NAD KOSOVOM

Razdanilo nad Kosovom, zlatno jutro. Još pre molitve hilandarskih monaha. Razdanilo, kao da se noć nije ni spuštala na Savinu zemlju. U svečanoj tišini ne čuje se više ni poj ptica. Samo molitva svetitelja. I miris božura pronosi se Kosovom, orošen izmaglicom kao suzama.

Car Lazar-Čestiti Kneže, vojska završava pričešće. Sve je skoro spremno.
-Pusti viteže čestitoga Kneza da završi molitvu.

Lazar stoji pred ikonom Carice Nebeske, spuštene glave, duboko zamišljen, kao da sluša.

-Molitva se deco moja nikad ne završava, samo se kao izvor bistre vode preliva u večnost.-odgovara zamišljeni Knez.

Vitezovi odlaze i zlatna svetlost ispuni paraklis. Pred Lazara staje sama Carica Nebeska, Sava srpski i Georgije vojvoda.

-Dobro mi došao, čedo moje Lazare.

Oborene glave, Knez na kolenima…

-Blagoslovi Majko, Carice Vaseljene.

-Tebe je moj Sin većma blagoslovio. I tebe i njih i potomstvo tvoje. Nego, reci mi čedo Lazare, evo te pitam pred vojskom angelskom, da li srce tvoje i dalje želi da se carske vojske na Kosovu sudare. Pogledaj Lazare, eto Mihail stoji i legioni angela njemu pokorni. Samo reci reč i munje će zasevati po Kosovu polju. Vihor vojske nebeske tvoju će nositi, angeli će Božiji tvoju bitku dobiti.

-Svecarice, srce je moje već davno sa Sinom Tvojim i ja već odavno pobednika znam. Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka. Većma volim Carstvo Sina Tvoga, no sva blaga što sav svet mi nudi. Glavu dajem, Carstvo Božje ne dam.

-Čuj Lazare, milo čedo moje, evo Đorđe sa svetima stoji. Samo kaži, boj će vojevati, glavu tvoju živom sačuvati, Srb će kneza na prestolu imati.

-Svecarice, Majko Vaseljene, u krvi se Majko zavet daje. Tvoj Sin dragi na Krstu je bio, Krvlju svojom sve nas otkupio, i s njom zavet s nam’ zapečatio. Evo Majko i ja krv prolivam i u krvi zakletvu Ti dajem, sve ti Srbe ja njom zavetujem da ti svaki na večnost ostane. Vidovdan je naš Veliki petak, naše sveto Bogu obećanje, da smo večno Tvome Sinu verni, vaskrsenje, večno nam nadanje.

Sluša ovo sveti otac Sava, sluša ovo pa knezu govori:

-Milo čedo, potomče Lazare, tvoja žrtva velika će biti. Nekrst, nečast i bezverje grdno, svetom tvojom zemljom će hoditi. Gaziće ti po kostima svetim, krvlju svetom zemlju natopljenu, beščašćem će svojim poganiti. Srbin dugo Srbom neće biti, na svoju će veru pogaziti. Krsta svoga Srb neće nositi, Spasitelja svog zaboraviti.

-Sveti Savo, oče svih otaca, oči moje videle su muku. Srb će sa zlom hvatat’ se pod ruku. Beščastiti i zemlju i sebe, zaboraviti i Boga i tebe. Ali zlo je za zemaljskog veka, a Srbina vaskrsenje čeka. Ovom boju kraja neće biti, Srbin će se zanavek boriti. Na Kosovu i u duši svojoj, nema kraja oče bici ovoj. Zato danas ja idem svom Hristu, da izmolim Srbu dušu čistu. Da u krvi svetih mučenika zapečatim pobedu za Hrista.

……..

Dođe vreme koje Sava reče, Srbin svoga Hrista se odreče. Danas Srbi Boga i ne vide, sad se Srbi svoje vere stide. Oj Kosovo grdno sudilište, nemoj biti duši gubilište. Nekrst svetski za tebe ne haje, nekrst srpski tuđinu te daje. Al’ te ne da tvoja nejač sveta, suza čista, molitva deteta. I svi sveti Srbije sa Neba, opet ćemo mreti ako treba. Oj Kosovo zemljo Srbinova, krvlju svetom od Neba kupljena. Ko se danas od tebe odreče, večna muka svagda nek’ ga peče.

Razdanilo se nad Kosovom. Razdanilo od molitve svetih mučenika. Ne da Gospod na Savinu zemlju.

Željko Stokić
Vidovdan, leta Gospodnjeg 2021.

KOD SVETOG PETRA

-TU, ODMAH BLIZU RAJA-
Stena među stenama….

