Danas 13. decembra 2020. leta Gospodnjeg navršilo se je 37. godina od prestavljenja protoprezvitera Aleksandra Šmemana, dekana Pravoslavne bogoslovske akademije Svetog Vladimira u Njujorku (Sjedinjene Američke Države) i jednog od vodećih pravoslavnih bogoslova 20. veka.
Prota Aleksandar je rođen u Estoniji 1921. godine u porodici ruskih emigranata. Mladost je proveo u Francuskoj, gde je završio srednju školu i stekao univerzitetsku diplomu. Takođe je završio bogoslovske studije na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija u Parizu, koji je u to vreme bio središte ruske pravoslavne nauke posle 1917. godine.
Rukopoložen za sveštenika 1946. godine, predavao je Istoriju Crkve u Institutu Svetog Sergija sve do 1951. godine, kada je pozvan da predaje na Akademiji Svetog Vladimira, tada u Njujorku. Ubrzo je bio prepoznat kao vodeći stručnjak pravoslavnog liturgijskog bogoslovlja, koji uliturgijskom predanju Crkve vidi glavni znak i izraz hrišćanske vere.
Otac Aleksandar je 5. jula 1959. g. odbranio doktorat na Institutu Sv. Sergija na temu „Crkveni ustav: Pokušaj uvoda u liturgijsko bogoslovlje“. Dobio je zvanje počasnog doktora nauka na: Butler University, General Theological Seminary, Lafayette College, Iona College i Holy Cross Greek Orthodox School of Theology (Grčka pravoslavna bogoslovska škola Časnog Krsta).
Osim nastave na Svetom Vladimiru, otac Aleksandar je izvodio nastavu na Kolumbijskom univerzitetu, Univerzitetu u Njujorku, i drugim visokim školama (Union Seminary, and General Theological Seminary), i bio je drag gostujući predavač na mnogim univerzitetima širom sveta. Takođe je bio aktivan kao predstavnik Pravoslavne crkve u ekumenskom pokretu, kao i u Omladinskom odeljenju i u Komisiji za veru i ustrojstvo pri Svetskom savetu Crkava.
Za dekana Akademije Svetog Vladimira izabran je 1962. godine, i na tom položaju je ostao do svog upokojenja, a ta visoka škola je obrazovala generacije pravoslavnih sveštenika. Tokom njegove službe Akademija je stekla visoki ugled kao centar pravoslavnih bogoslovskihstudija.
Otac Aleksandar je bio aktivan u osnivanju Pravoslavne crkve u Americi kao autokefalne Crkve 1970. godine, kada je nekadašnja „Mitropolija“ postala zvanično nezavisna od Ruske pravoslavne crkve.
Bio je veoma zabrinut za sudbinu vernika u Sovjetskom Savezu. Tokom 30 godina njegove propovedi su emitovane na ruskom jeziku na „Radiju sloboda“ i čule su se širom Sovjetskog Saveza i drugde. Alekandar Solženjicin, dok je živeo u Sovjetskom Savezu, bio je jedan od njegovih slušalaca i ostao je njegov prijatelj posle emigriranja na Zapad.
Preko desetak njegovih knjiga objavljeno je na više jezika. Među njima su Uvod u liturgičko bogoslovlje, Za život sveta, pravoslavlje…, a objavio je i mnogo članaka i studija.
Njegova klasična knjiga „Za život sveta“ prevedena je na mnoge jezike (i na srpski) i ostaje jedno od najpopularnijih dela o hrišćanskom učenju za široku javnost.
