Ne­bo se ogle­da u fre­ska­ma

Piše: Ži­vo­jin Ra­ko­če­vić

Okol­no srp­sko sta­nov­ni­štvo je pro­te­ra­no, a iz su­sed­nih srp­skih se­la Ba­nja, Su­vog Gr­la i Cr­ko­le­za sa­mo ret­ki do­la­ze i u ti­ši­ni, u ru­še­vi­ni za­pa­le sve­ću ili osta­ve vas­kr­šnje ja­je

„Psi su unu­tra i odo­še”, go­vo­ri­mo dok go­to­vo upa­da­mo u pri­pra­tu Hra­ma Sve­tog Đor­đa u Rud­ni­ku u Me­to­hi­ji. Ob­ru­še­no ka­me­nje i dav­no pro­va­lje­na vra­ta uvo­de nas u po­lu­ta­mu iz ko­je, u sru­še­ni deo cr­kve, mir­no iz­la­ze dva ogrom­na psa. To­plo je, pa su se sklo­ni­li u hram. Is­pod no­gu epi­sko­pa no­vo­brd­skog Ila­ri­o­na Lu­pu­lo­vi­ća pr­šti sit­no ka­me­nje i ze­mlja i la­ga­no kli­ze dok ula­zi u hram. Ceo kom­pleks je to­li­ko za­ra­stao i ne mo­že se pre­po­zna­ti, pa se u nje­ga mo­gu sklo­ni­ti i psi i lju­di, bez bo­ja­zni da će ih ne­ko vi­de­ti, ot­kri­ti ili uz­ne­mi­ri­ti. Ta­ko iz­gle­da ne­dav­na po­se­ta epi­sko­pa Ila­ri­o­na Hra­mu Sve­tog Đor­đa. Ovo me­sto i sve­ti­nja po­mi­nju se u po­ve­lji ko­ju je kralj Mi­lu­tin dao ma­na­sti­ru Banj­ska, tu su, pre­ma pi­sa­nju Mi­la­na Iva­no­vi­ća, dok je bio ma­na­stir ži­ve­le mo­na­hi­nje Ana i Ana­sta­si­ja. Po­sto­ja­nje hra­ma vi­di se u tur­skim po­pi­si­ma, u knji­ga­ma ma­na­sti­ra De­vič, da bi to­kom ve­li­ke ob­no­ve u do­ba pa­tri­jar­ha Ma­ka­ri­ja So­ko­lo­vi­ća bi­la ži­vo­pi­sna i ukra­še­na le­pim fre­ska­ma.

Epi­skop Ila­ri­on iz pri­pra­te, na či­jim zi­do­vi­ma i svo­du ima no­vi­jih fre­sa­ka na­če­tih vre­me­nom i uni­šta­va­njem, iz­la­zi u glav­ni deo hra­ma, me­đu fre­ske ko­je već 27 go­di­na sto­je i pro­pa­da­ju pod otvo­re­nim ne­bom. Cr­kva je mi­ni­ra­na 1999. go­di­ne, ostao je deo se­ver­nog zi­da, deo ol­ta­ra i na po­du ka­men i crep ko­ji pu­ca pod no­ga­ma dok vla­di­ka pe­va: „Ve­li­ko­mu­če­ni­če Ge­or­gi­je, mo­li Hri­sta Bo­ga, spa­sti­sja du­šam na­šim”.

Iz­nad nje­ga je gre­da ili rog sa zar­đa­lim ek­se­ri­ma, iza le­đa li­ko­vi, ve­ro­vat­no, ca­ra Kon­stan­ti­na i ca­ri­ce Je­le­ne, sa le­ve stra­ne obi­je­no li­ce Sve­tog Spi­ri­do­na, ko­ji dr­ži svi­tak, iz ol­ta­ra – is­pod li­ja­na i br­šlja­na pro­vi­ru­ju li­ca dva sve­ti­te­lja i ja­sni nat­pi­si na srp­skom je­zi­ku. Bo­je na zi­do­vi­ma su ži­ve, li­ko­vi sve­ti­te­lja gle­da­ju u otvo­re­no ne­bo vi­še od dve i po de­ce­ni­je. Da su na ne­kom dru­gom me­stu bi­le bi ču­va­ne sa naj­ve­ćom pa­žnjom, bi­le bi po­se­će­ne i po­što­va­ne, ali one ov­de če­ka­ju sa­mo oda­bra­ne da im se po­klo­ne. Okol­no srp­sko sta­nov­ni­štvo je pro­te­ra­no, a iz su­sed­nih srp­skih se­la Ba­nja, Su­vog Gr­la i Cr­ko­le­za sa­mo ret­ki do­la­ze i u ti­ši­ni, u ru­še­vi­ni za­pa­le sve­ću ili osta­ve vas­kr­šnje ja­je. Oko Đur­đev­da­na, ka­da je i sla­va sve­ti­nje, iz po­da kroz kr­ho­ti­ne iz­ra­ste žu­to cve­će i po­kri­je glav­ni pro­stor cr­kve.

