Vladika Nikolaj

Vladika Nikolaj Velimirović

Najljepše slovo o Crnoj Gori: Besjeda vladike Nikolaja prilikom prenosa moštiju Svetog Petra lovćenskog u obnovljenu kapelu

Ime: 03.05.2018 Besjeda Vladike Nikolaja, Njegoseva kapela; Opis: Besjeda vladike Nikolaja prilikom prenosa moštiju Svetog Petra lovćenskog u obnovljenu kapelu Tip: audio/mpeg

Vaše Veličanstvo,

Praunuče besmrtnoga Vladike Njegoša!

Evo nas na krovu naše države!

Crna Gora u istini predstavlja krov naše države, i to ne samo svojom fizičkom uzvišenošću nad ostalim pokrajinama nego i moralnom.

Evo nas sabranih na ovoj visini da proslavimo jednoga od mnogobrojnih divova, koji su na njoj izrasli – gorostasnog vladiku Njegoša, koji je nogama hodio po ovim stenama, no umom svojim uzvišavao se do nebesa, rukama svojim grlio celo jugoslovensko a srcem svojim saosećao bol i jad vascelog roda čovečijeg.

Još ovaj narod nije zalečio svoje ratne rane, a već je počeo da proslavlja svoje heroje iz prošlosti, bliske i daljne. Proslavio je junaštvo kumanovskih i nevesinjskih junaka, proslavio je mučeništvo Sv. Đorđa Kratovca, proslavio svetiteljstvo Pećkih Patrijaraha, proslavio hiljadugodišnjicu kralja Tomislava, pa evo danas proslavlja visoki pesnički duh besmrtnoga vladike Petra II Njegoša, proslavljača Boga i viteštva.

-Zar je ovome ljuto ranjenome narodu do proslavljanja onih koji su živeli pa umrli? Zar se proslavama leče rane ranjenika, a ne hlebom? Tako mogu da misle nerasudni, i tako da govore kratkovidi, koji ne vide ljute rane na duši narodnoj, nego ih gledaju samo na telu. Ako se hlebom leče rane telesne, zar se hlebom leče i rane duševne? Ako telesna hrana može da ispravi telo pogrbljeno od gladi, zar može ona da ispravi dušu pogrbljenu od ratnih poroka?

Ko ima oči da vidi može da vidi, da se je ovaj narod od rata do sada bolje zalečio i oporavio fizički negop moralno i duhovno. Treba mu i duhovne hrane, da bi mu se i duša zalečila i ispravila. Proslavljanje velikih junaka daje tu hranu, taj melem duši. Ne slavimo mi mrtve nego žive. Pravi junaci nikad ne umiru ni9 na zemlji ni na nebu. Oni svlače sa sebe hudu telesnu odeću da potom kao slobodni duhovi žive u finijoj i zračnijoj atmosferi, nego što je naša. „Kada skonča čovek – tada počinje“, veli Sv. Pismo /Sirak 18, 6/.

Ne treba se bojati, da jedan narod ne pretera u proslavljanju svojih svetitelja i učitelja, svojih viteza i dobrotvora, srž srži svoje i najbolji plod istorije svoje, nego se treba više bojati da narod ne zatvori kapiju za leđima svojim i zaboraviv imena i vrline svojih velikana, ne pre4da se samo brizi o danu i komadu. Izbrisaće se brzo takav narod sa lica zemljinog, i naslediće ga onaj narod, koji stalno ima pred očima živu galeriju svojih velikih i svetlih duhova, te gledajući njih  razvija u sebi stremljenje ka dobru, pojačava veru u dobro; i gledajući njih ima se koga stideti u nevaljalstvu svom i time krepiti u stradanju svom.

Jedan od takvih velikih i svetlih duhova boravio je u ovom prahu što je pred nama.. Pod svesnim ili nesvesnim izgovorom, da se sabrali danas oko ovoga praljha mi smo se u samo stvari sabrali oko besmrtnoga duha, koji je bio odeven ovim prahom. Jer da taj veliki duh nije nadživeo svoj prah, zar bi neko od nas našao razloga da s počašću prilazi ovome prahu i to na 70 godina po izlasku čoveka iz te svoje smrtne rize? Ne ovaj prah nego duh vladike Petra privukao je danas mnoge hiljade duša na ovo mesto.

Mi hoćemo da prinesemo ovaj prah sa Cetinja na Lovćen. Nije li svejedno prahu ležati na Cetinju ili na Lovćenu? Ja verujem, da je u ovo delo umešano samo Proviđenje. Bog hoće, da nas zagreje velikim duhom besmrtnoga vladike, pa nas je zaposlio oko njegovog praha. To je običan način Božiji, da kroz prividno neznatne događaje daje ljudima veliku lekciju, i da sa peividno mršave njive puni ljudske duše bogatom duhovnom žetvom.

Šta su postigli Austrijanci spuštanjem praha Vladičinog sa planine u dolinu? Ako su nameravali, da na grobu njegovom nameste topove da bi bolje gađali prevarili su se, jer topovi su nemoćniji od ovoga mrtvoga praha onda, kad nepravdu brane a pravdu napadaju.

Ili su možda nameravali, da spuštanjem praha u nizinu spuste i duh Besmrtnikov sa one visine, mnogo više od planine Lovćena, na koju je zaslužno uzleteo, i da umanje poštovanje naroda srpskoga prema njemu? U tome su se još crnje prevarili. Kao što Turci bacanjem glave sv. Lazara u bunar, nisu smanjili ni Lazara ni poštovanje prme Lazaru, tako ni naši ratni neprijatelji nisu to postigli spuštanjem Njegoševog tela sa planine u nizinu. Rat dostiže vrhunac nemorala, kad ni mrtve ne ostavlja na miru. Svojim nedelom Austrijanci su još povećali naše poštovanje prema našem najvećem pesniku.

No mi ćemo se vratiti doma prazni i duhom gladni sa današnje svetkovine, ako dignemo samo kosti Njegoševe na visine Lovćena, a ne uzdignemo duh svoj do njegovih duhovnih visina. Da se nikome ne moradne desiti ono što je knez Janko predviđao da će se njemu desiti pri povratku sa jedne beskorisne skupine:

„Kad me žena pita, đe sam bio,

Kazaću joj da sam so sijao“! 

Neka zato danas svako uzdigne svoj duh do one visine, na kojoj stoji postavljena bogata duhovna trpeza Njegoševa, i neka se nahrani onom duhovnom hranom, kojom se hranila ta velika duša za vreme svoga obitavanja na zemlji. Ja vidim tri glavna jela postavljena na toj trpezi kojima kad bi se duhovno hranio sav naš narod, zalečio bi sve rane svoje duše i bio bi zdraviji od svih drugih naroda. Prvo je jelo Njegoševa vera u Boga i u besmrtnost duše; drugo njegovo rodoljublje, i treće – njegovo proslavljanje viteštva kao najveće vrednosti na zemlji.

 

I Vera u Boga i u besmrtnost duše

„Udar nađe iskru u kamenu“. Duša je božanska iskra u nama, koja nam sama sobom daje dva neposredna svedočanstva: jedno o postojanju Boga i drugo o svojoj besmrtnosti. Nema li pak udara, duša ostaje mutava, te ne može da svedoči ni o Bogu ni o sebi. Strašni udar,  pod kojim je Crna Gora od uvek stajala kao pod teškim čekićem, majstorski je kresao i držao neprestano upaljenu ovu božansku iskru kod Crnogoraca. U svoj istoriji Crne Gore ne pamti se da je ikada postojao jedan jedini svesni odricatelj Boga i besmrtne duše, jer se ne pamti ni jedan period vremena bez udara.

Tamo gde nema udara, u dolini i zavetrini, rastu gljive odricanja i bezboštva –

„Stradanje je Krsta dobrodetelj;

Prekaljena iskušenjem duša

Rani telo ognjem elektrizma,

A nadežda veže dušu s nebom

Kako luča sa suncem kapljicu“.

