НАД КОСОВОМ

Разданило над Косовом, златно јутро. Још пре молитве хиландарских монаха. Разданило, као да се ноћ није ни спуштала на Савину земљу. У свечаној тишини не чује се више ни пој птица. Само молитва светитеља. И мирис божура проноси се Косовом, орошен измаглицом као сузама.

Цар Лазар-Честити Кнеже, војска завршава причешће. Све је скоро спремно.
-Пусти витеже честитога Кнеза да заврши молитву.

Лазар стоји пред иконом Царице Небеске, спуштене главе, дубоко замишљен, као да слуша.

-Молитва се децо моја никад не завршава, само се као извор бистре воде прелива у вечност.-одговара замишљени Кнез.

Витезови одлазе и златна светлост испуни параклис. Пред Лазара стаје сама Царица Небеска, Сава српски и Георгије војвода.

-Добро ми дошао, чедо моје Лазаре.

Оборене главе, Кнез на коленима…

-Благослови Мајко, Царице Васељене.

-Тебе је мој Син већма благословио. И тебе и њих и потомство твоје. Него, реци ми чедо Лазаре, ево те питам пред војском ангелском, да ли срце твоје и даље жели да се царске војске на Косову сударе. Погледај Лазаре, ето Михаил стоји и легиони ангела њему покорни. Само реци реч и муње ће засевати по Косову пољу. Вихор војске небеске твоју ће носити, ангели ће Божији твоју битку добити.

-Свецарице, срце је моје већ давно са Сином Твојим и ја већ одавно победника знам. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека. Већма волим Царство Сина Твога, но сва блага што сав свет ми нуди. Главу дајем, Царство Божје не дам.

-Чуј Лазаре, мило чедо моје, ево Ђорђе са светима стоји. Само кажи, бој ће војевати, главу твоју живом сачувати, Срб ће кнеза на престолу имати.

-Свецарице, Мајко Васељене, у крви се Мајко завет даје. Твој Син драги на Крсту је био, Крвљу својом све нас откупио, и с њом завет с нам’ запечатио. Ево Мајко и ја крв проливам и у крви заклетву Ти дајем, све ти Србе ја њом заветујем да ти сваки на вечност остане. Видовдан је наш Велики петак, наше свето Богу обећање, да смо вечно Твоме Сину верни, васкрсење, вечно нам надање.

Слуша ово свети отац Сава, слуша ово па кнезу говори:

-Мило чедо, потомче Лазаре, твоја жртва велика ће бити. Некрст, нечаст и безверје грдно, светом твојом земљом ће ходити. Газиће ти по костима светим, крвљу светом земљу натопљену, бешчашћем ће својим поганити. Србин дуго Србом неће бити, на своју ће веру погазити. Крста свога Срб неће носити, Спаситеља свог заборавити.

-Свети Саво, оче свих отаца, очи моје виделе су муку. Срб ће са злом хватат’ се под руку. Бешчастити и земљу и себе, заборавити и Бога и тебе. Али зло је за земаљског века, а Србина васкрсење чека. Овом боју краја неће бити, Србин ће се занавек борити. На Косову и у души својој, нема краја оче бици овој. Зато данас ја идем свом Христу, да измолим Србу душу чисту. Да у крви светих мученика запечатим победу за Христа.

……..

Дође време које Сава рече, Србин свога Христа се одрече. Данас Срби Бога и не виде, сад се Срби своје вере стиде. Ој Косово грдно судилиште, немој бити души губилиште. Некрст светски за тебе не хаје, некрст српски туђину те даје. Ал’ те не да твоја нејач света, суза чиста, молитва детета. И сви свети Србије са Неба, опет ћемо мрети ако треба. Ој Косово земљо Србинова, крвљу светом од Неба купљена. Ко се данас од тебе одрече, вечна мука свагда нек’ га пече.

Разданило се над Косовом. Разданило од молитве светих мученика. Не да Господ на Савину земљу.

Жељко Стокић
Видовдан, лета Господњег 2021.

КОД СВЕТОГ ПЕТРА

-ТУ, ОДМАХ БЛИЗУ РАЈА-
Стена међу стенама….

