На седмом Фестивалу „Ћирилицом“ синоћ је на платоу испред Цитаделе у будванском Старом граду уприличен програм посвећен предстојећим јубилејима Матице Српске, након чега је српском пјеснику Селимиру Радуловићу уручена Награда „Свети Стефан Штиљановић“ за 2023. годину.
У оквиру програма „Све од Пеште даж до Черне Горе“ („Све од Пеште па до Црне Горе“), одржаном у сусрет јубилејима, 200 година „Летописа Матице српске“ и Матице српске, који ће бити обиљежени идуће 2024. и 2026. године, говорили су истакнути представници најстарије књижевне, културне и научне институције српског народа: предсједник Матице српске Драган Станић (Иван Негришорац), потпредсједник, академик Јован Делић и управник Библиотеке Матице српске, Селимир Радуловић, овогодишњи лауреат награде Фестивала „Ћирилицом“.
Предсједник Матице српске, Драган Станић у свом излагању напоменуо је да је „Летопис Матице српске“ покренула група ентузијаста у Новом Саду, те да је иницијатор идеје био професор историје Георгије Магарашевић, писац „Кратке всемирне историје“ од стварања свијета до 19. вијека. Ријеч је о дјелу у којем је приказана историја свијета, при чему је Магарашевић помало тражио и мјесто цијелог српског народа у њој.
Станић је истакао је Матица српска од оснивања у Пешти 1826. године извјештавала све читаоце о многим темама које су важне и за Црну Гору, прије свега у оквиру „Летописа“.
„У вријеме када су практично престале да излазе све прве штампане периодичне публикације које је српска култура изњедрила, Магарашевић је у кругу својих колега у Новосадској гимназији, другој у континуитету послије Карловачке, иницирао је идеју да се око тога часописа који је он назвао „Сербска летопис“ почну публиковати сви радови који припадају српској књижевности и култури, али и текстови који развијају знање о свим словенским народима и њиховим културама. И та свесрпска и свесловенска орјентација оно је што је красило овај часопис и то је нешто што је остало трајна орјентација „Летописа Матице српске“, како се часопис почео називати тек од 1873. године. Тај часопис је од самога почетка посветио заиста велику пажњу догађајима у Црној Гори, јер другачије није могло, а и сами Црногорци су јасно себе видјели као дио српског културног простора и код традиционалних Црногораца никакве дилеме није било. Већ од самог почетка на станицама „Летописа“ објављиване су информација о томе ко су Црногорци и колико их има, које су њихове основне културолошке карактеристике, а онда стиже и информација објављена у 1831. о смрти Светог Петра Цетињског у претходној години и, потом, о избору Петра II Петровића Његоша за његовог насљедника. 1834. године излази први приказ прве Његошеве књиге „Пустињак Цетињски“ (1833), а тај кратак текст на отприлике двије стране написао је тадашњи уредник „Летописа“ Теодор Павловић, човјек који је био веома вјешт адвокат и заступао Матицу у свим правним процесима који су вођени од 1835. до 1837. године. Тај његов приказ је савршено тачан и прецизан. Показао је основне поетичке карактеристике Његошевог дјела, ситуирао их у романтизам, али указао и на друге чиниоце које у тако кратком тексту није могао дубље анализирати. Тако је „Летопис“ био и прво гласило које је препознало изузетни дар Његошев и он је оставио о њему јасног писаног трага. Па је онда објављивао и Његошеве пјесме, превод са француског, његову прозу и када погледамо овај талас интересовања за Његоша апсолутно можемо да доведемо у везу са Павловићем, који је био тај који је назрео гениј Његошев и први је у српској култури почео о томе опширније и јасније да пише“, казао је Станић.
Управник Библиотеке Матице српске, Селимир Радуловић говорио је о најстаријој српској библиотеци од националног значаја и првој јавној и научној библиотеци у Срба, утемељеној у Пешти 1826, чији је јавни рад проглашен 1838. године.