Stradanje – to i jeste onaj blagosloveni udar koji kreše plamen vere u duši. Stradanje je najkraći put ka veri; umovanje čini taj put dužim, a materijalno blagostanje i ugodnost produžuju ga u nedogled. Vera u Boga i besmrtnost jeste dragocenost, te i kao svaka dragocenost  – čak i nesravnjivo manja – ne zadobija se lako. Vladika Njegoš istina nasledio je tu veru lako kao što se zdravlje nasleđuje; no koliko truda i muke čovek podnese kroz ceo svoj vek, da održi, učvrsti i unapredi nasleđeno zdravlje! Čovek je održao i utvrdio nasleđenu veru mučnom borbom i stradanjem spolja i iznutra. Istorija njegove duše, to je istorija prave ljudske duše, koja se probija kroz mrak ka svetlosti, kroz zlo ka dobru, kroz bezumlje ka umnoj sili. On je pobedonosno prošao sve muke i veru održao, ukrepio i udubio. Sav prividni besporedak stvari i događaja unaokolo mogao je njega užasnuti, ali ne i zbuniti. Svojim smelim i zdravim duhovnim vidom on je video, da:

„Cijeli ovi besporetci

Po poretku nekome sljeduju

Nad svom ovom grdnom mješavinom

Opet umna sila toržestvuje“.

Ta „umna sila“ i jeste Bog, Svedržitelj i Promislitelj, „svevišnji tvorac nepostižni“, čijeg uma jedna iskra ogleda se u čoveku

„Ka svod jedan od tvoje palate

Što s’ ogleda u pučinu našu“,

kako Njegoš veli. Ushićena živim Bogom, „Ocem poezije“, njegova pesnička duša proslavlja Tvorca i Gospoda ovako:

„Velji jesi, Tvorče i Gospodi!

I čudna su tvorenija tvoja!

Veličestvu tvome kraja nema…

Dan ti svjetlost krune pokazuje,

Noć porfire tvoje tainstvene

Neponjatna čudestva divotah.

Tvor ti slabi djela ne postiže

Samo što se tobom ushićava“

A o besmrtnosti duše Njegoš svedoči:

„Ako istok svjetlo sunce rađa,

Ako biće vri u luče sjajne,

Ako zemlja priviđenje nije,

Duša ljudska jeste besamrtna,

Mi smo iskra u smrtnu prašinu,

Mi smo luča tamom obuzeta“.

Jedan svedokm opisuje poslednje časove zemaljskog života Njegoševog ovim rečima: „bistra pamet nije ga nikad izdavala, i on se mirno ispovedi i pričesti, pa najposlije s raširenim raširenim rukama izgovori: Bože i Sveta Trojice, pomozi mi! Bože i Sveta Gospođo predajem ti na amanet sirotnu Crnu Goru! Sveti arhanđele Mihaile primi moju gešnu dušu! – I odmah prostre se na stramac svoga strica Svetoga Petra i ispusti duh. Ovom predsmrtnom molitvom Njegoš je dovršio i zapečatio svoje hrišćansko veroispovedanje, koje je otpočeo najpre. Što je duže živeo, to su se ta dva svetila sve većma snažila i razbuktavala u njemu.