Када у детињству не можеш целе ноћи да спаваш пред неки већи, значајнији пут, то је сасвим нормално. Најпре радост не дозвољава ока да склопиш, а онда, када сан “нападне” уморно дечије тело, онда детиња воља и жеља почиње борбу са сном. И то је добро, јача карактер, вољу, срчаност…. Али кад у позним годинама човек осети нешто такво, онда помисли да за њега има наде, да је кренувши на пут, кренуо, бар на кратко, пут детињства, пут најбезбрижнијег периода свог живота. Карактер је тада јачи, воља чвршћа, па је тело подређено снази воље. А путовање се врло лако претвори у једно “свеноћно бденије”, пуно радости, ишчекивања, вере и надања.

Свети Петар Коришки на почетак свог ходочашћа стигли смо после целоноћног путовања кроз живописну мајку Србију. Сам врхунац удобног путовања били су планински масиви, који су сакривали сам циљ нашег пута. Личило је то, бар по причи, јер тамо никад нисам био, на лепоту швајцарских Алпа. Али швајцарски Алпи нису натопљени молитвом, сузама и знојем српских пустињака и испосника. Ове планине причају приче, шапућу молитве, пишу житија, лече, исцељују, померају се вером молитвеника које крију.

Да Господ води рачуна о сваком нашем кораку, схватили смо чим смо изашли из аутобуса. Због своје величине, аутобус је морао да стане тамо где то возачи нису предвидели, па нас је уместо најављених 2, чекало 4 километра пешачења. Углавном успона кроз врло живописан крај. То ме је у првом тренутку обрадовало. Какво је то ходочашће, ако се не уложи макар трун напора. А онда сам се окренуо према свима онима који су, не тако радосно изашли из аутобуса, знајући шта их чека. Помислим: Ја могу, али како ће други, старији, они са здравственим проблемима…

Одговор је стигао истог момента: “А зар мислиш да Ја не водим рачуна о томе? Или мислиш да сам тебе послао да бринеш о 50 људи…” Био је ово раскошан шамар мојој сујети. Добро је почело, то ми се свиђа. Узео сам бројаницу и почео молитвени успон. На врху нас је чекала Литургија.

Након сат времена пешачења, кроз можда и најживописније крајеве кроз које сам ходао, назирао се крај успона на стене и почетак успона на Небо. А у тих сат времена прохујали су векови молитвеног тиховања, поста, труда. Живо сам осетио присуство светитеља који су нас храбрили да издржимо, да прођемо пут којим су они пролазили небројено пута.

Литургија се већ полако завршавала. Молитвени ход трајао је нешто дуже од планираног. Био је то на крају литургијски ход. Добри Господ надоместио нам је све.

Прелазим мост и улазим у цркву. Испод овог мостића некад је текла река. Предање каже да је сметала монасима за молитву, па су замолили Господа да јој преусмери ток. Господ их је услишио. Али хук реке се и даље чује. Или је бар чујемо ми који се овде не подвизавамао сваког дана, па нас је Господ удостојио да бар на кратко осетимо живот векова. Овде време стоји. Тачније, овде време не постоји. Стало је још у време светог Саве. Непотребно је. Овде се броје молитве, сузе, славопоји Богу. Сати не, нема потребе.

Улазим у светињу. У светињу посебну, јединствену у целом не само православном свету. Мала, скромна, баш као светитељи који су је градили и који су се подвизавали у њој. А онда полако степеницама до припрате, па у храм. Улазим полако, желим да удахнем сваки секунд векова који у њој леже. У храму, са десне стране свети Петар Коришки. Одмара у својој постељи. Прилазим лагано да узмем благослов и целивам његову свету десницу, али не желим да га узнемиравам. Спуштам главу. Осетим додир. Очински, благ, додир који може само родитељ да пружи. Клекао сам поред кивота: Драги мој, свети оче Петре, морам нешто да ти кажем….