„Најранији помени о библиотечкој дјелатности Матице српске јављају се у записницима из 1830. године, из којих се сазнаје да је Матица тада упутила поклоне Народном музеју у Пешти, Царској библиотеци у Бечу, Народној библиотеци у Прагу и Руској академији наука у Санкт Петербургу. Поклоне су чиниле свеске „Летописа“ и прве књиге у издању Матице српске. Од наведених институција једино је Руска академија узвратила дар – 24 наслова у 59 томова. Заједно са Руском академијом, и Атанасије Стојковић, професор Харковског универзитета и стални члан те академије, писац прве физике на српском језику, послао је пет својих књига на руском језику. Свеске „Летописа“, прве књиге које је Матица објавила и поклони из Русије чинили су почетни фонд Библиотеке Матице српске. Значајније богаћење фонда, убрзаније и организованије уређење може се пратити од 1841. године. Поклон епископа Платона Атанацковића (787 књига) и завјештана библиотека Саве Текелије (4000 књига) представљају прве велике збирке доспјеле у Библиотеку Матице српске. Библиотеку је 1842. и 1843. стручно уредио књижевник Јован Суботић, који је, према њеним књигама, у „Летопису Матице српске“ припремао и објављивао српску текућу библиографију. Јован Ђорђевић је 1858. и 1859, као и Ђуро Даничић, у Народној библиотеци у Београду предложио концепцију Библиотеке Матице српске као националне библиотеке Срба у Угарској, заснованој на томе да Библиотека треба да прикупља све српске књиге и новине, словенске књиге и од несловенских оне које говоре о Србима. Оформио је и нови каталог и набавио први печат за Библиотеку. Заједно са Матицом, Библиотека је 1864. пресељена у Нови Сад, када је отпочело ново доба њеног рада и развоја. Историчар Јован Радоњић, библиотекар од 1899. до 1905. године, поставио је у правилима Библиотеке принципе планског попуњавања, заштите и коришћења књига и периодике и дао основну поставку каталога“, истакао је Радуловић, нагласивши да се Библиотека у периоду након Другог свјетског рата до данас интензивно развија, те да је ријеч о институцији која је од стране предсједника Републике Србије прије пола године одликована Сретењским орденом првога реда.
Потпредсједник Матице српске, академик Јован Делић нагласио је да је „Летопис Матице српске“ најстарији живи часопис у свијету који излази континуирано, те објаснио како изгледа организациона структура Матице српске данас. Он је навео да Матицу чине четири кључне институције: прва је Матица српска као кровна институција, затим Библиотека, Галерија која биљежи бројне успјехе у свијету и Издавачки центар који води академик Миро Вуксановић.
„Иако није превасходно научна институција, Матица српска данас важи за вјероватно прву или другу научну институцију у српском народу. Као и све научне институције ради по одјељењима и има их укупно седам. То су: Одјељење за књижевност и језик, Одјељење за природне науке, Одјељење за друштвене науке, Лексикографско одјељење, Рукописно одјељење, Одјељење за сценске умјетности и музику и Одјељење за ликовне умјетности. Поред тога, Матица српска има више одбора: Његошев одбор, Омладински одбор, Косовско-метохијски одбор, Крајишки одбор, Одбор за исељеништво и Темишварски одбор. У оквиру Матице постоје сљедећи часописи или зборници: „Летопис Матице српске“, најстарији „Зборник Матице српске за књижевност и језик“ основан 1953, „Зборник Матице српске за филологију и лингвистику“, „Зборник Матице српске за сценске уметности и музику“, „Зборник Матице српске за друштвене науке“, „Зборник Матице српске за класичне студије“ „Зборник Матице српске за историју“, „Зборник Матице српске за ликовне уметности“, „Зборник Матице српске за славистику“, „Зборник Матице српске за природне науке“, „Synaxa“, „Свеске Матице српске“, „Темишварски зборник“, „Његошев зборник“, „Језик данас“ и „Literary Links of Matica srpska“. Морам рећи да Матица српска јесте мјесто гдје је најкомплетнија грађа за проучавање Његоша. Ми смо имали једног библиотекара који је из ових крајева, Владимира Отовића. Он је био и управник Библиотеке година и направио је једну феноменалну библиотеку о Његошу коју данас имамо. Не знам колико је институција који имају овај број часописа. Али, Матица српска има и тиме се поноси“, казао је академик Делић.
По завршетку програма посвећеног Матици српској, услиједила је церемонија додјеле Награде „Свети Стефан Штиљановић“, чији је лауреат за 2023. годину пјесник Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске. Одлуку да Радуловићу припадне награда Фестивала „Ћирилицом“ једногласно је донио жири у саставу: директорка Народне библиотеке Будве, Мила Баљевић, предсједник Удружења издавача и књижара Црне Горе, Радомир Уљаревић и књижевник и књижевни критичар, Желидраг Никчевић.