Šta vredi našem pokolenju, pitam se ja,  proslavljati ovoga velikoga muža, zidati mu crkve, truditi se oko njegovog praha, ako ne bude imalo silnu veru njegovu? Odricati ono što je on tvrdio, podništavati ono čime je duh njegov hranio se i živeo, a u isto vreme proslavljati ga, ne bi li to značilo ni više ni manje, nego praviti komediju i sa njim i sa samim sobom? Ja mkislim, da mi slavimo Njegoša zato što se divimo silini, razumnosti i krasoti njegove vere; mi ga veličamo zato, da bi uveličali u sebi ono, čime je duh njegov bio bogat; mi se trudimo danas oko njega zato što imamo i sami njegovu silnu veru u Boga i besmrtnost duše ili što želimo da je imamo u onolikom stepenu i onako duboko uzvišenu i nepokolebljivu. No ta vera Njegoševa stvara se i bukti samo pod udarom. Nije Njegoš jedini svedok toga. Svi smo mi svedoci toga. Dok je do juče trajao strašni udar ratni nad našim narodom, ceo naš narod,  kako onaj oružan na granici tako i onaj zarobljeni doma, imao je tu silnu veru! No evoo šest godina kako je taj udar prestao, i gle, kapital te vere, stečen u ratu, kod mnogih se već rastočio i istrošio. Za mnoge je u istini krst postao „riječ jedna suhoparna“ kao negda za dembelske poturice u ovim gorama. Kakve su posledice toga svi vidimo: odsustvo vere – prisustvo moralne raspasanosti, nezadovoljstva i samoubistva. A moralno raspasan narod ili mora da ugine ili mora, ako Bog to hoće da dođe pod novi strašni udar, koji će ponovo iskresati u njemu božansku iskru vere. Jedino što može da zameni taj udar i otkloni gibelj jeste proslavljanje velikih vitezova u veri, kakav je bio i Vladika Slavljenik, ugledanje na takve vitezove, hranjenje i bogaćenjem svoga duha njihovim duhom.

 

II Rodoljublje

Drugo jelo sa bogate trpeze besmrtnoga Vladike, jelo za vazda neophodno ovom pokolenju, jeste njegovo rodoljublje. Sa svake stranice njegovih dela, tako reći, svetli kao sunčana zraka njegov duboki osećaj rodoljublja. Žarka ljubav prema ovoj zemlji i ovom narodu donela mu je preteška stradanja. „Što veća ljubav to veće stradanje“, rekao je jedan Otac Crkve. Njegoševo stradanje zbog ljubavi prema rodu svome ne da se jezikom iskazati. Brige i žalosti za Crnom Gorom kao ljute zmije grizle su njegovu snažnu dušu i mladalačko telo. Bespokojstvo i strah od neizvesnosti pratili su ga dan i noć ne samo onda, kada je boravio u ovim krševima, nego i onda kada je hodio u druge zemlje tobož radi odmora i oporavljanja. On je hodio po preukrašenom Rimu i sunčanom Napulju turoban i zabrinut onako isto kao i po Cetinjskom polju. Muka ga je prevremeno starila, ispijala i bolestila, dok ga nije najzad oborila na samrtnu postelju tek u polovini običnog ljudskog veka.

-Zašto Njegoš nije napustio Crnu Goru, ovu suhoparnu zemlju strahota, i pobegao u neku udobniju zemlju da živi? Mogao bi tako zapitati neki nevitez naših dana. No pitati tako isto je što i pitati: zašto se Njegoš nije poturčio, pa da bez muke živi? Da je ovaj div bio u stanju pobeći i poturčiti se, on ne bi bio Njegoš, niti bi mu se ime danas spominjalo, niti bi se još manje – danas slegle ove hiljade ljudi iz svih zemalja jugoslovenskih, čije je Oslobođenje i Ujedinjenje on prorokovao, da se poklone prahu njegovom.

„Đe je zrno klicu zametnulo

Ondje neka i plodom počine“.

Njegoševo rodoljublje nalagalo je, da se mora tu živeti i raditi, gde se čovek rodio; da se mora svoj narod braniti od unutrašnjih poroka i spoljnih napadača; da se mora čašću, poštenjem i zaslugama svakoga građanina uvećavati moralni kapital i moralna vrednost svoga naroda pred Bogom i pred ljudima! Petar II sedeo je na stolici Patra I, svetitelja viteza, koji je pobedio Napoleona. Pa kao što Napoleonovo zlato nije moglo potkupiti Svetoga Petra, tako nikakva ugodnost ovoga sveta niti ikakav carski presto nisu bili u stanju primamiti Petra II, pesnika viteza, da napusti svoju domovinu i da umanji svoje brige o njoj i svoju ljubav prema njoj. U ostalom zavidnije je bilo biti gospodar nad ovim gospodarskim plemenom, u ovome „gniojezdu sokolova“, nego sultan bezbrojnoga „roblja vezanoga“, zavidnije biti orao među sokolovima, nego rajska ptica među čavkama.

