Митрополит Методије богослужио у Цркви Светог Луке у селу Нинковићи код Жабљака

Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије служио је, са свештенством, у шесту недјељу по Педесетници, када наша Света црква слави Свету мученицу Недељу, 20. јула 2025. године, Свету архијерејску литургију, у Цркви Светог апостола и јеванђелисте Луке, у Нинковићима код Жабљака. 

Архипастирском бесједом сабранима у светом богослужењу, обратио се Високопреосвећени Митрополит Методије.

„Ја сам као мали научио да се ово мјесто зове Крстац, иако није имало цркве, бар у скорије вријеме, па је назив којим је народ призивао светињу на овом мјесту, наслутио и призвао овај дивни, величанствени храм, можда, не толико по димензијама велики, али сваки Божји храм је велики, у којем се савршавају Свете тајне.

Чули смо у Светом јеванђељу да се каже да је Господ дошао у своје мјесто. То значи, вјероватно, у град Капернаум гдје је становао, имао своју кућу док је проповједао; једно вријеме је био и код апостола Петра и боравио. И кад је дошао, окупио се народ огромни око Њега, чувши да се вратио са путовања и проповједи, и онда су узетог донијели пред ноге Његове, а Он кад је говорио и проповједао окупљеном народу увијек су Га уходили и пратили старјешине јудејске, књижевници и фарисеји, не би ли Га ухватили у ријечи за коју ће Га оптужити и осудити као што се, на крају и десило, и распети, убити као што се десило да су Га разапели на крсту“, рекао је Владика, додавши да они као духовни ауторитети тог времена, књижевници, у ствари, писмозналци, који су се бавили Тором и законом Божјим, оставили су били за себе ексклузивни положај и право да тумаче Тору и закон и пророке.

„Док је говорио Господ и проповједао, они сједну, сједе и слушају. Тај положај сједећи, којим они себе манифестују, изражавају, то међу народом изражава да су они ауторитет, који сједи и слуша шта овај проповједа, па ако нешто погријеши онда ће они да Га исправљају, да Га разобличе пред народом, да Га обрукају. Није им било свеједно, огромни народ је за Исусом ишао и велика су се чуда дешавала. Њихов положај је био доведен у питање и ауторитет пред народом. Кад је Он овом одузетом рекао: Чедо, опраштају ти се гријеси твоји. Важно је знати да у то вријеме, па можда и до данас, неки мисле да је тјелесна болест везана за духовно и душевно обољење, онај ко је болестан тјелесно, мора да је нешто сагријешио. То је било у нераскидивној свези тада међу Јеврејима и важило, ако је неко болестан, значило је да је нешто сагријешио и да га је Бог кроз то и тиме казнио и опоменуо.

А Господ је кроз своје проповједање и после кроз историју Цркве показало се небројено пута да никад није у свези обољење, не мора значити, са духовним или душевним аномалијама. Тако и онај из Јеванђеља што је био слијеп, кад су питали ученици Исуса, кад су га довели да га Исус исцијели и молили, питали су Га: Ко је крив и ко је сагријешио, он или родитељи његови. А Исус им каже: Није сагријешио ни он, ни родитељи његови, него да се чуда Божја и слава Божја покаже на овом човјеку. С тога, кад је Он рекао, да се вратимо на јеванђелску причу, да се опраштају гријеси овом који је одузет, није могао сам да иде него су га донијели у покровцу, пред Исуса, то је значило ако му је опростио гријехе да ће овај и оздравити. Онда су ови који су сједили, писмозналци помислили у себи, дакле, не јавно рекли: Ко је овај да узима себи за право да он гријехе отпушта; то само може једини сами Бог. И то је истина, то може само једини сами Бог, али кроз то је Исус стално наговјештавао да је Он Бог, односно Син Божји, да је раван Оцу по суштини, да има божанску природу и да Он има власт отпуштати гријехе“, бесједио је Његово високопреосвештенство.

Навео је да, кад је Он читао њихове мисли и знао дубине срца њиховог, наглас је рекао: Зашто говорите, лицемјери, ко је овај да може гријехе отпуштати.

„А ја вам кажем да не само да могу гријехе отпуштати, него да могу и тјелесно лијечити, исцјељивати, али, Господ то није, и то је важно да знамо, радио да би сам себе тиме прославио, да би тиме стекао популарност међу народом и да би тиме више људи ишли за Њим. Његова једина намјера је била да покаже да је Он Син Божји који је дошао у овај свијет и то је највећа тајна. Сви они који су Му сљедовали, па после кад је сишао Дух Свети на њих, Свети апостоли само су једно свједочили, то су и они рекли: Оно што очима видјесмо и оно што ушима чусмо, и оно што руке наше опипаше, то вам свједочимо Исуса Сина Божјег Спаситеља. То је суштина данашњег Јеванђеља и уопште нашег сабрања овдје, да смо се окупили око Исуса који треба да нам гријехе отпусти, који једино то може и да се причестимо и припремимо за ове Свете тајне, саборе и литургије; добро је и што смо дошли, али је добро да се за то мало припремимо како ваља, постом и молитвом.

Али, понајвише, неосуђувањем, неклеветањем, неоговарањем, несплеткарењем, не само да будемо, како данас воле да кажу данашњи модерни људи, коректни или да друге истолеришемо, како они воле да кажу, него нас је Господ призвао и мјера нашег међусобног људског односа јесте да волимо једни друге. А кад будемо вољели једни друге, онда ће се уселити у нас мир и радост и спокојство и благодат Духа Светога. То ће бити јасан знак да нам је Бог гријехе наше опростио. А да бисмо се вјежбали у смирењу, тој најдивнојој врлини за коју је Свети Серафим Саровски рекао: Ако се само један смири, хиљаде око њега ће се спасити. То је најдивнија и најљепша и најузвишенија божанска врлина. Бог да се није смирио, не би дошао међу нас, не би се оваплотио, не би постао дио, један од нас по свему истовјетан, осим по гријеху, узео нашу природу људску на себе и постао, остајући истовремено и Бог, постао је и човјек. Зато Га и називамо богочовјек“, рекао је Митрополит.

