Небојша Рашо члан Матице српске друштва чланова у Црној Гори објавио је књигу „Аргументи – како и чиме се бранио Закон о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе 26. децембра 2019“ која је недавно промовисана у порти цркве Вазнесења Господњег на Топлој.
,,Посланици који су гласали за Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, изнијели су велики број нетачних података из историје Црне Горе, Православне цркве и српског народа и показали недопустиво незнање”, истакао је аутор Небојша Рашо.
Тврдње је доказао архивском документацијом и цитатима из провјерене литературе. Подстицај за писање књиге било је излагање посланика Петра Ивановића који је за примјер узео цркву Светог Архангела Михаила на Белависти и навео да се она не помиње као српска православна црква већ само као православна.
– Вјерујем да ако постоји црква у Црној Гори за коју, по архивској грађи, можемо рећи да је српска, онда је то црква на Белависти. Да су у херцегновском архиву проучили кутију о цркви Светог Архангела Михаила не би је узели за примјер јер се у тој кутији налази грађевинска дозвола коју је херцегновска општина издала 1883. године. „Дозвола се издаје Велеславном одбору за грађење Српске православне цркве у граду.“
Рашо наводи и писмо Митрофана Бана који је послао прилог за градњу цркве у којем се наводи да је „обрадован што су се племенити херцегновски родољуби као врући свагда приврженици свега, одважили у тој дивној српској вароши подигнути православну цркву“…
Погрешна је и тврдња на коју су се посланици позивали да Митрополија никада није била Црногорско приморска до 1929. године, а да се прије тога називала Црногорска црква или Цетињска митрополија, што је Рашо доказао документима из доба владике Петровића Његоша и приказом факсимила потписа Митрополита Саве Петровића на којем пише „Скендеријски – приморски“ а не црногорски.
Посланици који су гласали за закон, нису говорили о њему, већ о црногорској православној цркви и тзв. обнови њене аутокефалности и догађајима из 1918. године.
– Лазар Томановић, предсједник Министарског савјета Црне Горе, у говору приликом крунисања Николе Петровића за краља 1910. године каже: „Митрополија цетињска једина је светосавска столица која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита представница и нашљедница Пећке патријаршије.“ Дакле, аутокефалност црногорске цркве је заснована на аутокефалности Пећке патријаршије, што је јасно из говора који је објављен у Цетињском вјеснику 19. августа 1910. године, казао је Рашо.
Тврдњу да је црквена имовина била државна у доба књажевине Црне Горе оспоравају подаци из Имовинског законика Валтазара Богишића и скупштина одржана на Благовјести 1868. године.
– Закон који је брањен оваквим неистинама и полуистинама не може донијети добра ни вјерницима ни држави. Православни народ је то препознао и показао учешћем на литијама. Као што Валтазар Богишић наводи у већ цитираном Општем имовинском законику 1888. године: „ Што се грбо роди, вријеме не исправи“. То важи и за овај закон, казао је Рашо.
Он је поручио “кад би допустили да овај Закон остане без одговора народа Херцег Новог ми бисмо се одрекли Мирка Комненовића, Јосифа Троповића, који је овдје подучавао Рада Петровића, страдалника за православље Кирила Цвјетковића али и Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и осталих мученика и страдалника од Косова до данашњих дана”.
