На Свети и велики четвртак Светом литургијом у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење: протојереја – ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.
На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму.
Након Свете тајне причешћа началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин је у поучном и празнично надахнутом пастирском слову говорио о примјеру смирења Господњег које се пројавило у умивању ногу својим ученицима – апостолима:
“На Свети и велики четвртак сјећамо се неколико великих и важних догађаја из живота Христовог које је ради нас учинио. А све из тог разлога да би и ми прихватили тајну Христову у своме животу, да би био са нама, да би био наш и да би ми били Његови. Данас се конкретно сјећамо догађаја када је Христос са својим ученицима имао Тајну вечеру. Сабравши своје ученике на овај дан и умивши им ноге, Господ је показао смирење и тиме нам показао најбољи пут нашег спасења, како треба да живимо и које врлине да усвајамо и задобијамо.”
Отац је подсјетио да је на Тајној вечери Господ установио Евхаристију – Литургију – која је срце живота свакога хришћанина кроз сва времена, све епохе и до краја свијета:
“Ето и зашто не можемо бити прави хришћани, а да не идемо на Свету литургију и да се не причешћујемо Тијелом и Крвљу Његовом, зато што је то заповијест Христова. И ми данас окупљени око ове часне трпезе на Светој литургији, сваки пут када се око ње окупимо на челу са епископом, који је слика Христова, и са свештеницима, који су слика Христова и апостола, показујемо и исказујемо да смо ученици Христови и да смо и ми на Тајној вечери Христовој и да признајемо и исповједамо да је Христос хљеб живота и да без Христа нема живота”, нагласио је прота Мирчета.
Напоменуо је да се Литургија не служи само за наше лично спасење већ да би били сви једно са Богом, “зато је Христос и учинио све ради нас и нашега спасења и управо се и Литургија служи за спасење и живот свијета, дакле не само за нас и наше спасење, већ за спасење цијелог свијета”.
Прота Мирчета је у свом даљем обраћању указао на призвање човјека као евхаристијског, литургијског бића које заједничари са Богом и приноси све што је створено:
“А у томе је назначење првог човјека – Адама, да сву творевину приводи Богу – зато човјек и јесте боголик”, казао је о. Мирчета и подвукао и да без обзира на грехопад људског рода, Бог није одступио и оставио човјека, будући да нас воли неизмјерном љубављу.
“Човјек је отпао од Бога, али није Бог отпао од човјека. Зато је Син Божији узео нашу природу и учинио све ради нас, да би нас Бог вратио Себи, јер нас Бог толико воли да никада неће дозволити да одемо од Њега, а највећа потрврда тога је Христово Васкрсење. Причешће значи бити дио нечега, бити дио некога. Ми смо тијело Христово. Има ли веће радости и части за човјека него бити Христов? Сваки је човјек важан неизмјерно, јер је сваког човјека Бог створио и зато што је ради сваког човјека Христос умро на крсту и дарова свакоме – себе.”
Прота Мирчета је у свом пастирском слову указао и на безобалну Божију љубав која уједно треба и да нас радује, али и опомиње:
“Кад год погријешимо, учинимо гријех, само се сјетимо колико нас Бог воли и шта је ради нас учинио и шта чини свакога дана за нас. Дакле, не треба да гријешимо, не из страха шта ће нам урадити, већ да не гријешимо због тога да не изневјеримо Божију љубав”.
Долазак на Литургију је увијек нов и несвакидашњи догађај препун љубави, живота, динамике којима је, како је казао, прожет сваки жив однос личности какав је и однос између два срца, Божијег и човјечијег:
“Када долазимо на Литургију, то је увијек изнова нови догађај, догађај доласка Бога међу нас. Најближег, најрођенијег. Зар може бити досадно када смо са нашом дјецом, родитељима, супружницима, пријатељима и најближима?! Дакле љубав је таква да је никад није довољно. И она нас увијек обнавља, чинећи нас ближњима и да смо заједно. То је Господ донио, томе нас је научио, то је оно што Он непрестано чини. Потрудимо се увијек изнова да будемо истински учесници Христове Тајне вечере и Његовог живота. Зато нам Црква препоручује пост, молитву, труд покајање, бдење и да чинимо добро увијек изнова, али не као циљ сам по себи већ као помоћ ка циљу јединства заједнице са Богом. Циљ је да будемо Божији људи, Божија дјеца”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Борис Мусић
Фото&видео: Борис Мусић