Додао је да Он није престао да буде Бог, нити је само један кратак период, орочено човјек, него на сву вјечност је човјек и Бог истовремено.

„То је наше призвање, и зато то смирење јесте да другога поставимо, увијек да мислимо да смо нижи од свих људи. Кад је Свети Антоније, највећи подвижник у историји подвижништва и монашког живота, родоначелник монаштва у хришћанству, достигавши све врлине у пустињи која се после звала Антонијева, помислио је: Господе, има ли ико као ја у врлинама да је стекао такву бестрасност и такве врлине као ја, има ли ико раван мени у хришћанском свијету, међу хришћанима? Јави му се Бог и каже му анђео: Има један у Александрији обућар, који је достигао већу мјеру од тебе духовну, и узраст. Он отрчи да упозна тог, желећи да се и он тиме обогати, да види како је он надрастао то што је тренутно Антоније. И дошао је код тог обућара и питао га је, разговарао с њим, и видио да је по свему обичан и ни по чему није могао да закључи да има велике врлине и да тако високо стоји пред Богом и да га Бог толико високо вреднује. Замолио га је да му каже тајну, он каже: Немам ја никакву тајну, ја само поправљам ципеле, а сваки човјек који испред мене прође ја кажем: Господе, овај ће се човјек спасити, а ја ћу због својих грјехова заслужити пакао.

И ко је год испред њега прошао он је рекао: Господе, овај ће се спасити, овај је бољи човјек од мене. Тад је ударио шаком од кољено Антоније, вратио се у своју пустињу да настави да се подвизава, јер није само у том спољашњем подвигу смисао. Смисао је у нашем унутрашњем стању, јер је онај узрок и разлог због чега је анђео с неба пао, то је била гордост и охолост, а насупрот гордости иде смирење које ће оне који су пали подићи та врлина, врлина смирења у рај и у Царство небеско. Ако га не будемо још овдје, у свом животу, трудећи се, осјетили те наговјештаје мира, радости у Духу Светом, нећемо га осјетити никада“, поучавао је Владика Методије.

Навео је да нигдје није такав мир као на гробљу, гдје су се угасиле све жеље, сва стремљења, идеологије су на гробљима сахрањене.

„Остала су дјела оних који су легли под ове плоче, али, рекли су Свети оци: И упокојени се спасавају молитвама Цркве, живе Цркве; ми смо их данас овдје помињали, почев од Рајковог гроба, па до свих ових гробова и свих гробова с краја на крај васељне, и видљивих и невидљивих. Сва је ова земља на костима људским, свих ових хиљада година, који су прошли. Проћи ћемо и ми, остаће само једно – наш однос с Богом и како смо свог ближњег гледали и третирали.

Нека вам је са срећом ово сабрање. Ја сам, већ, трећи пут овдје. Први пут кад је било освећење с Митрополитом Јоаникијем, други пут годину после тога, прошле године стицајем околности нисам стигао. Гледаћу да стално овдје долазим, не због тога само што су овдје и кости мојих предака, и моја ујчевина која овдје живи у овом селу, него зато што је дивно и благословено, мирно и спокојно ово мјесто и крај које то заслужује да се овдје сабирамо и Богу молимо. Одавде је и Живојин Мишић, његови преци потекли. Његов прађед је рођен овде од Каљевића. Данас је Владислав Каљевић овдје један од домаћина. Гдје је текло и капаће. Ови су Каљевићи отишли у Струганик код Ваљева па су се Мишићеви презвали Мишићи по његовом Мишу, ђеду, а Радован му се отац звао, тако да је и Живојин Каљевић, дакле, у овом народу има материјала итекако, само то треба осолити, као што се и сир у овим колибама, данас не тако као некад, соли и скоруп скупља да се не би укварио, тако и овај материјал треба да се соли благодаћу Божјом, молитвом, Светим тајнама, богослужењем, Црквом и светим Божјим врлинама“, поучавао је Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.

Обратио се и домаћин сабрања Владислав Каљевић, пожеливши добродошлицу Високопреосвећеном Митрополиту Методију и свим вјерницима.

„Добро дошли у наше село Подгора, пред светињу, посвећену Светом апостолу и јеванђелисти Луки нашем небеском заштитнику. Данас стојим пред црквом која је плод вјере, љубави и труда многих људи, али и визије једног човјека чије име не смијемо и нећемо заборавити – Рајка Војиновића, ктитора и оснивача ове цркве 2018. године. Рајко је оставио завјет свом народу и своме селу да овдје, на овом мјесту, стоји дом Божји за утјеху, за молитву, за сабороност. Нека му Господ подари вјечни покој и Царство небеско. На мени као овогодишњем домаћину част је да вас угостим и заједно са вама подијелим радост данашњег празника. Наш задатак је да ову светињу чувамо, окупљамо се око ње и предајемо и поклањамо покољењима која долазе. Захваљујем Господу на данашњем дану, нашем Митрополиту и свештеницима на служби, а вама свима на доласку и заједништву. Нека нас Свети Лука све води и чува у здрављу, вјери и слози“, поручио је Каљевић.

Заједничарење је настављено уз трпезу љубави.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка