Danas se navršilo 15 godina od upokojenja mitropolita Antonija Bluma, tim povodom donosimo jednu njegovu pouku.
„Francuski pisac Gabrijel Marsel kaže: „Reći čoveku ‘volim te’ isto je što i reći: ‘Nikad nećeš umreti.’“ Ovo se može tumačiti na različite načine. Za mene ove njegove reči pre svega znače da ako je svakog od nas u život izvela ljubav Boga Živoga, pripremljena je i večnost, jer nam Njegova ljubav neće dozvoliti da prestanemo da postojimo. To takođe na našem, skromnijem i prostijem nivou, koji je vrlo praktičan i važan za nas, znači da nikad kad izgubimo voljenog ne treba da kažemo: „Voleli smo se, bili smo tako bliski“ u prošlom vremenu, kao da je sa smrću ovog čoveka umrla ljubav i kao da je na njenom mestu ostao samo bol. Uvek treba da kažemo u sadašnjem vremenu: „Volim ga (je)“, za onoga ko je otišao iz ovog života, jer kako nam Stari Zavet kaže: „Ljubav je jaka kao smrt,“ (Pesm. 8, 6) – to je jedina sila koja može da se suprotstavi smrti i da ne bude poražena. A kao hrišćani možemo da tvrdimo da je ljubav jača od smrti, jer verujemo u pobedu nad smrću koja je ostvarena Hristovim Vaskrsenjem.
Evo šta mnogo pomaže i meni i drugima: ako je čovek živeo i ako je bio u stanju da probudi u nama ljubav, strahopoštovanje, uvažavanje i zahvalnost, ostavio nam je primer. I kad čovek ode iz života pozvani smo, dok ne dođe naše vreme, da budemo nastavak njegovog života, da živimo tako da zemlja i naša okolina ne izgube ništa s odlaskom čoveka kojeg smo izgubili.
Sećam se kako je u Francuskoj jedan od naših profesora koji je predavao psihijatriju, govorio o tome da što je osećanje dublje, tim teže može da se izrazi. Samo površna osećanja mogu odmah naći svoj izraz.
Za vreme nemačke okupacije godinu dana sam predavao u srednjoj školi. U jednom razredu je bila devojčica od jedno četrnaest-petnaest godina koja je preplakala ceo moj čas poznavanja prirode i nisam mogao da poverujem u to da je pala u takav očaj zbog škole. Kad je izlazila posle časa, ja sam je zaustavio, pa joj rekoh: „Nikada ne očajavaj!“ Prošla je pored mene.
Nisam znao šta se desilo s ovom rečju, ali je ona za mene imala ogroman značaj, jer verujem u pomoć Božiju. Pronašla me je dvadeset pet godina kasnije i napisala mi je u pismu da su joj ove reči dale snagu da živi i nadu u budućnost; ova budućnost se za nju pretvorila u pobedu.
U tom trenutku sam rekao sam jednu nežnu reč sirotoj uplakanoj devojčici, ali je ona bila rečena iz mog iskustva i iz onoga što sam naučio od Hrista. I to je za nju nešto bitno promenilo.“
Mitropolit Antonije Blum
Priredila povodom petnaestogodišnjice upokojenja Mitropolita Antonija Bluma, prevodilac Svetlana Aleksejevna Luganskaja.
