У недјељном дану када наша Света црква прославља Св. Стахија, Амплија и Урвана, служена је Света литургија у подгоричком Храму Св. великомученика Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиаванчанин, старешина овог древног храма, уз саслужење, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића.
Благољепију богослужења својим појањем допринео је хор Светосавник, под руководством диригента, Ратке Вујачић.
Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, о. Мирчета Шљиванчанин, тумачећи јеванђелску причу о богаташу и сиромаху Лазару.
,,Ово није прича о богатству или о сиромаштву већ о врлинама, како треба да носимо своје богатство, ако нам га је Бог даровао, или уколико оскудијевамо како треба да трпимо“, казао је отац, додавши да не би неко помислио из ове приче, да је узрок пропасти богаташа, само то што је био богат или да је Лазар дошао у наручје Авраамово, само зато што је био сиромашан.
Отац је подсјетио да у нашој историји имамо много богаташа који су ушли у Царство Божије, а опет имамо и много сиромаха који су озлојеђени и који су због тога свога стања, завидели и мрзели другима.
Данашња порука Јеванђеља је у томе што богаташ није прозрео смисао живота, није се удубио и запитао о смислу живота него је своје богатство претпоставио свему.
,,Било му је важније уживање, весеље са својим пријатељима, што је постало и смисао његовог живота. Он се није радовао дару који му је Господ дао, да може њиме да спасава душу своју, да га дијели другима; јер Бог нам и даје различите дарове, да би могли једни са другима да живимо, да помажемо и да се заједнички спасавамо“, нагласио је отац, рекавши да се богаташ веселио, али се није радовао.
,,Радост се дијели, као што се дијели светлост, топлота, сунце, а весеље је само за онога који се весели и за његов круг пријатеља, истомишњеника обично“, казао је прота, додавши да и док се радост дијели, радостан може бити и сасвим сиромашан човијек.
Проблем овога богаташа је у томе, нагласио је отац, што поред својих врата није видио човјека који пати и болује.
Напоменувши да имамо само име Лазарево, а да немамо сачувано име богаташа, подсјетио је да име Лазар значи, онај коме је Бог помогао, коме је Бог помоћник.
“Њему је име Господ поменуо, не само зато што је био болестан и сиромашан, него зато што је трпио и носио крст своје болести и свога сиромаштва, и удубио се у тајну живота, вапијући за помоћ Богу, знајући да ако је већ дошао у такво стање, да има смисла издржати, да Бог не даје никоме неки крст, а да он нема неког дубинског смисла“, бесједио је отац у подгоричком храму.
И, када су отишли са овога свијета, наговијестио је, Лазар се нашао у мјесту близине и топлине Божије, зато што је без роптања носио крст својега страдања, а богаташ се нашао у паклу.
О. Мирчета је овде подсјетио да је Авраам био врло богат човек, велики газда и домаћин, али да се у Светом писму не спомиње као богаташ, да га као таквог не памтимо, већ по томе што је имао веће врлине, вјеру. Авраам је доспио у рај не по своме богатству, већ зато што је своје богатство превазишао својим врлинама, дакле, вјером – што је Богу угодио својим животом.
,,С друге стране, богаташ је завршио у паклу, зато што своје богатство није искористио као дар за своје спасење и спасење других – није имао милосрђа, човјекољубља, љубави, сажаљења, самилости за онога који је пред његовим вратима таворио – ту је био проблем његовог богатства”, нагласио је отац, подвукавши да је богатство постало његов Бог.
“А ништа осим Бога не сме да нам постане Бог и није случајно што се у нашем језику каже да је богаташ онај који има Бога: Е такав богаташ је био сиромах Лазар – зато што од Бога није одступио”, казао је прота.
И док богаташ моли из пакла Авраама, да неко оде и каже његовој браћи и родитељима, да они случајно не дођу ту, гдје је он дошао, то можемо да схватимо, објаснио је отац као да је он хтио да се изговори; као да није знао. Јер да је знао, не би дошао, ту гдје је дошао. Те му каже Авраам – да има Мојсија и пророке, и да је то довољно.
,,То значи, да нам Бог увијек открива оно што је довољно за наше спасење тј. да Бог неће оставити никога, а да му не каже, како треба да живи. А да је питање нашег срца хоћемо ли се опредијелити за оно што је Бог рекао. Проблем богаташа је био, што његово срце није било с Богом. Ум, срце и биће је било одвојено од Бога. Зато је и након преласка из овога свијета, остао без близине Божије“, нагласио је отац, рекавши да смо сви ми богати и сиромашни. Али да нас ова прича поучава, како да с овим даровима који су нам дати поступамо или пак, оно што нам недостаје, како да трпимо.
Пожелио је на крају да нам Господ да да се увијек удубимо у смисао живота и да Богу угодимо, ако не великим дјелима, онда барем да не осуђујемо друге као узроке своје пропасти, него да се запитамо, да није нешто до нас.
Потом су сви они који су се постом и молитвом припремали за примање Светих Христових дарова, приступили Светој чаши.
Заједничарење је настављено пригодним послужењем у Светогеоргијевском дому, гдје су весеље увеличали својим извођењем, млади гуслари из гусларског друштва Мина Радовић, који су посјетили Храм Светог Ђорђа; том приликом им се старешина храма протојереј Мирчета Шљиванчанин захвалио на гостовању и позвао их да и наредне године дођу и пруже ужитак, који су и данас својим извођењем приредили.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