Исповедао сам се дуго, причао и причао, тихо, да не кварим тиховање светиње и свих оних који су можда улазили у њу. Не знам да ли их је било, нисам ништа и никог примећивао. Светитељ је само ћутао и слушао. А онда сам се молио. Дуго. Светитељ је и даље био ту и молио се самном. Осетио сам његову молитву, као живу воду која се изливала у моје срце. Након молитве, остао сам још мало код њега. Ћутали смо заједно. Било је то највеличанственије ћутање у мом животу. Говорило ми је много више од хиљада речи које сам у животу чуо. А онда онако ненадано прекиде се ћутање. Глас ме је послао, доле ниже степеница у испосницу светог Јоаникија Девичког. Мала, скромна собица у стени. Улазим исто као у горњи храм, полако, пажљиво, да не нарушим тишину векова. Лево од улаза целивајућа икона, на њој епитрахиљ, са десне стране на својој хоклици седи свети Јоаникије. Погружен у молитву. Сад већ потпуно губим везу са реалношћу, прилазим и спушатам се да клекнем. Благослов стиже и пре него што сам га заискао. Почињем да замуцкујем.

-Дођи, хајде овде, знам, знам све не брини. Ево сад ми је мој брат Петар испричао. Он те је послао овде. Хајде да се молимо.

Ако су само сузе молитва, онда сам се молио.

Још једном жива вода право у срце. О Господе па како је онда у Царству Твоме непролазном, када је овде овако? Како ћеш ме сад оставити тамо, у оној градској пустињи да живим без овога, као да живим без Тебе.

Време је повратак.

Силазимо низ оно исто живописно место, куда смо се трчећи пели у загрљај светитељима. Корачам, али питам се да ли заиста одлазим. Не, не можеш отићи одавде никад. Овде остајеш заувек.

Жељко Стокић

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

БОГОМАЈКО

Преклањам пред Тобом колена
И главу спуштам до саме земље,
Којом су ходила Твоја пресвета стопала,
Спуштам свој поглед на освештано камење.
Знам Свеблага да понижење не тражиш,
Руке су ти свагда на загрљај пружене.
Несрећне и невољне рајском душом снажиш,
Подижеш и љубиш све оне животом згажене.
Радости разасутих у животним мукама,
Храбрости несигурних што животом лутају,
Ти цео свет носиш на својим пресветим рукама,
И подижеш оборене којима се ругају.
Где сузу пустиш, ту бисер настане,
Откупни смарагд за душу скрушену,
За душу презрену и од људи напуштену,
За сваку кућу опустелу и срушену.
Изнова у Теби налазим снагу,
Изворе бесцене храброссти и радости,
Да погледам у Небо кад подлегнем врагу,
Дароватељко наше вечите младости.

СВЕТИ САВА НА ГОЛГОТИ

Бледа лица, са свећом у руци,
Испод Крста стоји чедо Сава.
Кроз душу му пролазе јауци.
На Крсту се цео свет спашава.
Поред Саве Богомати стоји
Сузе Мајци лију низ образе
Своме Сину капи крви броји.
Док јој муке по грудима газе.
А поред њих тајновидац Јован
Главу своју за Христа би дао.
Што је Спасу на грудима била.
Немоћан је под Крстом остао.
Упрли су поглед Небу светом
Болне душе што Невини страда
Угушени тугом, болом, сетом;
Полуживи од чемера, јада.
Гледа Господ боли своје Мајке
И Јована, а и чеда Саве.
Поред муке, њима завет даје:
“Немојте ми сад погнути главе.”
Гледај Саво, чедо моје мило,
Јер и тебе, чедо ово чека.
Зло је Саво и пре тебе било,
Ал’ зло није најдужега века.
Ја сам тебе Саво изабрао
Да ми Србе ти под крст доведеш
И уз тебе знај да Ја сам стао.
Да из таме смртне их изведеш.
Не плач’ Саво ти због мојих мука
Већ због мука непослушног рода.
Кад се спусти на вас Моја рука,
Издаја ће још да се придода.
Кроз векове кад вера отупи,
Неваљалство умножи се много,
И кад Србин од мене одступи,
А на Небо он са мном је мого’.
Не малаксај и духом не клони,
Већ подвикни непослушном роду
Да колена предамном преклони.
И да отме за себе слободу.
Ево Саво моје Мајке с тобом
И Јована да се за те моли
Да живите Срби с живим Богом,
Да видите како Мајка воли.
Ко пожели, нек’ сад за мном крене
Јер без смрти нема васкрсења,
Ко Рај жели, мора поред Мене.
Без Крста му нема ни спасења.