Nije ni potrebno naširoko govoriti o rodoljublju Njegoševom, jer je ono svima nama poznato još iz detinjstva našeg. Ko se od nas ne seća, kako su mu se nadimale grudi od ljubavi prema rodu svome, kad je u đačkom dobu čitao dela Njegoševa? Ako se Vladika Petar II  ne može meriti u viteštvu druge vrste sa nekim crnogorskim zemljacima svojim, ako se ne može meriti u svetiteljstvi sa Svetim Savom, ni u fizičkom junaštvu sa Kraljevićem Markom, ni u državničkoj mudrosti sa Ivanom Crnojevićem, ni u otpornoj sili i neustrašivom samopregorenju sa Svetim Petrom Cetinjskim, on je ravan svima njima po silini svoga rodoljublja. On je milozvučna truba rodoljublja i njihovog i svog i vascelog plemena crnogorskog, najdivnijeg i najčistijeg među plemenima slovenskim. On je artikulisao rodoljublje svih srpskih pokolenja od prvih pokrštenih Srba do njega; on ga objasnio, opravdao, udubio do biblijske dubine, i uzvisio do duhovne borbe među Arhanđelom i satanom.

Evo nam divnog učitelja u rodoljublju! Evo rodoljuba čije su grudi disale molitvom za svoj narod i čija su usta posvetila jednu ognjenu poeziju svome narodu! Evo jednog moćnog izvora  svežeg, zdravog i viteškog rodoljublja za mlada pokoljenja našeg naroda do u daleku budućnost! Dobro je što su na ovu svetkovinu došli ljudi iz Posavlja i Pomoravlja, iz Banata i ravne Metohije; dobro je da vide ove gudure neplodne u svemu osim u junacima; da vide u kakvom je surom i surovom kršu, živeo jedan od najvećih rodoljuba naše rase.. Ja sam uveren, da će svi oni, sravnjujući svoje plodne predele sa Crnom Gorom i videći za kakvu je suhu stenu bilo vezano rodoljubivo srce Njegoševo – uveren sam, da će od stida postati rodoljubi oni, koji to nisu bili, i da će udvostručiti svoje rodoljublje oni, koji su u tim obilnim ravnicama i do sada bili rodoljubi. Uveren sam, da će oni pričati deci svojoj o rodoljublju Crnogoraca, koje je svojom čudotvornom silom održalo Crnu Goru više od deset stoleća nepotčinjenom i slobodnom, o stvarnom rodoljublju, prema kome špartansko i rimsko rodoljublje blede kao legende.

 

III Viteštvo

Najzad evo i trećeg duhovnog jela, bez koga bio se vratili sa ove svetkovine gladni. To je Njegoševo proslavljenje viteštva iznad svega na zemlji. To je stavljanje karakterna čoveka nad svakom spoljašnjom vrednošću u jednom narodu i jednoj državi.

Ovo je od neobične važnosti upravo za naše vreme, kad se traže i određuju ciljevi. Kakav je cilj našeg naroda sada posle Oslobođenja i Ujedinjenja? To pitanje se čuje na sve strane. Oni koji znaju, ćute i ništa ne odgovaraju, a oni, koji ne znaju, nameću svoje neznanje drugima. Ovi posljedni obično odgovaraju, da je stvaranje spoljašnje kulture u našoj novoj državi naš cilj sada i ubuduće. Cela naša istorija međutim od kralja Vladimira do vladike Petra govori drugačije. Narodna Pravoslavna Crkva uči drugačije.

Cilj se ne sme tražiti van čoveka, prenositi iz čoveka na ma kakvo spoljašnje blago. Karakteran čovek, karakteran narod to je cilj naš, koji se ne menja i ne sme da menja ni u ratu ni u miru. Može jedan narod biti malen i siromašan, no ako ima velikih karaktera, on niti je malen niti siromašan. Može opet jedna država biti velika i bogata no bet karakternih ljudi, ona je ništavna i siromašna. Naša narodna reč za karakter jeste viteštvo. Pod viteštvom Njegoš razume sve vrline, bilo u ratu bilo u miru. Za njega je vitez u bojnom junaštvu Mićunović zato što tvori ono što zbori:

„Mićunović i zbori i tvori“

Za njega je vitez u neustrašivoj čestitosti vladika Danilo, kroz čija usta pesnik govori:

„Strah životu kalja obraz često“.