Образлажући одлуку жирија Уљаревић је истакао сљедеће:
„Селимир Радуловић је рођен на Цетињу, објавио је бројне књиге пјесама и есеја током више од четири деценије колико се бави књижевним радом. Радуловић живи и, како му само презиме каже, ради у Новом Саду, мада Његова светост патријарх српски Порфирије наводи: Када прочитамо песме из нове књиге Селимира Радуловића и њима придружимо стихове књига претходница, открива нам се да он не живи само у Новом Саду, него и у Нитријској пустињи, у Катунакији, на бреговима Јерусалима и међу древним корицама православне и подвижничке литературе. Тамо где живи тамо се и храни оним што рађа у тим небеским вртовима. Та храна се потом не претвара само у крв, него и у стих. Поезија Селимира Радуловића спада у сами врх савремене српске молитвене књижевности. Карактерише је изразита хришћанска орјентација, с наглашеним акцентом на библијске теме, светоотачко предање и православну богословску мисао у знаку исихазма и молитве, путем којих боготражитељ доживљава просвјетљење у виду искуства светог, како Мирча Елијаде дефинише религију. Радуловићев свети путник као да ходи путем Симеона Новог Богослова, који своје преобраћање види као тренутак у којем није био свјестан ко га то извлачи из блата овог свијета. Укрштене ријечи у његовим стиховима препуне су замки и, како би рекли шахисти, позиционих одмјеравања. Ријеч је о осјећању мјере у зачудним Радуловићевим пјевањима која нас подсјећају на Романа Мелода, Светог Симеона и његове „Химне о љубави Божијој“. Као да пјесник ослушкује мелодије из Србљака, а ми слушамо монашку поезију. И чак да не знамо ко је аутор, могли би да кажемо да је аутор свештено лице. И она ријеч да је пјесник свештеник језика, ево нам се показује као упутство како да читамо овај молитвени, боготражитељски поетски текст“, казао је Уљаревић.
Селимир Радуловић: На исти начин стасавају и молитва и пјесма
Лауреат Селимир Радуловић најприје је захвалио члановима жирија и организаторима Фестивала „Ћирилицом“, а такође је истакао да је праведног и венцоименитог Светог Стефана Штиљановића, кнеза паштровског, чије име Награда носи, срце гријало а мисао разумјела.
Према ријечима пјесника, рађање истинске пјесме може се поистовјетити „с кретом облака силног док излива обиље капи кишних или с кретом сунца радосног док се изјутра на небу утврђује“.
„Као и молитва, и пјесма је дисање. Кад човјек дише, жив је. И молитва и пјесма човјека чине живим. И не само то – и пјесма се, ако је пјесма, као и молитва може назвати очима и крилима душе. Пјесма, као и молитва, није ствар припреме, усредсређености, већ дар Очев. Она није мјерљива удјелом пјесничког напора. Пјесник може бити спреман за пјесму, али је питање да ли је то довољно. Јер ништа не бива, као и у случају молитве, без благослова Очевог. Исто се догађа и са ратаром. Он обрађује њиву, оре је плугом, сеје… потом чека кишу и лијепо вријеме. Ако све буде у реду, сјеме ће проклијати и биће плодова. Али и он зна да ће бити тако само ако труд његов благослови Отац наш. Из тог сјемена, ако је воља Очева, избиће младице, изданци, цвјетови, а послије и плод. Може се илустровати и овако: „Кад дијете почне да хода, она, извјесно је, није стабилно, често пада и озлеђује се. Како расте оно хода све боље и безбједније.“ На исти начин стасавају и заснивају се и молитва и пјесма. И пјесма је, ако је пјесма, као и молитва, на овај или онај начин разговор са Оцем нашим. Стога је пјесма, као и молитва, лијек за срце“, навео је, поред осталог, Радуловић.
За ову прилику овогодишњи лауреат Селимир Радуловић, у име Библиотеке Матице српске Народној библиотеци Будве поклонио је 86 бројева „Летописа Матице српске“ и 150 наслова из издаваштва Матице.
Кратка биографија Селимира Радуловића
Селимир Радуловић рођен је на Цетињу 1953. године. Објавио је 11 пјесничких књига: „Последњи, Дани“ (1986), „Сан о празнини“ (1993), „У сјенку улазим, оче“ (1995), „О тајни ризничара свих суза“ (2005), „Снови светог путника“ (2009), „Под кишом суза с Патмоса“ (2012), „О пастиру и камену са седам очију“ (2015), „Сенка осмог еона“ (2016), „Дванаест“ (2018), „О дукату с ликом старца“ (2020), „У царству ветрова арамејских“ (2022). Такође, објавио је пет књига изабраних пјесама и шест књига изабраних и нових пјесама.
Добитник је око 30 награда и признања, укључујући и Вукову (2012) и Змајеву награду (2017), а осим награде „Свети Стефан Штиљановић“ коју додјељује Фестивала „Ћирилицом“ у 2023. години му је од стране Града Кикинда уручена и Награда „Душан Васиљев“.
О његовом дјелу објављене су двије књиге: „Лако језгро песништва“ Слободана Жуњића и „За светлом из очеве колибе“ Саше Радојичића. Књиге изабраних Радуловићевих пјесама објављене су на македонском, руском, грчком, њемачком и енглеском језику. Поводом пјесничког дјела Селимира Радуловића објављена су и два зборника радова.
Тренутни је управник Библиотеке Матице српске.
Седми фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат на сцени између цркава у Старом граду у Будви премијером представе „Косара и Владимир“. Ријеч је о јубиларном, 100. програму Фестивала који од 2017. године организују Народна библиотека Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, под покровитељством Туристичке организације општине Будва.