Epi­sko­pu Ila­ri­o­nu se ne ide odav­de, dvo­stru­ko smo za­šti­će­ni od po­gle­da, iz­la­zi­mo i u tu­ne­li­ma od ra­sti­nja obi­la­zi­mo gro­blje oko hra­ma. On za­sta­je kod jed­nog ma­njeg na­kri­vlje­nog spo­me­ni­ka, mo­li se ti­ho – ču­je se: „Hri­stos vas­kr­se iz mr­tvih”.

Pro­fe­sor­ka Mi­tra Re­ljić is­tra­ži­va­la je ovo gro­blje i, u dru­gom, pro­ši­re­nom iz­da­nju knji­ge „Srp­ska gro­blja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, uni­šte­na spo­me­nič­ka i je­zič­ka ba­šti­na” pi­še: „Pro­bi­ja­ju­ći se kroz ši­blje, u žur­bi us­pe­smo da iz­bro­ji­mo pet­na­e­stak ka­me­nih be­le­ga – što us­prav­nih ili po­le­glih ma­siv­nih kr­sta­ča, što onih ma­njih di­men­zi­ja, kao i po­ne­ki amorf­ni nad­grob­nik. I ne­ko­li­ko za­tra­vlje­nih hum­ki. Da je bi­lo vre­me­na, i da je pro­stor ras­ko­ro­vljen, za­si­gur­no bi ih se, i na ovom ’za­ro­blje­nom’ po­či­va­li­štu na­ših usnu­lih pre­da­ka, na­šlo vi­še”. Je­dan od ka­me­nih kr­sto­va je go­to­vo nje­ne vi­si­ne, tu mo­ra da je sa­hra­njen ne­ko va­žan. Od spo­me­ni­ka no­vi­jeg do­ba, osta­li su sa­mo be­ton­ski okvi­ri i po­ne­ki po­sta­ment. Nad­grob­nih plo­ča ne­ma – ili su po­to­nu­le u ze­mlju, ili su od­ne­se­ne.

Sve­ti Đor­đe je u sve­mu pre­ži­veo sud­bi­nu svo­ga na­ro­da i bio je me­sto na­de i mo­li­tve. Uvi­đa­ju­ći nje­gov zna­čaj Za­vod za za­šti­tu spo­me­ni­ka, u pe­ri­o­du po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, pro­gla­sio je cr­kvu ne­po­kret­nim kul­tur­nim do­brom. U istom, ko­mu­ni­stič­kom pe­ri­o­du, sta­nov­ni­štvo ovog kra­ja sve­do­či na­pa­de i tr­pi dis­kri­mi­na­ci­ju sve do pre­lom­ne 1999. go­di­ne, ka­da hram, pr­vi put u isto­ri­ji, osta­je bez po­dr­ške svo­jih ver­ni­ka ko­ji su pro­te­ra­ni. Sve­ti­nja, ži­vot, isto­ri­ja i pri­ro­da ov­de su pre­ple­te­ni na isti na­čin kao ovo ra­sti­nje, u kom op­sta­je jed­no čvor­no­va­to dr­vo, go­to­vo iz­gu­žva­no. Mo­žda ono naj­vi­še i pod­se­ća na iz­be­gle Sr­be. U ži­vom i ne­pre­ki­nu­tom pre­da­nju, oni su sa­ču­va­li se­ća­nje da je taj, ve­li­ki cr­ni dud u por­ti, tek ne­što mla­đi od onog u Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji i da se raz­ra­stao iz nje­go­ve pre­sa­đe­ne mla­di­ce. U Peć ga je sa je­ru­sa­lim­skog ho­do­ča­šća do­neo ar­hi­e­pi­skop Sa­va Dru­gi, sin kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­ven­ča­nog. Ko je mla­di­ce ovog šam-du­da do­neo u Rud­nik ni­ka­da se ne­će sa­zna­ti. Me­šta­ni su ga zva­li „mu­ri­ka”, na­po­la je suv, a u ši­ka­ri i di­vljem ra­sti­nju vi­di se ka­ko iz­bi­ja­ju i ne­ke no­ve mla­di­ce.