Vitez u iskrenosti, čak i prema neprijatelju, vojvoda Batrić i serdar Ivan Petrović:

„Turci, braćo, u kam udarilo,

Što ćemo vi kriti u kučine…

Maleni su jasli za dva hata“.

Vitez u molitvenoj mudrosti iguman Stefan, koji se veseli društvu i moli Boga za vitezove:

„Na nebu im duše carovale,

Ka im ime na zemlji caruje“.

Vitez u sažaljenju prema prirodi Vuk Raslapčević, koji brani da se ubije kukavica, i ostala množina Crnogoraca, koji ne dadu da se ubijaju jarebice:

„Puštite ih, amanet vi Božji!

Utekle su vama da uteknu,

A nijesu da ih pokoljete“.

Vitez u čovekoljublju vojvoda Draško, koji gnevno protestvuje protiv nečoveštva mletačkog:

„Kada viđeh vitešku nevolju,

Zabolje me srce, progovorih;

Što, pogani, od ljudi činite?

Što im takve muke udarate“?

Vitez u pravičnosti sam Vladika pesnik, koji kroz usta poturica kazuje najbolje što se valjda ikada kazalo o islamu, i najlepše što se ikada spevalo o Sta,mbolu.

Viteštvo je ne boriti se s nejačim, viteštvo ne tlačiti no pomagati bednoga, viteštvo biti gospodar svoga jezika, viteštvo je i dobrota, viteštvo je jednom rečju i svaka dobrodetelj. Viteštvo je so života; bet njega život pojedinca i naroda brzo prelazi u trulež. Imati viteške misli, zagrevati se viteškim čuvstvima, činiti viteška dela – to znači biti vitez.

Nema dana, koji od čoveka ne iziskuje viteštvo, kako u ratu tako i u miru. Niti ima živa čoveka, kome se posvednevno ne nameće pridika, da se pokaže vitezom, bilo da je u društvu bogatijih ili siromašnijih od sebe, bilo da je na radu ili odmoru, bilo da je prisutan požaru ili banketu, bilo da gubi ili dobija. Junaci Njegoševi se čak i u šali pokazuju vitezi. Nezlobna šala viteška je šala. Mi smo besprekidno okruženi gledaocima i sudijama, koji gledaju i sude naš karakter. Mi smo do smrti na jednojk izložbi, na kojoj hteli nehteli moramo da pokažemo svoje viteštvo pred svetom vidljivim i nevidljivim.

Kultura je nešto sporedno i jeftino u sravnjenju sa sviteštvom. Ona može biti donekle samo sredstvo, a nikako ciljem jednoga naroda. Kulturu kao sredstvo stvorili su Japanci za četrdeset godina, i to kulturu najboljeg, anglosaksonskog tipa. No nikom u Japanu ni na um nije palo, da stvaranje kulture istakne kao cilj nacije i države. Japansko tradicionalno viteštvo, koje se najviše projavljuje u rodoljublju, ostalo je i nadalje, u kulturi kao i pre kulture, ciljem čoveka i naroda. Japanci govore s podsmehom Evropljanima: Mi smo kupili svu vašu kulturu, i to na veresiju! O braćo, ono što se može kupiti za novac, i to još na veresiju, zaista ne može biti ciljem jednoga naroda!

Kultura može imati neke vrednosti samo dokle je u službi vaspitanja naroda u viteštvu. No kada kultura postane vrhovnim idolom jedne države i gospodaricom i tirankom svih unutrašnjih, moralnih vrednosti ljudi, onda takva država postaje zlatnim kavezom lisica i jazavaca, pod obrazinom ljudskom, kakva je bila Venecija u ono vreme, kad ju je posetio vojvoda Draško. U to vreme je Venecija bila kulturnija, nego što je danas i kulturnija od ma koje države na kontinentu evropskom. Pa kad je viteška duša Draškova stala meriti Veneciju crnogorskim merilom valjanosti i karakternosti, časti i obraza, pravde i istine, na njegovom merilu pokazala se – nula.