Katiheta Branislav Ilić: Protojerej Aleksandar Šmeman – čovek bogosluženja
Nalazeći se pred temom „Sveta Rusijaˮ, jedna od nezaobilaznih ličnosti o kojoj je potrebno kazivati je znameniti i nadasve veliki protojerej Aleksandar Šmeman. O gorostasnoj ličnosti i duhovnoj gromadi, kao što je otac Aleksandar Šmeman, nije lako kazivati. Život oca Aleksandra bio je prožet velikom ljubavlju prema bogosluženju, a osobito, prema Tajni nad tajnama – svetoj Liturgiji, koja je bila njegov život. Dakle, na sâmom početku našeg kazivanja usuđujemo se da kažemo, da je život ovog velikog bogoslova bio neprestana liturgija, jer sve što je činio i govorio bilo je u službi Bogu, a samim tim, bilo je neprestano bogosluženje.
Znameniti protojerej Aleksandar Šmeman rođen je na praznik Polaganja pojasa Presvete Bogorodice, 13. septembra 1921. godine u Talinu, (današnja Estonija). Usled životnih okolnosti, u ranim godinama njegovog detinjstva sa svojom blagočestivom porodicom seli se iz Estonije u Francusku. U pogledu njegovog uzrastanja u obrazovnom smislu, potrebno je istaći da je obrazovanje započeo u ruskoj vojnoj školi u Versaju, iz koje potom prelazi u gimnaziju, a kasnije nastavlja studije u francuskom liceju i na Pariskom univerzitetu. Za vreme studiranja, posebnu pažnju posvetio je podrobnom i ozbiljnom izučavanju crkvene istorije. Odbranom naučnog rada iz liturgijskog bogoslovlja stiče zvanje doktora bogoslovskih nauka. Godine, 1943. stupio je u brak, dok je u svešteni prezviterski čin rukopoložen 1946. godine. Godina 1951. zlatnim slovima je zapisana u njegovoj ličnosti. Navedene godine odlazi u Sjedinjene Američke Države i postaje profesor Akademije Svetog Vladimira u Njujorku. Za dekana ove akademije izabran je 1962. a na tom poslušanju ostaje do svog prestavljenja, na praznik svetog Apostola Andreja Prvozvanog, 13. decembra 1983. leta Gospodnjeg.
Kao vanredan teolog, napisao je mnogobrojna dela koja na najbolji način oslikavaju, ne samo njegovu ljubav prema bogoslovlju i bogosluženju, već povrh svega, njegovu nepokolebivu veru i postojanu hrišćansku ljubav. Sva njegova dela povezuje jedna tanana nit koja tiho i nenametljivo, kao jedan svešteni putokaz, podseća čitaoca na radost Vaskrsenja, na onu radost koju ovde i sada predokušavamo učešćem u Božanstvenoj Evharistiji. Otac Aleksandar je često svoju pažnju posvećivao heortologiji, trudeći se da na razumljiv način prenese smisao, suštinu i poruku određenog praznika, te je često ponavljao da hrišćani žive od praznika do praznika. Navedene reči su istinsko svedočanstvo da protojerej Aleksandra Šmeman nije samo živeo od praznika do praznika, već je svaki praznik, od godine do godine, doživljavao i proživljao kao da se događa ovde i sada.
U pogledu znamenitih dela ovog velikog bogoslova, naš srpskih narod je posvećivao i posvećuje veliku pažnju, a delatni izraz te pažnje projavljen je prevođenjem njegovih dela. Za ovu priliku izdvojićemo samo neka dela koja su prevedena na srpski jezik:
Istorijski put pravoslavlja (Atos, Beograd, 1994);
Tajne praznika (Svetigora, Cetinje, 1996);
Crkva, svet misija – razmišljanja o pravoslavlju na zapadu (Svetigora, Cetinje, 1997);
Veliki post (Kalenić, Kragujevac, 2002);
Za život sveta – svete tajne i pravoslavlje (Logos, Beograd, 2006);
Dnevnik (Vidoslov, Trebinje, 2007);
Naš život u Hristu, Hristov život u nama, izabrane besede, eseji, itd. (Obraz svetački, Beograd, 2007);
Smrt smrti (Hrišćanski kulturni centar, Beograd, 2007);
Vodom i duhom: o tajinstvu krštenja (Sveta Gora, manastir Hilandar, 2008);
Evharistija: tajinstvo Carstva (Sveta Gora, manastir Hilandar, 2009);
Evharistijsko bogoslovlje (Bogoslovsko društvo Otačnik, Beograd, 2011).
