Не­бо се огле­да у фре­ска­ма

Пише: Жи­во­јин Ра­ко­че­вић

Окол­но срп­ско ста­нов­ни­штво је про­те­ра­но, а из су­сед­них срп­ских се­ла Ба­ња, Су­вог Гр­ла и Цр­ко­ле­за са­мо рет­ки до­ла­зе и у ти­ши­ни, у ру­ше­ви­ни за­па­ле све­ћу или оста­ве вас­кр­шње ја­је

„Пси су уну­тра и одо­ше”, го­во­ри­мо док го­то­во упа­да­мо у при­пра­ту Хра­ма Све­тог Ђор­ђа у Руд­ни­ку у Ме­то­хи­ји. Об­ру­ше­но ка­ме­ње и дав­но про­ва­ље­на вра­та уво­де нас у по­лу­та­му из ко­је, у сру­ше­ни део цр­кве, мир­но из­ла­зе два огром­на пса. То­пло је, па су се скло­ни­ли у храм. Ис­под но­гу епи­ско­па но­во­брд­ског Ила­ри­о­на Лу­пу­ло­ви­ћа пр­шти сит­но ка­ме­ње и зе­мља и ла­га­но кли­зе док ула­зи у храм. Цео ком­плекс је то­ли­ко за­ра­стао и не мо­же се пре­по­зна­ти, па се у ње­га мо­гу скло­ни­ти и пси и љу­ди, без бо­ја­зни да ће их не­ко ви­де­ти, от­кри­ти или уз­не­ми­ри­ти. Та­ко из­гле­да не­дав­на по­се­та епи­ско­па Ила­ри­о­на Хра­му Све­тог Ђор­ђа. Ово ме­сто и све­ти­ња по­ми­њу се у по­ве­љи ко­ју је краљ Ми­лу­тин дао ма­на­сти­ру Бањ­ска, ту су, пре­ма пи­са­њу Ми­ла­на Ива­но­ви­ћа, док је био ма­на­стир жи­ве­ле мо­на­хи­ње Ана и Ана­ста­си­ја. По­сто­ја­ње хра­ма ви­ди се у тур­ским по­пи­си­ма, у књи­га­ма ма­на­сти­ра Де­вич, да би то­ком ве­ли­ке об­но­ве у до­ба па­три­јар­ха Ма­ка­ри­ја Со­ко­ло­ви­ћа би­ла жи­во­пи­сна и укра­ше­на ле­пим фре­ска­ма.

Епи­скоп Ила­ри­он из при­пра­те, на чи­јим зи­до­ви­ма и сво­ду има но­ви­јих фре­са­ка на­че­тих вре­ме­ном и уни­шта­ва­њем, из­ла­зи у глав­ни део хра­ма, ме­ђу фре­ске ко­је већ 27 го­ди­на сто­је и про­па­да­ју под отво­ре­ним не­бом. Цр­ква је ми­ни­ра­на 1999. го­ди­не, остао је део се­вер­ног зи­да, део ол­та­ра и на по­ду ка­мен и цреп ко­ји пу­ца под но­га­ма док вла­ди­ка пе­ва: „Ве­ли­ко­му­че­ни­че Ге­ор­ги­је, мо­ли Хри­ста Бо­га, спа­сти­сја ду­шам на­шим”.

Из­над ње­га је гре­да или рог са зар­ђа­лим ек­се­ри­ма, иза ле­ђа ли­ко­ви, ве­ро­ват­но, ца­ра Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не, са ле­ве стра­не оби­је­но ли­це Све­тог Спи­ри­до­на, ко­ји др­жи сви­так, из ол­та­ра – ис­под ли­ја­на и бр­шља­на про­ви­ру­ју ли­ца два све­ти­те­ља и ја­сни нат­пи­си на срп­ском је­зи­ку. Бо­је на зи­до­ви­ма су жи­ве, ли­ко­ви све­ти­те­ља гле­да­ју у отво­ре­но не­бо ви­ше од две и по де­це­ни­је. Да су на не­ком дру­гом ме­сту би­ле би чу­ва­не са нај­ве­ћом па­жњом, би­ле би по­се­ће­не и по­што­ва­не, али оне ов­де че­ка­ју са­мо ода­бра­не да им се по­кло­не. Окол­но срп­ско ста­нов­ни­штво је про­те­ра­но, а из су­сед­них срп­ских се­ла Ба­ња, Су­вог Гр­ла и Цр­ко­ле­за са­мо рет­ки до­ла­зе и у ти­ши­ни, у ру­ше­ви­ни за­па­ле све­ћу или оста­ве вас­кр­шње ја­је. Око Ђур­ђев­да­на, ка­да је и сла­ва све­ти­ње, из по­да кроз кр­хо­ти­не из­ра­сте жу­то цве­ће и по­кри­је глав­ни про­стор цр­кве.