Kada u detinjstvu ne možeš cele noći da spavaš pred neki veći, značajniji put, to je sasvim normalno. Najpre radost ne dozvoljava oka da sklopiš, a onda, kada san “napadne” umorno dečije telo, onda detinja volja i želja počinje borbu sa snom. I to je dobro, jača karakter, volju, srčanost…. Ali kad u poznim godinama čovek oseti nešto takvo, onda pomisli da za njega ima nade, da je krenuvši na put, krenuo, bar na kratko, put detinjstva, put najbezbrižnijeg perioda svog života. Karakter je tada jači, volja čvršća, pa je telo podređeno snazi volje. A putovanje se vrlo lako pretvori u jedno “svenoćno bdenije”, puno radosti, iščekivanja, vere i nadanja.

Sveti Petar Koriški na početak svog hodočašća stigli smo posle celonoćnog putovanja kroz živopisnu majku Srbiju. Sam vrhunac udobnog putovanja bili su planinski masivi, koji su sakrivali sam cilj našeg puta. Ličilo je to, bar po priči, jer tamo nikad nisam bio, na lepotu švajcarskih Alpa. Ali švajcarski Alpi nisu natopljeni molitvom, suzama i znojem srpskih pustinjaka i isposnika. Ove planine pričaju priče, šapuću molitve, pišu žitija, leče, isceljuju, pomeraju se verom molitvenika koje kriju.

Da Gospod vodi računa o svakom našem koraku, shvatili smo čim smo izašli iz autobusa. Zbog svoje veličine, autobus je morao da stane tamo gde to vozači nisu predvideli, pa nas je umesto najavljenih 2, čekalo 4 kilometra pešačenja. Uglavnom uspona kroz vrlo živopisan kraj. To me je u prvom trenutku obradovalo. Kakvo je to hodočašće, ako se ne uloži makar trun napora. A onda sam se okrenuo prema svima onima koji su, ne tako radosno izašli iz autobusa, znajući šta ih čeka. Pomislim: Ja mogu, ali kako će drugi, stariji, oni sa zdravstvenim problemima…

Odgovor je stigao istog momenta: “A zar misliš da Ja ne vodim računa o tome? Ili misliš da sam tebe poslao da brineš o 50 ljudi…” Bio je ovo raskošan šamar mojoj sujeti. Dobro je počelo, to mi se sviđa. Uzeo sam brojanicu i počeo molitveni uspon. Na vrhu nas je čekala Liturgija.

Nakon sat vremena pešačenja, kroz možda i najživopisnije krajeve kroz koje sam hodao, nazirao se kraj uspona na stene i početak uspona na Nebo. A u tih sat vremena prohujali su vekovi molitvenog tihovanja, posta, truda. Živo sam osetio prisustvo svetitelja koji su nas hrabrili da izdržimo, da prođemo put kojim su oni prolazili nebrojeno puta.

Liturgija se već polako završavala. Molitveni hod trajao je nešto duže od planiranog. Bio je to na kraju liturgijski hod. Dobri Gospod nadomestio nam je sve.

Prelazim most i ulazim u crkvu. Ispod ovog mostića nekad je tekla reka. Predanje kaže da je smetala monasima za molitvu, pa su zamolili Gospoda da joj preusmeri tok. Gospod ih je uslišio. Ali huk reke se i dalje čuje. Ili je bar čujemo mi koji se ovde ne podvizavamao svakog dana, pa nas je Gospod udostojio da bar na kratko osetimo život vekova. Ovde vreme stoji. Tačnije, ovde vreme ne postoji. Stalo je još u vreme svetog Save. Nepotrebno je. Ovde se broje molitve, suze, slavopoji Bogu. Sati ne, nema potrebe.

Ulazim u svetinju. U svetinju posebnu, jedinstvenu u celom ne samo pravoslavnom svetu. Mala, skromna, baš kao svetitelji koji su je gradili i koji su se podvizavali u njoj. A onda polako stepenicama do priprate, pa u hram. Ulazim polako, želim da udahnem svaki sekund vekova koji u njoj leže. U hramu, sa desne strane sveti Petar Koriški. Odmara u svojoj postelji. Prilazim lagano da uzmem blagoslov i celivam njegovu svetu desnicu, ali ne želim da ga uznemiravam. Spuštam glavu. Osetim dodir. Očinski, blag, dodir koji može samo roditelj da pruži. Klekao sam pored kivota: Dragi moj, sveti oče Petre, moram nešto da ti kažem….

