Оде још један стуб Српске цркве, ученик блаженопочивших патријарха Павла, Митрополита Николаја дабробосанског и Амфилохија црногорско-приморског, Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви, чувар српског светосавског и студеничког предања, декан Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви, троструки доктор наука, аутор неколико књига и монографија, и носилац високих црквених и државних одликовања.

Живот блаженопочившег епископа Антонија кретао се између цркве и школе, између те двије основице његовог живота.

Широко теолошко образовање, стечено формално редовним школовањем и неформално увијек је доводио у директну везу са животом и стварним животним приликама.

Омиљен код Руса и Срба постао је гарант добрих односа између ова два братска и једнокрвна народа.

Велики пријатељ руског народа и гарант руско-српских односа. Попут некад Светог Јована Богослова на Голготи, вјерно је стајао испод крста руског народа.

Смрћу блаженопочившег Епископа Антонија подворје Српске цркве у Москви, та најомиљенија кућа за за сваког Србина који живи у Русији, остала је без домаћина.

Живот епископа Антонија је трагедија у оном смислу да главни јунак умире, а његова идеја наставља да живи и да се развија.

Епископ Антоније кога би год срио, а нарочито у данима његове тешке болести редовно је питао: „Хоћемо ли се спасити ми Срби?“ Па пошто нико није умио да му одговори, ријешио да сам оде код Онога горе, који ти једини мора и може.

Царство му небеско и вечан спомен! И као што се опраштало од великих људи у Црној Гори, молитвено узвикнимо сви у глас:

Леле нама од данас па задовијек! Лелееее!

Христос воскресе – Ваистину воскресе!