Pred kraj, lepa je prilika da se nadahnemo živim svedočanstvom supruge protojereja Aleksandra Šmemana, Lilijen Šmeman, koja je u svom poznatom pismu pod naslovom „Žena, supruga jednog sveštenikaˮ, na opitan i iskren način približila osnovne detalje vezane za ličnost velikog Šmemana: „Ono što je predodredilo put sveštenika je njegov dar besedništva, koji je bio neposredan, direktan, neizbežan za one koje je upoznao. Bio je shodno tome neprestano okružen ljudima i tražen, i nikada nije rekao ne. Ako bi njegovi sagovornici postavljali neobična ili nejasna pitanja, imao je dar da razume ono što su hteli reći i zašto imaju probleme. Odgovarao je nikada ne namećući rešenje, nikada ne koreći.
Znao je čudesno da opusti ljude, da im ugodi, da ih ohrabri, da im prenese ono najvažnije, sa čim sve postaje jednostavnije, radosnije i spokojnije. Zaista je uzdizao srca. Ponekad su ljudi gotovo bili razočarani nadajući se dobijanju rešenja ili osude, ali on im je radije davao viziju. Niste mogli a da se ne smejete u njegovom prisustvu, čak i kada su teološka pitanja bila po sredi. Njegov osećaj za pravdu, zdrav razum, njegovo viđenje života koji nije opterećen lažnim problemima, uz jedan neprestano budan smisao za humor, izvesna sramežljivost, uzdržanje u svakoj emociji ili suviše ličnom osećanju, činili su ga čovekom koga su mnogi tražili ne bi li dobili utehu, poverenje koje je obilato davaoˮ.
U jednom delu pisma, supruga oca Aleksandra Šmemana pripoveda o danima kada je otac bio suočen sa teškom bolešću, ali se priseća i dana njegovog upokojenja, a prema njenom svedočanstvu, taj je dan po svemu odisao prazničnom atmosferom: „Njegovo prihvatanje bolesti bilo je bez drhtaja i velika radost je ušla u naš život. To nije bila radost žrtve ili mučenika koji prihvata svoju sudbinu. Bila je to radost čista i jednostavna, ona koju je propovedao celog svog života, ali i više od toga jer se osećalo da on vidi Carstvo – Vrata Carstva. Sve ostalo je bilo završeno ili je, štaviše, tek počinjalo. Završena je životna borba za propovedanja, saopštavanje, uveravanje i otpočinjalo je veliko putovanje koje je, u stvari, oslobađalo. Bio je poput onih žena kojima se Hristos javio kada je vaskrsao, rekavši im: „Radujte se!“ Njegova bolest i putovanje ka smrti bili su, bez sumnje, život, sve bliži i bliži Gospodu. Jednostavniji i uzdržaniji nego ikada, čekao je sa potpunom verom, kao što je i napisao: „Dolazi dan bez sumraka, Carstvo.“ Njegova smrt zaista je bila čin života. Bio je to praznik njegove smrti. Njegovo umiranje izgledalo je kao voz koji se posle poslednjeg zvižduka protresao, uzdahnuo i počeo najpre da se lagano kotrlja – uz buku točkova i paru, a zatim sve brže i brže, sve tiše i tiše – ka cilju svakog ljudskog putovanja, ka Vratima Carstva koja su bila otvorena, i ka kojima je išao u miru i zahvalnosti. Nikada ga nisam videla tako ozarenog, tako blagodarnog, istrajnog. Kada je poslednji put pomazan osvećenim uljem, tri dana pred smrt, bio je veoma slab, i nismo bili sigurni da li će reagovati, ali na kraju molitava izgovorio je tri puta jako i jasno: „Amin, amin, amin.“ Bilo je to: „Neka bude“ u njegovom životuˮ.
Katiheta Branislav Ilić