ПОМИСЛИМ

Помислим некад да сам Ти терет,
Да ме не разумеш, а ни ја Тебе.
Поставиш пред мене чудан пут,
И ја једноставно више не познајем себе.
Помислим некад да ме мрзиш,
А мени си дао да силно волим.
И док ми други краду срце,
Осећам да Тебе силно болим.
Помислим некад да си дигао руке,
Да више немаш стрпљења за мене,
Да немаш слуха за моје муке
И да ми је са Тобом истекло време.
Помислим некад да Те нисам ни знао,
Нити био неко вредан Љубави Твоје,
Већ увек недостојан и увек зао,
Најдубље, најдаље испод самог дна пао.
Помишљам стално да ли да питам,
Шта треба да чиним, шта од мене желиш?
Док ми се са срцем и душом играш,
Док ме час у рај, па у пакао селиш.
Ти свевечни Бог, а ја само одбљесак у трену.
Између нас си провалију поставио,
Да више ни наде ни снаге немам, па питам:
Боже, Боже мој зашто си ме оставио…

У ПРЕДВОРЈУ ПАКЛА

У предворју пакла,
На маргини друштва,
У свом савршеном сјају,
Стоји испружена рука.
Не проси. Не иште ништа.
Само чека.
И показује достојне,
Оног новог, будућег века.
Не вуче за рукав,
Само вири из одрпаног капута,
И сјаји у тами дана
Као путоказ унезвереном
Пролазнику што лута.
Понекад се само спусти
И зазвони прапорцима у тегли,
Да каже случајним учесницима приче,
Да су пред врата беспућа досегли.

ПОНОВО КАИН

Зашто ти потамни ум, о Каине,
Па невину крв рођену проли,
Из исте утробе Господ вас изнесе,
Зар те та крв ни мало не боли?
Зашто ти не задрхта рука, о Каине,
Кад је подиже на плод утробе мајке твоје,
Зар у тим очима не виде очи њене,
Зар не виде у њима и очи своје?
Послао си Каине проклетство у време,
Да брату крвник брат буде,
Да човек брату и сестри суди
И да вечно презире људе.
Плашиш ли се Каине Страшнога суда,
Кад све Авеље у лице погледаш,
Кад крај тебе стане Јуда,
Како ћеш Господу да се оправдаш?
Вековима разапињеш Господа, Каине,
А хтео те је за брата, за чедо своје,
Проливаш крв, што се пролила на Крсту,
За све бесловесне дугове твоје.
Застани Каине док није касно,
Подигни поглед горе, на Крст,
Тај што се распе за тебе и брата,
Сутра ће донети коначни суд.

НОЋ ВЕЛИКОГ ПЕТКА

Ноћ је ноћас црна, најцрња,
Горча од чемера, тежа од олова.
Посута иглама најболнијег трња,
Болнија од смртних, адских болова.
Бубњеви пакла ноћас добују,
Фанфаре пакла ноћас славе.
Испод камена су изашли сви што аду робују.
Поново вире змијске главе.
Гетсимански врт од туге јеца,
Јордан се у сузама гуши.
И док мирно спавају залутала деца,
Нигде будног да невином Јагњету утеху пружи.
Долази дан. Али сванути неће.
Јутро је остало у судници
Трње и окови заменише цвеће.
Светина се радује вавилонској блудници.
Крици бичева, што кроз ваздух урлају,
Скривају уздахе нашега Спаса,
И док ми кроз груди ветрови дувају,
Немо, све то немо посматрам, без гласа.
Маса ликује: распни га, распни.
Гласа немам. Као издајник ћутим.
А у грудима одзвања: “Издајниче!”.
Душа своју пропаст слути.
Небо је сакрило Сунце за облаке. Дан је пао у таму. Сврши се.
Приклањам пред Тобом главу и колена
Потамнелу душу, дрхтаво тело.
Одраз сам овог туробног времена.
Над живим се човеком служи опело.
Молитве моје Небо не чује.
Дуго сам Оче од тебе ћутао.
Тако то бива кад чемер отрује,
Душу злослутника који је лутао.
Али не одустајем. Чекам. О дрскости.
Знам да је разбојник у Рај ушао први.
Ево Најдражи, разбојника још већег,
Који чека да га ороси само кап Твоје најсветије крви.
Свиће зора. Камен је разбијен на комаде.