„Od bruke ga gledat ne mogahu,

Đetinjahu isto kao bebe…

Bjehu kuće na svijet divota,

Ama bješe muke i nevolje“.

Mandušić pita:

„A bjehu li junaci vojvodo“?

„Ne božja ti vjera, Mandušiću,

O junaštvu tu ne bješe zbora“.

Serdar Ivan pita:

„A sudovi bjehu li im pravi“?

„Bjehu, brate, da te Bog sačuva!

Malo bolji nego u Turčina“!

A imahu li straha od koga?

„Oni straha drugoga nemahu

Do od žbirah i do od špijunah!

Od njih svako u Mletke drhtaše“.

A da li istinu zborahu?

„Obeća mi i što mu ne iskah…

Kad poslijed sve ono izlinja

Ka da ništa ni zboreno nije!

Od sada mu ne bih vjerovao

Mlijeko je da reče bijelo“.

Mogu se čitave knjige napisati o vrednoti viteštva i kulture, ali, ja mislim, niti je ko napisao, niti će moći skoro napisati na našem jeziku strašniji i razložniji utuk jednoj kulturi, iscijeđenoj i ispražnjenoj potpuno od viteškog duha, nego Njegoš u ovome kratkome dijalogu između Draška i njegovih drugova. Nesravnjeno veću vrednost predstavlja Draško kao čovek viteškog duha, nego sva spoljašnja venecijanska kultura, raskošna i blistava odeća jednoga organizma u gnoju i raspadanju.

Nikakvo bogatstvo finih stvari i dragog kamenja ne može se sravniti sa duhovnim bogatstvom viteške duše i plemenita srca. Viteštvo je veća vrednost od svih zemaljskih vrednosti Sva Njegoševa dela zvone o tome. Njihovi zvuci roje se kroz blagoglasna usta pesnikova iz dubine duše jednog viteškog naroda.

Nije bilo krštene duše u svoj Crnoj Gori, koja nije odobravala pesnikovu pohvalu viteštvu i delila njegov zdravi humor na račun ljudi, koji su uzdigli vrednost stvari iznad svoje lične vrednosti.

Ne dao nam Bog, da dođemo u iskušenje i promenimo osnovno merilo vrednosti i ciljeve života, koji su bili jedini i isti od kad primismo veru Hristovu, i koje je veliki Vladika jasno izrazio u svojim knjigama i sva Crna Gora u svojoj izuzetno velikoj istoriji. A to iskušenje je na pragu.Bogatstvo i veličina jedne države mogu lako da potamne, kod ljudi vid za unutrašnje vrednosti. Mir i blagostanje mogu da upropaste narode i države onako isto kao i rat i siromaština. Sodom nije propao u ratu nego u miru, i nije ga nestalo zbog siromaštine nego zbog razvratnog blagostanja.

Manja je pak sramota ako se jedan narod demorališe u ratu nego u miru.Vekovni ratovi međutiom nisu mogli demoralisati Crnogorce. U tome Crnogorci čine najređi izuzetak u svetu. Rat, i glad, i muka, i večita budnoća, i nesigurnost, i osamljenost, kao da su pojačavali viteštvo ovoga plemena, a ne slabili. Primeri viteštva su se neprekidno umnožavali i slagali u istoriju ove kamene zemlje isto kao zlatni slojevi u kamenim rudokopima. Biće ljudi, koji će tražiti zlato u ovim crnogorskim planinama. Da li će ga naći ili ne, to je pitanje. No nije pitanje no očigledna java, da je Crna Gora jedan prebogati zlatni majdan viteštva, koji se vekovima ne može iscrpeti, i kojim se mnoga buduća pokoljenja mogu bogatiti. Taj moralni majdan i jeste glavno bogatstvo Crne Gore, i glavni njen prinos našoj celoj domovini.

Ne prenebregnuti taj majdan moralni, nego koristiti se njime, u tome leži i sada i u buduće dužnost državnika, mudrost sveštenika i zadatak učitelja.

