svetog i Marije Djeve. (Anđeo govori Bogorodici: ”Duh Sveti doći će na tebe i Sila Višnjega osjeniće te”, Lk. 1, 35). Isti opis nalazimo kod Evanđelista i pri izlaganju događaja Bogojavljenja na reci Jordanu. Na Isusa, koga Jovan Preteča krštava u Jordanu, silazi Duh Sveti u vidu goluba i čuje se glas Očev: ”Ovo je Sin moj voljeni, koji je po mojoj volji”. Sam Jovan o tome svedoči: Vidjeh Duha gdje silazi s neba kao golub i stade na njemu” (Mr. 1, 11; Jn. 1, 32). Toga istoga Duha, koji je govorio kroz proroke, sam Hristos obećava svojim učenicima pred svoje stradanje i raspeće, govorećim im: I ja ću umoliti oca, i daće vam drugoga Utješitelja da bude s vama vavijek: Duha istine, kojega svijet ne može primiti, jer ga ne vidi niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti. Heću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama“. (Jn. 14, 16-18).
Na način prvobitnog stvaranja osobito podsećaju Hristove reči upućene njegovim apostolima po vaskrsenju i čin kojim on propraća te reči: ”A Isus im reče opet: mir vam; kao što Otac posla mene i ja šaljem vas. I ovo rekavši dunu, i reče im: primite Duh Sveti“. (Jn. 20, 21-22). Ta podudarnost nije nikakvo čudo kad znamo da je osnovno svojstvo Hristovog samosaznanja, prihvaćeno u hrišćanskoj tradiciji kao jedna od glavnih novozavetnih istina, da je njegovo Rođenje i dolazak u svet – novo stvaranje i ponovno rađanje čoveka. (”Ako se ko nanovo ne rodi, kaže on učenom Nikodimu, ne može vidjeti Carstva Božijega”, dodajući: ”ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je, a što je rođeno od Duha, Duh je.” Jn. 2,3, 5-6.)
Silazak, pak Duha Svetoga na Apostole u dan Pedesetnice u vidu ognjenih jezika, prihvaćeno je u celokupnom hrišćanskom Predanju ne samo kao rođendan Crkve, nego i kao vrhunac i punoća svih dotadašnjih istorijskih bogojavljenja i zbivanja, i kao predukazanje svega onoga što će doći u eshatonu. Sav život Crkve i sve ono što se hrišćanskim jezikom u njoj naziva Svetim tajnama, mistirijama, i vrlinama, zasnovano je na tom susretu i sjedinjenju Duha i materije, Duha i čoveka, Duha i vode, Duha i vremena i zbivanja u vremenu, Duha i istorije sveta i čoveka. Duhom Božijim haos postaje kosmos i lepota; Duhom bića postaju ,duša živa“; Duhom prah zemaljski postaje čovek; od Duha i Djeve se rađa Bog; Duhom čovek, stvoren, po rečima Oca Justina Popovića, kao potencijalni Bogočovek, postaje istinski bogočovek, tj. Bog po blagodati.
ŽIVOT CRKVE I SLOBODA
Jednom rečju: po hrišćanskom viđenju i doživljaju stvarnosti, sve postojeće, osobito slovesna bića, prizvano je da uđe u ono što se liturgijskim jezikom naziva ”zajednica Duha Svetoga“. Sve je prizvano, ne samo čovek, da primi ”pečat dara Duha Svetoga“ – to je formula koja se izgovara prilikom miropomazanja novokrštenoga. Zato ako može biti reči o hrišćanskoj mistici, onda je to mistika blagodatnog života u Duhu Svetome. Samo njime zapečaćena stvorena bića nikad ne propadaju, jer on je večan. Njime svako istinsko zajedništvo stiče dar večnosti i nerazornosti. Njime svako biće čuva i proslavlja večnom božanskom slavom svoj lik i ostvaruje svoj večni smisao i naznačenje u zajednici sa svima stvorenjima i sa svima svetima. Naravno, ukoliko to želi i ukoliko to hoće. Novina načina postojanja tvorevine u odnosu na Božji način postojanja i u njoj zapretani dar slobode, ukazuju na to da to uzrastanje u zajednici Duha Svetoga, to uzrastanje čoveka u bogočoveka kao svoj konačni cilj, zavisi ne samo od Boga nego i od stvorenih slovesnih slobodnih bića. Zloupotreba tog dara slobode je izvor jednog drugog aspekta istorije, njenog tragizma, i izvor pojave zla, nastanka ”tajne bezakonja” o kojoj govori Novi Zavet, i o kojoj je bilo reči prošli put. (No to je tema za sebe i za neku drugu priliku, kako zbog nedostatka vremena tako i zbog njene kompleksnosti i zamršenosti.
Ono čemu bi ovde trebalo posvetiti pažnju, to je pitanje samog načina na koji se ostvaruje zajednica između Boga i čoveka. Kad to kažem ne mislim samo na ono što svetogorski monasi nazivaju ”prolivanje krvi radi sticanja Duha Svetoga“, tj. ne mislim samo na podvižništvo, trud i celovitu praksu i delovanje, u okvirima istorije svakog čoveka, koje je neminovni preduslov za susret Bogom proslavljenog čoveka sa slavom i večnom svetlošću Božijom. Ovde mislim na nešto drugo, a to je: – postavlja se pitanje kako je moguće da dođe do sjedinjenja, opštenja i prožimanja između Boga i stvorenih bića, a da pri tom tvorevina ostane tvorevina a Bog da ostane Bog, tj. kako je moguće da, po rečima Hristovim upućenim Bogu Ocu, svi budu jedno kao što smo mi“, a da pri tom ne dođe do panteističkog mešanja Boga i tvari, ili do obezličenja i iščeznuća tvari u Bogu? U Predanju Crkve Istoka, tj. Pravoslavne Crkve, postoji jedan vidovit odgovor koji je korenito drugačiji od filosofskog odgovora na to pitanje, pa čak i od odgovora koji daje na njega zapadna srednjovekovna i novovekovna hrišćanska tradicija.
O čemu je ovde reč? O bogato razrađenom, i kroz vekove razrađivanom od strane najvećih umova hrišćanskog Istoka, učenja o razlikovanju u Bogu božanske suštine i energije – božanskog načina postojanja i delanja. Ukratko: po tom učenju, Bog je po suštini nepristupan, bezimen, nadimen i nepričastan. No isti On svojim večnim i nestvorenim silama i energijama koje su iz suštine ali različite od nje, stvara, promišlja, proslavlja, prosvetljuje svet i čoveka, dolazeći u istinsku zajednicu sa svim stvorenjima. Tako Bog može biti nepričastan po suštini, a i zajednica sa njim – istinska zajednica ali po njegovoj večnoj sili i energiji, ne po suštini. Apofatika je srž ovog učenja. To učenje je osobito razrađeno kod Kapadokijskih Otaca IV veka, u spisima Dionisija Aeropagita, kod Maksima Ispovednika, da bi kod isihasta XIV veka dobilo svoje puno obrazloženje, osobito u delima čelnika isihasta XIV veka, Sv. Grigorija Palame.
S obzirom, međutim, da je to jedna izuzetno važna tema, koja zaslužuje više od jednog razgovora, ja je se ovde samo dotičem, ostavljajući je, eventualno, za jedno od idućih predavanja i susreta ovakve vrste.
(Tekst objavljen u Književnim novinama, broj 671, Beograd, 2. juna 1983. godine)
Priredila: Olivera Balaban
