У Недјељу о Закхеју, 18. фебруара 2024. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја: Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића, Николе Пејовића, јереја Крста Станишића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Управо прва најава Великог поста бива у овој недјељи у којој се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човјеку који је био пренизак да би видио Исуса, али је толико желио да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човјек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човјек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човјековој природи препознаје и Јеванђеље: „Гдје је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човјекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човјек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човјек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмјерена ка правом циљу, или је, по ријечима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човјек једна „бескорисна страст“.
Закхеј је желио „праву ствар“, хтио је да види Христа и да му се приближи. Он је први симбол покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом.
,,Овим Јеванђељем о Закхеју и царинику, које смо данас током Литургије прочитали, почињемо припреме за Васкршњи пост. Тачно мјесец дана пред почетак поста Господњег све наредне јеванђелске приче које ћемо читати у овом наредном периоду имају за сврху да нас полако припремају и уводе у почетак Часног поста”, подсјетио је у уводном слову началствујући прота Далибор.
Он је у наставку акцентовао да и ако у гријеху и искварен гријехом Закхеј је заправо у суштини свог бића и срца био добар човјек, што је и кулминирало у његовој жељи да види Спаситеља својим очима:
,,Цариник Закхеј из ове јеванђелске приче је био изразито богат човјек, али га је богатство искварило, био је цариник и многи су га подмићивали. Међутим, он је у дубини срца био добар човјек и имао је добру душу, али је упао у гријех. Но, у дубини његове душе срце његово је вапило за истином и зато је пожелио да види Спаситеља својим очима.Он је видио једну смокву, а та смоква се и дан данас чува у Јерихону, поред ње је саграђен манастир, јер се на ту смокву попео овај цариник Закхеј, да би видио боље Господа, будући да је био малог раста. Међутим, Господ који је свијетлост и који обасјава срца наша – обасјао је и срце Закхејево, видио га је како на дрвету стоји и рекао му: Закхеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у дому твоме!”
У наставку пастирског слова отац је подвукао да су цариника Закхеја заправо у дубини душе мрзјели, зато су тако здушно и осуђивали Господа зашто иде код њега кући, но како прота Далибор даље наводи, срце цариника Закхеја се отворило за Господа покајањем:
,,Многи су осудили у том тренутку Христа, како то да он иде код таквог грешника кући, дакле само су лажно подилазили из користи овом царинику, али су га заправо у дубини душе мрзели, зато су тако здушно и осуђивали Господа. Међутим, срце цариника Закхеја се отворило за Господа покајањем, благодат Божија је обузела срце његово и вратио се врлинском животу.”
Прота Далибор је у другом дијелу обраћања акцентовао да је примјер преображења и преумљења еклатантан у примјеру цариника Закхеја:
,,Заиста чудесан и невероватан пример покајања, и пример како се покајањем истински преображавамо. Ето човјек који је био грешник, постаје праведан, милостив, даје пола онога што има, свима којима је нешто скривио враћа четвороструко, опрашта свима дугове који су имали према њему, постаје нови човјек, покајао и оправдан пред Господом.”
Напослијетку, он је нагласио да овај примјер покајања јесте примјер за све нас, прије свега да се замислимо колико смо Господу благодарни на даровима и приликама којим нас је даривао и колико смо заправо све то злоупотријебили у нашем животу у недостатку истинског смирења и покајања:
,,Колико ми данас у овом нашем животу и у овим временима у којим живимо, заправо размишљамо и ходимо овом земљом као овај покајани цариник Закхеј? Колико само злоупотребљавамо оно што нам је Господ даривао? Јер све што смо добили на земљи добили смо од Бога, ништа нисмо добили по људској заслузи, него по Божијој љубави и промислу. Ова јеванђелска прича носи велику поуку, а то је да наше сопствене слабости, које нашу душу одвраћају од Царства Божијега, требамо одбацити од срца нашег, требамо отворити душу нашу покајањем и смирењем да би Христос ушао и обитавао у срцу нашем, као што се срцем својим отворио и овај покајани цариник Закхеј”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