Епи­ско­пу Ила­ри­о­ну се не иде одав­де, дво­стру­ко смо за­шти­ће­ни од по­гле­да, из­ла­зи­мо и у ту­не­ли­ма од ра­сти­ња оби­ла­зи­мо гро­бље око хра­ма. Он за­ста­је код јед­ног ма­њег на­кри­вље­ног спо­ме­ни­ка, мо­ли се ти­хо – чу­је се: „Хри­стос вас­кр­се из мр­твих”.

Про­фе­сор­ка Ми­тра Ре­љић ис­тра­жи­ва­ла је ово гро­бље и, у дру­гом, про­ши­ре­ном из­да­њу књи­ге „Срп­ска гро­бља на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, уни­ште­на спо­ме­нич­ка и је­зич­ка ба­шти­на” пи­ше: „Про­би­ја­ју­ћи се кроз ши­бље, у жур­би ус­пе­смо да из­бро­ји­мо пет­на­е­стак ка­ме­них бе­ле­га – што ус­прав­них или по­ле­глих ма­сив­них кр­ста­ча, што оних ма­њих ди­мен­зи­ја, као и по­не­ки аморф­ни над­гроб­ник. И не­ко­ли­ко за­тра­вље­них хум­ки. Да је би­ло вре­ме­на, и да је про­стор рас­ко­ро­вљен, за­си­гур­но би их се, и на овом ’за­ро­бље­ном’ по­чи­ва­ли­шту на­ших усну­лих пре­да­ка, на­шло ви­ше”. Је­дан од ка­ме­них кр­сто­ва је го­то­во ње­не ви­си­не, ту мо­ра да је са­хра­њен не­ко ва­жан. Од спо­ме­ни­ка но­ви­јег до­ба, оста­ли су са­мо бе­тон­ски окви­ри и по­не­ки по­ста­мент. Над­гроб­них пло­ча не­ма – или су по­то­ну­ле у зе­мљу, или су од­не­се­не.

Све­ти Ђор­ђе је у све­му пре­жи­вео суд­би­ну сво­га на­ро­да и био је ме­сто на­де и мо­ли­тве. Уви­ђа­ју­ћи ње­гов зна­чај За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка, у пе­ри­о­ду по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, про­гла­сио је цр­кву не­по­крет­ним кул­тур­ним до­бром. У истом, ко­му­ни­стич­ком пе­ри­о­ду, ста­нов­ни­штво овог кра­ја све­до­чи на­па­де и тр­пи дис­кри­ми­на­ци­ју све до пре­лом­не 1999. го­ди­не, ка­да храм, пр­ви пут у исто­ри­ји, оста­је без по­др­шке сво­јих вер­ни­ка ко­ји су про­те­ра­ни. Све­ти­ња, жи­вот, исто­ри­ја и при­ро­да ов­де су пре­пле­те­ни на исти на­чин као ово ра­сти­ње, у ком оп­ста­је јед­но чвор­но­ва­то др­во, го­то­во из­гу­жва­но. Мо­жда оно нај­ви­ше и под­се­ћа на из­бе­гле Ср­бе. У жи­вом и не­пре­ки­ну­том пре­да­њу, они су са­чу­ва­ли се­ћа­ње да је тај, ве­ли­ки цр­ни дуд у пор­ти, тек не­што мла­ђи од оног у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји и да се раз­ра­стао из ње­го­ве пре­са­ђе­не мла­ди­це. У Пећ га је са је­ру­са­лим­ског хо­до­ча­шћа до­нео ар­хи­е­пи­скоп Са­ва Дру­ги, син кра­ља Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног. Ко је мла­ди­це овог шам-ду­да до­нео у Руд­ник ни­ка­да се не­ће са­зна­ти. Ме­шта­ни су га зва­ли „му­ри­ка”, на­по­ла је сув, а у ши­ка­ри и ди­вљем ра­сти­њу ви­ди се ка­ко из­би­ја­ју и не­ке но­ве мла­ди­це.