„Iz­gle­da da ra­đa”, ka­že vla­di­ka Ila­ri­on dok od­la­zi­mo ti­ho po­red ta­ble na ko­joj na al­ban­skom i en­gle­skom pi­še: „Ru­še­vi­ne sred­njo­ve­kov­ne cr­kve Sve­tog Đor­đa”. U pro­te­klih de­set go­di­na po­ja­vlju­je se sna­žna ini­ci­ja­ti­va al­ban­skih in­sti­tu­ci­ja i ne­for­mal­nih gru­pa da se srp­sko na­sle­đe na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji pre­i­me­nu­je u al­ban­sko. Cilj je pri­sva­ja­nje i pro­me­na vla­sni­ka sa obra­zlo­že­njem „to je ko­sov­sko na­sle­đe”. Upr­kos ne­sum­nji­vim do­ka­zi­ma, do­ku­men­ti­ma i isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma, ova no­va ško­la mi­šlje­nja za­stu­pa te­zu da su „Sr­bi u sred­njem ve­ku od Al­ba­na­ca ote­li i pri­svo­ji­li cr­kve i ma­na­sti­re na Ko­so­vu”. Usled rat­nih ra­za­ra­nja i pro­go­na srp­skog sta­nov­ni­štva sto­ti­ne cr­ka­va, cr­kvi­šta, is­po­sni­ca i spo­me­ni­ka osta­li su u al­ban­skom okru­že­nju. No­va ko­sov­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja ih, bez ika­kvih kon­sul­ta­ci­ja i na­uč­nih do­ka­za, če­sto pre­i­me­nu­je u al­ban­ske spo­me­ni­ke. Naj­no­vi­ji slu­ča­je­vi su slu­že­nje ka­to­lič­ke mi­se na osta­ci­ma Hra­ma Bo­go­ro­di­ce Hvo­stan­ske, se­di­štu epi­sko­pi­je ko­ji je usta­no­vio Sve­ti Sa­va, a naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ji pri­mer je upad u Hram Sve­tog Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la u Ra­kit­ni­ci, kod Po­du­je­va.

Od­la­zi­mo, bez gla­sa. Odav­de bi, da je sve u re­du, vla­di­ku Ila­ri­o­na is­pra­ća­lo cr­kve­no zvo­no. Na sta­ri­jim fo­to­gra­fi­ja­ma se vi­di zvo­nik, a da­nas se ne mo­že na­ći ni me­sto gde je bio. Ipak, iz­gle­da kao da je pam­će­nje cr­kve sta­ri­je od sve­ga i da se u po­se­ti ovog ur­ba­nog čo­ve­ka sa be­o­grad­skog as­fal­ta ne­ka­ko sa­bra­la i raz­ja­sni­la mi­si­ja i du­hov­nost. Ko je on i šta ra­di tu? On je po­zna­ti mu­zi­čar či­ji je zvuk da­nas naj­va­žni­ji na raz­me­đu Dre­ni­ce i Me­to­hi­je; on je pri­zna­ti glu­mac či­ja se sce­na, ovog le­ta, na­šla iz­me­đu do­bra i zla; on sli­ka iko­ne… I sve to ni­je do­volj­no, jer tre­ba­lo je da mu se glas, sr­ce i li­ce po­me­ša­ju sa sve­ti­njom, fre­ska­ma i ko­sov­skim Sr­bi­ma.

Iz­vla­či­mo se ti­ho, otre­sa­mo tr­nje i li­šće, psi la­ju na či­sti­ni kod le­pe, be­le al­ban­ske ku­će sa spu­šte­nim ro­let­na­ma. U njoj ni­ko ne ži­vi.

Izvor: Politika