Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије служио је са свештенством, на празник Светог великомученика Прокопија, у понедељак 21. јула 2025. године, Свету архијерејску литургију у цркви посвећеној данашњем празнику, у Лепенцу код Мојковца.
Саслуживало је свештенство Епархије, а у литургијском прослављању празника Светог великомученика Прокопија, који је храмовна слава цркве у Лепенцу, учествовао је вјерни народ овог краја.
По одслуженој Литургији, освешан је и преломљен славски колач и благосиљано жито.
Празник Светог великомученика Прокопија и храмовну славу сабранима је, ријечју архипастирске бесједе, честитао Високопреосвећени Митрополит Методије. Казао је да су се окупили на храмовну славу, да прославе име Божје, иштући молитве од Светог Прокопија, великог угодника Божјег.
„Да бисмо се научили славити, славити Бога и захваљивати Њему на сваком Његовом дару, па тек онда на крају Га молити за нешто, за наше потребе, жеље које имамо, искушења која треба да превазиђемо, наше слабости да побиједимо, дакле, да бисмо се научили славити треба прво да смо дубоко утемељени у нашој вјери, да будемо свјесни шта то славимо да бисмо славили. Кад дођемо овдје, на ово мјесто, морамо знати због чега смо дошли. Није само онако окупљање грађана, него је то сабор, сабор свих светих овдје с нама заједно, који смо се окупили око Христа васкрслога, славећи Оца Његовог и Духа Светог који нас благодаћу својом овдје сабира“.
„То каже и ова пјесма, кад смо окретали сад славски колач: Благодат Пресветог Духа нас данас сабра. Тако се каже у пјесми. И сви, узевши крст свој, говоримо: Благословен који долази у име Господње. Дакле, никад, то су данас неки велики педагози и учени људи открили и објавили да се дјеца никад не могу научити врлинама захваљивања, послушности, заједништва, искрености без утемељења на традицији и вјери, на историји свог народа. Кад освијесте чега су дио и које заједнице и кад осјете величину те заједнице, силу те заједнице, Божју присутност у тој заједници, онда почињу да буду захвални што и они припадају тој заједници“, рекао је Владика.
По Владикиним ријечима, они никада не могу бити свјесни, нити се захваљивати Богу на пропадности тој заједници ако не знају ништа о тој заједници, ако нису на њој утемељени, а то значи тиме васпитани.
„Васпитати значи хранити, али питати, васколико питање, не само тијела, него и душе чиме се обликује образ у човјеку. Образује се човјек васпитањем, васпитање и образовање у чијем центру је вјера, вјера у васкрслог Христа. Свети великомученик Прокопије, кад му се Христос јавио, као што се јавио и Светом апостолу Павлу на путу у Дамаск, тако се и њему јавио кад га је цар послао да прогони хришћане. Њему је отац хришћанин био Светом великомученику Прокопију, а мајка незнабошкиња, али му је отац рано умро па га мајка није хришћански подизала. Молитвама свога оца, као што и ми овдје, многи од нас стојимо молитвама наших предака, не својом заслугом, а кад тога будемо свјесни онда ћемо се захваљивати Богу на нашим прецима и на томе што нас није оставио њиховим молитвама, него нас и даље сабира овдје око себе“.
„Онда је Свети великомученик Прокопије, кад се срео с Богом лицем к лицу, кад Га је дубоко осјетио и кад Му се поклонио, кад га је Христос питао: Гдје си то пошао, кога гониш, исто као што је Павла питао; он Га пита: Ко си ти? Он каже: Ја сам Христос васкрсли. Он Му се поклони и почиње да проповједа. Кад је кренуо отишао је да тјера агарјане, а не хришћане и јавно исповједа Христа и Његову љубав. Ништа друго апостоли нису свједочили и исповједали и сви они који су им сљедовали, слушали њихово учење, преко Светог Прокопија кога данас славимо, па свих светих до данашњег дана и Светих Немањића, који су у темељу наше нације, нашег народа, наше вјере светосавске, па до данашњег дана, преко Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, ништа друго нису, дакле, свједочили и исповједали до васкрслог Христа Кога су дубоко у себи осјетили. Исто онако како Га је осјетио Свети великомученик Прокопије“, навео је Митрополит Методије.
Да би имали неке користи од сабирања, поучавао је Владика, морамо знати зашто смо се сабрали данас овдје.