„Из­гле­да да ра­ђа”, ка­же вла­ди­ка Ила­ри­он док од­ла­зи­мо ти­хо по­ред та­бле на ко­јој на ал­бан­ском и ен­гле­ском пи­ше: „Ру­ше­ви­не сред­њо­ве­ков­не цр­кве Све­тог Ђор­ђа”. У про­те­клих де­сет го­ди­на по­ја­вљу­је се сна­жна ини­ци­ја­ти­ва ал­бан­ских ин­сти­ту­ци­ја и не­фор­мал­них гру­па да се срп­ско на­сле­ђе на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји пре­и­ме­ну­је у ал­бан­ско. Циљ је при­сва­ја­ње и про­ме­на вла­сни­ка са обра­зло­же­њем „то је ко­сов­ско на­сле­ђе”. Упр­кос не­сум­њи­вим до­ка­зи­ма, до­ку­мен­ти­ма и исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма, ова но­ва шко­ла ми­шље­ња за­сту­па те­зу да су „Ср­би у сред­њем ве­ку од Ал­ба­на­ца оте­ли и при­сво­ји­ли цр­кве и ма­на­сти­ре на Ко­со­ву”. Услед рат­них ра­за­ра­ња и про­го­на срп­ског ста­нов­ни­штва сто­ти­не цр­ка­ва, цр­кви­шта, ис­по­сни­ца и спо­ме­ни­ка оста­ли су у ал­бан­ском окру­же­њу. Но­ва ко­сов­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја их, без ика­квих кон­сул­та­ци­ја и на­уч­них до­ка­за, че­сто пре­и­ме­ну­је у ал­бан­ске спо­ме­ни­ке. Нај­но­ви­ји слу­ча­је­ви су слу­же­ње ка­то­лич­ке ми­се на оста­ци­ма Хра­ма Бо­го­ро­ди­це Хво­стан­ске, се­ди­шту епи­ско­пи­је ко­ји је уста­но­вио Све­ти Са­ва, а нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­ји при­мер је упад у Храм Све­тог Ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла у Ра­кит­ни­ци, код По­ду­је­ва.

Од­ла­зи­мо, без гла­са. Одав­де би, да је све у ре­ду, вла­ди­ку Ила­ри­о­на ис­пра­ћа­ло цр­кве­но зво­но. На ста­ри­јим фо­то­гра­фи­ја­ма се ви­ди зво­ник, а да­нас се не мо­же на­ћи ни ме­сто где је био. Ипак, из­гле­да као да је пам­ће­ње цр­кве ста­ри­је од све­га и да се у по­се­ти овог ур­ба­ног чо­ве­ка са бе­о­град­ског ас­фал­та не­ка­ко са­бра­ла и раз­ја­сни­ла ми­си­ја и ду­хов­ност. Ко је он и шта ра­ди ту? Он је по­зна­ти му­зи­чар чи­ји је звук да­нас нај­ва­жни­ји на раз­ме­ђу Дре­ни­це и Ме­то­хи­је; он је при­зна­ти глу­мац чи­ја се сце­на, овог ле­та, на­шла из­ме­ђу до­бра и зла; он сли­ка ико­не… И све то ни­је до­вољ­но, јер тре­ба­ло је да му се глас, ср­це и ли­це по­ме­ша­ју са све­ти­њом, фре­ска­ма и ко­сов­ским Ср­би­ма.

Из­вла­чи­мо се ти­хо, отре­са­мо тр­ње и ли­шће, пси ла­ју на чи­сти­ни код ле­пе, бе­ле ал­бан­ске ку­ће са спу­ште­ним ро­лет­на­ма. У њој ни­ко не жи­ви.

Извор: Политика