Ispovedao sam se dugo, pričao i pričao, tiho, da ne kvarim tihovanje svetinje i svih onih koji su možda ulazili u nju. Ne znam da li ih je bilo, nisam ništa i nikog primećivao. Svetitelj je samo ćutao i slušao. A onda sam se molio. Dugo. Svetitelj je i dalje bio tu i molio se samnom. Osetio sam njegovu molitvu, kao živu vodu koja se izlivala u moje srce. Nakon molitve, ostao sam još malo kod njega. Ćutali smo zajedno. Bilo je to najveličanstvenije ćutanje u mom životu. Govorilo mi je mnogo više od hiljada reči koje sam u životu čuo. A onda onako nenadano prekide se ćutanje. Glas me je poslao, dole niže stepenica u isposnicu svetog Joanikija Devičkog. Mala, skromna sobica u steni. Ulazim isto kao u gornji hram, polako, pažljivo, da ne narušim tišinu vekova. Levo od ulaza celivajuća ikona, na njoj epitrahilj, sa desne strane na svojoj hoklici sedi sveti Joanikije. Pogružen u molitvu. Sad već potpuno gubim vezu sa realnošću, prilazim i spušatam se da kleknem. Blagoslov stiže i pre nego što sam ga zaiskao. Počinjem da zamuckujem.

-Dođi, hajde ovde, znam, znam sve ne brini. Evo sad mi je moj brat Petar ispričao. On te je poslao ovde. Hajde da se molimo.

Ako su samo suze molitva, onda sam se molio.

Još jednom živa voda pravo u srce. O Gospode pa kako je onda u Carstvu Tvome neprolaznom, kada je ovde ovako? Kako ćeš me sad ostaviti tamo, u onoj gradskoj pustinji da živim bez ovoga, kao da živim bez Tebe.

Vreme je povratak.

Silazimo niz ono isto živopisno mesto, kuda smo se trčeći peli u zagrljaj svetiteljima. Koračam, ali pitam se da li zaista odlazim. Ne, ne možeš otići odavde nikad. Ovde ostaješ zauvek.

Željko Stokić

IZBOR IZ POEZIJE

BOGOMAJKO

Preklanjam pred Tobom kolena
I glavu spuštam do same zemlje,
Kojom su hodila Tvoja presveta stopala,
Spuštam svoj pogled na osveštano kamenje.
Znam Sveblaga da poniženje ne tražiš,
Ruke su ti svagda na zagrljaj pružene.
Nesrećne i nevoljne rajskom dušom snažiš,
Podižeš i ljubiš sve one životom zgažene.
Radosti razasutih u životnim mukama,
Hrabrosti nesigurnih što životom lutaju,
Ti ceo svet nosiš na svojim presvetim rukama,
I podižeš oborene kojima se rugaju.
Gde suzu pustiš, tu biser nastane,
Otkupni smaragd za dušu skrušenu,
Za dušu prezrenu i od ljudi napuštenu,
Za svaku kuću opustelu i srušenu.
Iznova u Tebi nalazim snagu,
Izvore bescene hrabrossti i radosti,
Da pogledam u Nebo kad podlegnem vragu,
Darovateljko naše večite mladosti.

SVETI SAVA NA GOLGOTI

Bleda lica, sa svećom u ruci,
Ispod Krsta stoji čedo Sava.
Kroz dušu mu prolaze jauci.
Na Krstu se ceo svet spašava.
Pored Save Bogomati stoji
Suze Majci liju niz obraze
Svome Sinu kapi krvi broji.
Dok joj muke po grudima gaze.
A pored njih tajnovidac Jovan
Glavu svoju za Hrista bi dao.
Što je Spasu na grudima bila.
Nemoćan je pod Krstom ostao.
Uprli su pogled Nebu svetom
Bolne duše što Nevini strada
Ugušeni tugom, bolom, setom;
Poluživi od čemera, jada.
Gleda Gospod boli svoje Majke
I Jovana, a i čeda Save.
Pored muke, njima zavet daje:
“Nemojte mi sad pognuti glave.”
Gledaj Savo, čedo moje milo,
Jer i tebe, čedo ovo čeka.
Zlo je Savo i pre tebe bilo,
Al’ zlo nije najdužega veka.
Ja sam tebe Savo izabrao
Da mi Srbe ti pod krst dovedeš
I uz tebe znaj da Ja sam stao.
Da iz tame smrtne ih izvedeš.
Ne plač’ Savo ti zbog mojih muka
Već zbog muka neposlušnog roda.
Kad se spusti na vas Moja ruka,
Izdaja će još da se pridoda.
Kroz vekove kad vera otupi,
Nevaljalstvo umnoži se mnogo,
I kad Srbin od mene odstupi,
A na Nebo on sa mnom je mogo’.
Ne malaksaj i duhom ne kloni,
Već podvikni neposlušnom rodu
Da kolena predamnom prekloni.
I da otme za sebe slobodu.
Evo Savo moje Majke s tobom
I Jovana da se za te moli
Da živite Srbi s živim Bogom,
Da vidite kako Majka voli.
Ko poželi, nek’ sad za mnom krene
Jer bez smrti nema vaskrsenja,
Ko Raj želi, mora pored Mene.
Bez Krsta mu nema ni spasenja.

