Дана 15. новембра 2021. навршава се 12 година од упокојења Патријарха српског Павла. У сећање на 44. поглавара СПЦ, човека светог живота кога је кроз престоницу Србије, са љубављу и поштовањем, испратило преко милион људи у достојанственој тишини, подсећамо на емисију Реч пастира, 15. новембра 2021, у 10 ч – реч протосинђела Серафима (Петковића) на тему „Какви су нам узори, таква су нам деца“, и емисију „Збор зборила господа хришћанска“ истог дана од 21 ч – Епископ Атанасије (Ракита) на тему „Патријарх Павле – икона Христова и светосавски образац епископства“.
Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10.45 часова, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години.
Звона београдске Саборне цркве објавила су тужну вест, добивши затим одјек у звонима свих православних храмова Србије, Републике Српске, Црне Горе… Звон који се проносио нашим поднебесјем пројавио је и уздигао у небо истинску тугу народа због растанка са вољеним Патријархом, попут деце која се растају од оца. У Србији је завладала велика тишина, која је ову тугу понела са достојанством и поносом. Вест о упокојењу Патријарха Павла објавио је, сада почивши, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, сазнавши за њу након освештавања темеља нове цркве: „Баш кад смо ми полагали камен темељац овоме светом храму, њега је Бог примио у Своје наручје. Јутрос га је наш отац Методије причестио и његово свето христољубиво срце престало је да куца. Нека му Господ подари Царство небеско…“ – рекао је тог 15. новембра.
Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха. Током ова три дана на сваких сат времена служени су помени Његовој Светости и читана Јеванђеља.
Током тих дана хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом.
Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. У београдској Саборној цркви, над одром Патријарха Павла служена је Св. заупокојена архијерејска Литургија, којом је началствовао Његова Светост Васељенски патријарх Вартоломеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и свих архијереја Српске Православне Цркве, као и поглаваре осталих православних цркава. Саборна црква била је до краја испуњена државним и црквеним делегацијама из земље и иностранства, краљевском породицом Карађорђевић, члановима Крунског савета, бројним монаштвом и свештенством, због чега је на хиљаде верника остало испред Саборне цркве, где је Литургија преношена путем разгласа.
Свечана литија, која је пратила тело Свјатјејшег Патријарха, кренула је пут Храма Св. Саве, затим ка Манастиру Раковица, предвођена црквеним великодостојницима. На стотине хиљада, а поједини медији су известили да је било и преко милион људи, у највећој тишини и достојанству, молитвено је пратило свог Првојерарха последњи пут кроз српску престоницу, а централне градске улице биле су преиспуњене народом који је одавао пошту своме Патријарху, оцу и светитељу. Београд и Србија никада у својој историји нису доживели овако нешто. Био је то најмасовнији и најтиши испраћај у историји српског народа. Почело је као испраћај земних остатака 44. поглавара СПЦ, а затим је васкрсном снагом узрасло у истинско прослављење светог човека. Тишина је била дубока и потресна, а туга се преображавала у радост, каква је могућа једино са Христом и светима. Вечност се пројавила кроз време, сабрани народ постао је христолик, прочишћене душе.
Више на: Саборна црква (фото и текст)
***
Животопис
Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици.
Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.
Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.
После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.
Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.
Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.
Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.
Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.
Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.
Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997).
У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).
Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича.
Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.
Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.
Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику.
Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду.
Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.
У Београду је 1993. године почела да ради Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).
Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.
Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве.
(извор: поуке.орг)
Извор: Радио Слово љубве