Najstarija Država Srpska, Crna Gora, nije ušla u jedinstvo naše države kao iznemoćali starac, nego kao mladić, pun duhovne svežine i moralne snage. Kao takvu mi je ljubimo, i kao takvoj, mi joj se danas klanjamo, klanjajući se duhu vladike Njegoša.

 

IV Poklonimo se Crnoj Gori

 

Mi se klanjamo, dakle, svetome kralju Jovanu Vladimiru, i klanjamo se Crnoj Gori što nam je dala takvog plemenitog i svetog kralja;

,mi se klanjamo Nemanji i Svetome Savi i mnogim velikim svetiteljima i viteškim kraljevima iz Nemanjine dinastije, i klanjamo se Crnoj Gori, što nam je dala tu slavnu dinastiju;

mi se klanjamo svetome knezu Lazaru, i klanjamo se Crnoj Gori, što nam je odnjihala takvoga časnog mučenika za Krst časni i slobodu zlatnu;

mi se klanjamo junačini Kraljeviću Marku, i klanjamo se Crnoj Gori, što obradova našu istoriju i našu pesmu takvim zatočnikom pravde;

mi se klanjamo knezu Balši i knezu Ivanu crnojeviću, i klanjamo se Crnoj Gori što obogati našu istoriju takvim rodoljubivim i čestitim vladarima;

mi se klanjamo mudrim i neustrašivim Vladikama crnogorskim od Danila do Petra II, i klanjamo se Crnoj Gori, što nas ukrasi takvim dijamant-karakterima, takvim uzoritim duhovnim i narodnim vođama;

mi se klanjamo Svetom Petru I, pobediocu Napoleona, klanjamo se Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Arseniju, Svetom Stefanu, i ostalim svetiteljima crnogorskim, i klanjamo se Crnoj Gori, što nam uzdiže takve molitvenike pred prestolom Božjim;

mi se klanjamo bezbrojnim mučenicima i blagorodnim žrtvama za veru, čast i slobodu, iz čije je krvi već „izniklo cvijeće“ za ovo pokoljenje i klanjamo se Crnoj Gori, što ih imade i dade i nikome se ne požali;mi se klanjamo mukama i stradanjima Crne Gore, ranama sinova njenih, suzama majki njenih, žalostima udovica njenih, krvi posečenih mladenaca njenih, kroz vekove i vekove;

mi se klanjamo još jednom i duhu i prahu najvećeg pesnika našeg, Vladike Petra II Njegoša, s kojim se u pesništvu može meriti samo sav narod ukupno, a niko pojedinačno, i koji i nama i celom svetu jasnije no iko otkri majdan duhovnih i  moralnih blaga Crne Gore, i klanjamo se Crnoj Gori, što rodi i užeže takvu luču dušama našim;

mi se klanjamo u Tebim, Kralje i Gospodare Crne Gore, Nasledniče svih pomenutih dinastija i prestola, i svakolikog ovog u istini zlatnog majdana, što se zove Crna Gora, ovoga bogatstva viteškog, ove raskoši svetiteljske, ove sile i veličine moralne; i blagodarimo Ti, što si prihvatio želju i odluku starešina Crkve Pravoslavne još od pre 5 godina, da se ova proslava izvede, i što si podigao crkvu na Lovćenu onome, koji je to zaslužio, jer je nosio crkvu u grudima svojim. Klanjamo Ti se i za to što se i Ti klanjaš jednome od najvećih velikana narodnih, i time daješ divan primer celome narodu, primer u tome: koga treba poštovati i kime se treba oduševljavati.

No pre sviju i posle sviju mi se klanjamo Gospodu Bogu, Tvorcu i Promislitelju, i blagodarimo Mu iz dubine duše, prvo, što je rodu našem dao takvoga retkoga čoveka kakav je bio Vladika Petar II, i drugo, što je po milosti Svojoj ostvario baš u naše dane san Vladičin o oslobođenju svega našeg naroda.

Slava i poikoj Petru II Njegošu!

Slava i hvala Bogu va vek veka! Amin.