POMISLIM

Pomislim nekad da sam Ti teret,
Da me ne razumeš, a ni ja Tebe.
Postaviš pred mene čudan put,
I ja jednostavno više ne poznajem sebe.
Pomislim nekad da me mrziš,
A meni si dao da silno volim.
I dok mi drugi kradu srce,
Osećam da Tebe silno bolim.
Pomislim nekad da si digao ruke,
Da više nemaš strpljenja za mene,
Da nemaš sluha za moje muke
I da mi je sa Tobom isteklo vreme.
Pomislim nekad da Te nisam ni znao,
Niti bio neko vredan Ljubavi Tvoje,
Već uvek nedostojan i uvek zao,
Najdublje, najdalje ispod samog dna pao.
Pomišljam stalno da li da pitam,
Šta treba da činim, šta od mene želiš?
Dok mi se sa srcem i dušom igraš,
Dok me čas u raj, pa u pakao seliš.
Ti svevečni Bog, a ja samo odbljesak u trenu.
Između nas si provaliju postavio,
Da više ni nade ni snage nemam, pa pitam:
Bože, Bože moj zašto si me ostavio…

U PREDVORJU PAKLA

U predvorju pakla,
Na margini društva,
U svom savršenom sjaju,
Stoji ispružena ruka.
Ne prosi. Ne ište ništa.
Samo čeka.
I pokazuje dostojne,
Onog novog, budućeg veka.
Ne vuče za rukav,
Samo viri iz odrpanog kaputa,
I sjaji u tami dana
Kao putokaz unezverenom
Prolazniku što luta.
Ponekad se samo spusti
I zazvoni praporcima u tegli,
Da kaže slučajnim učesnicima priče,
Da su pred vrata bespuća dosegli.

PONOVO KAIN

Zašto ti potamni um, o Kaine,
Pa nevinu krv rođenu proli,
Iz iste utrobe Gospod vas iznese,
Zar te ta krv ni malo ne boli?
Zašto ti ne zadrhta ruka, o Kaine,
Kad je podiže na plod utrobe majke tvoje,
Zar u tim očima ne vide oči njene,
Zar ne vide u njima i oči svoje?
Poslao si Kaine prokletstvo u vreme,
Da bratu krvnik brat bude,
Da čovek bratu i sestri sudi
I da večno prezire ljude.
Plašiš li se Kaine Strašnoga suda,
Kad sve Avelje u lice pogledaš,
Kad kraj tebe stane Juda,
Kako ćeš Gospodu da se opravdaš?
Vekovima razapinješ Gospoda, Kaine,
A hteo te je za brata, za čedo svoje,
Prolivaš krv, što se prolila na Krstu,
Za sve beslovesne dugove tvoje.
Zastani Kaine dok nije kasno,
Podigni pogled gore, na Krst,
Taj što se raspe za tebe i brata,
Sutra će doneti konačni sud.

NOĆ VELIKOG PETKA

Noć je noćas crna, najcrnja,
Gorča od čemera, teža od olova.
Posuta iglama najbolnijeg trnja,
Bolnija od smrtnih, adskih bolova.
Bubnjevi pakla noćas dobuju,
Fanfare pakla noćas slave.
Ispod kamena su izašli svi što adu robuju.
Ponovo vire zmijske glave.
Getsimanski vrt od tuge jeca,
Jordan se u suzama guši.
I dok mirno spavaju zalutala deca,
Nigde budnog da nevinom Jagnjetu utehu pruži.
Dolazi dan. Ali svanuti neće.
Jutro je ostalo u sudnici
Trnje i okovi zameniše cveće.
Svetina se raduje vavilonskoj bludnici.
Krici bičeva, što kroz vazduh urlaju,
Skrivaju uzdahe našega Spasa,
I dok mi kroz grudi vetrovi duvaju,
Nemo, sve to nemo posmatram, bez glasa.
Masa likuje: raspni ga, raspni.
Glasa nemam. Kao izdajnik ćutim.
A u grudima odzvanja: “Izdajniče!”.
Duša svoju propast sluti.
Nebo je sakrilo Sunce za oblake. Dan je pao u tamu. Svrši se.
Priklanjam pred Tobom glavu i kolena
Potamnelu dušu, drhtavo telo.
Odraz sam ovog turobnog vremena.
Nad živim se čovekom služi opelo.
Molitve moje Nebo ne čuje.
Dugo sam Oče od tebe ćutao.
Tako to biva kad čemer otruje,
Dušu zloslutnika koji je lutao.
Ali ne odustajem. Čekam. O drskosti.
Znam da je razbojnik u Raj ušao prvi.
Evo Najdraži, razbojnika još većeg,
Koji čeka da ga orosi samo kap Tvoje najsvetije krvi.
Sviće zora. Kamen je razbijen na komade.