„Кад тога будемо свјесни онда ћемо Бога славити, молити се Светом Прокопију, бити смјерни, кротки, ненаметљиви, непретенциозни, не хвалити се ничим осим својим слабостима и говорити не ја сам најбољи, него бити свјестан својих гријеха и слабости. Ондје, гдје је Господ близу ту нема гордних и охолих ријечи, ту су увијек смирене ријечи и поступања. Тако је и Свети апостол Петар, кад му је у његов чамац ушао Христос и рекао да баци мреже после свеноћног лова, тога јутра кад је ушао код њега, а Он му каже: Сву ноћ смо ловили, ми смо професионалци у овом послу, рибари, цио живот се овим бавимо, нема рибе, нема улова, не ради данас. Ти си проповједник, ниси рибар. Не знаш ти овај наш посао. Али му није то рекао, јер је претходно слушао шта је говорио Христос народу и како га је поучавао. И не због тога што је разумијевао шта је Христос говорио, него је дубоко у срцу осјећао да то није обичан човјек који говори овакве ријечи, овакве истине. И послушао Га је, и бацио је мреже, и нису могли да извуку, цијепале су се од улова“.
„Онда је, видећи прст Божји, Петар, и присуство Божје, не само људско него и Божје у лику Христовом, пао је на кољена и рекао: Иди од мене, Господе, јер сам је грешан човјек. Значи, гдје год дубоко човјек осјећа Бога у себи, не мисли високо о себи, него мисли смирено. Гдје год видите смиреност, кротост и све те божанске врлине, знајте да је ту Христос. Гдје год видите велике, горде ријечи, охоле, свадљиве, пријеке, агресивне, пуне набоја негативног, знајте да Га ту нема и да је далеко од тог мјеста. То је јасан знак и показатељ. Велики је војсковођа био Свети Прокопије. Волио га је цар. Велики је војвода био, храбар је био, јер се истицао у свим борбама и биткама у које је улазио и које су му налагане, али највећу битку извојевао је и ту побједу понио када је Христа пред незнабожачким царем, који га је на муке ставио, а највише га је волио. Исповједио је Христа и ту је показао највећу одважност и храброст, јер кад Га је имао у себи, цио свијет да је на њега скочио за њега то није представљало ништа“, поручио је Високопреосвећени Митрополит Методије, указујући да сваки хришћанин треба да тежи томе да осјети Христа у себи.
„Да будемо свјесни због чега треба да славимо, да благодаримо, да се захваљујемо, да томе дјецу учимо. Ријетко ко ће данас рећи хвала ти, благодарим ти. Нажалост. Зато смо запали у овај ћорсокак, у ову јаму. Нико никог очима не може видјети. Сви се изнад другога узносимо и постављамо. Не стављамо другога испред себе и не мислимо да је он већи од нас, а то је смирење, тако се учи смјерности. Тако су се највећи подвижници подвизавали, не постом, молитвом, метанијама колико смиреним духом. Смирење ће нас спасити, јер ће ту доћи Христос, а гдје год Он дође, ту је спасење. Охолост и гордост је анђела свијетлог збацила са неба. А смиреност ће нас поново вратити тамо гдје је наше назначење. Гдје се Христос вазнио у људском тијелу, у људској природи, гдје је сјединио у својој личности божанску и човјечанску, сједнувши са десне стране Оца на престолу небеском изнад свих ангела и архангела. Ту је људско достојанство, али нас гордост, охолост и остали гријеси никад на то мјесто ни близу не могу довести у близину Христову“.
„Бог вас благословио. Овај празник нека вам је на здравље и на спасење, нека вам Свети Дух енергијама благодатним својим, свима нама, размекша срце, разбистри ум, учврсти нашу вјеру да будемо макар малим дијелом непоколебљиви као наши преци који су овдје живјели и све нам ово у аманет оставили, издржали у тежим временима него што су ова наша данашња, колико год да су нам тешка и неподношљива. Да се, ако Бог да, и догодине овдје окупимо на овом сабору у још већем броју са пуно бољим стањем духовним, чвршћом вјером и пуно већом љубављу према своме ближњем, према своме народу и према свим људима, кроз то да љубимо Христа Бога нашег“, закључио је Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије, који је захвалио колачару Радовану, домаћину славља, који је све дивно припремио, угостио и све лијепо дочекује, као и ономе који се буде јавио да преузме обавезу да буде домаћин славља следеће године.
Заједничарење у славу Божју, а у част Светог Прокопија настављено је уз трпезу љубави.
