У недјељу по Воздвижењз Часног и животворног крста и у недјељу 14. по Педесетници, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина Храма. Саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић као и протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић.
Током евхаристијског сабрања сабранима се обратио началствујући протојереј Никола Пејовић, који је подсјетио на ријечи наших великих јерараха, Владике Атанасија и Митрополита Амфилохија, да човјек није ништа друго него ходајући крст, те да је управо због тога суђено човјеку носити крст:
„Присјећајући се ријечи блажене успомене наших великих јерараха и отаца, светих учитеља, Владике Атанасија и Митрополита Амфилохија који су често понављали да човјек није ништа друго него крст, ходајући крст и када раширимо руке, онда се то и видљиво и опипљиво потврђује. Дакле, крст носити нама је суђено. Само је питање како носимо тај крст? Страдање, патњу, бол, смртност, гријех и пролазност, наслиједили смо као заразну болест и свако од нас је прима по рођењу. И зато је важно како у животу носимо свој крст.“
У наставку Прота Никола је се осврнуо и на чињеницу да осим Крста Господњег у Јеванђељу видимо и присуство још два крста који се односе на сав род људски и сва покољења:
„Зато постављамо и Христов крст у центар нашег интересовања, а нарочито у ове дане у централном дијелу наших домова и наших храмова. Зато што желимо да опоменемо и подсјетимо и себе и друге, да се осим тог Господњег Крста налазе још два крста, који обухватају сав род људски и сва покољења. Један је онај десни разбојник покајани који је свјестан своје грешности који вапије: Сјети ме се Господе када дођеш у Царство Своје. А други је онај који се руга и Христу и Крсту и говори му: Ако си Бог помогни себи! Како ћеш нама помоћи ако не можеш себи да помогнеш?! и који се о тој тајни узвишеног страдања Господњега саблажњава и који не види силу ни Христову, а ни ону коју је Он својим распећем дао Светоме, часноме и животворноме крсту.“
У другом дијелу пастирске бесједе, прота Никола је указао на болест савременог свијета, који се несумњиво поред гријеха и страсти суочава и са бесмислом егоизма и самодовољности:
„Све је дато ради нас и ради нашега спасења, по неизрецивој љубави Његовој. Размишљајући о томе, да ли је крст Христов и та тајна крсто-васкрсног живота дата и савременом човјеку, сусрећемо се са чињеницом да главна болест овога свијета не само да је гријех и страст, него је то и бесмисао. Шта је смисао савременог човјека? Да ми је лако, да не трпим никога, да будем самољубив, да радим само оно што мени одговара, да све друго подредим себи, да живим у комфору, да живим у неком благостању које нажалост никако да дохватимо, али нам га сви обећавају и то нас трпају и кажу морате да идете тамо! Јер тамо је благостање, а тамо видимо да је хаос, али морамо, кажу да немамо другог пута. Отуда један бесмисао, јер човјек врло лако и брзо исцрпи све своје снаге. И кад дође до неке среће, и кад дође до неке позиције, и кад дође до неког циља који је себи поставио, онда види да је та срећа далеко. То је заправо оно што данашња цивилизација нуди човјеку. Све одмах и сада и не остаје ништа! Зато је крст важан!’
Прота Никола је у наставку образложио да је важност Крста управо у томе што је кроз њега засијала радост цијеломе свијету, будући да иза Крста долазе сила и побједа Васкрсења Христовога:
„Зато је крст радост кроз кога је радост засијала цијелом свијету. И зато наш циљ живота није да будемо срећни због нечега или некога, него да будемо радосни, да радост Господњу имамо у нама. А то значи да се осмишљава све оно што носимо са собом и што овај живот носи. И наше слабости и наше муке и наше патње и наше болести и наше туге. Свему томе смисао даје Часни и животворни крст. И када га прихватимо на начин, како нас то Господ учи, како нас то Јеванђеље учи, како нас то учи Црква Божија, и како су то чинили наши славни и свети преци и наши светитељи, онда не можемо а да у дубини свога бића не осјетимо радост!“
Он је потом закључио да се кроз благодарност Богу, открива човјеку сва љепота живота и Часног крста кроз које се отрива истинско Боголико и Христолико људско достојанство.
„Благодаримо што нам Господ дарује сваки дан и сваку ноћ и благодаримо за свако јутро. Заблагодаримо Господу, онда ће се пред нама открити сва љепота живота, сав смисао нашег живота, сва љепота и сва сила Часног и животворног крста Христовога! Онда ће се у нама открити истинско и право, боголико и христолико достојанство, јер Христос је смрћу својом поразио смрт, смрћу Христовом и умирући у Христу, ми васкрсавамо заједно са Христом. Васкрсење Христово је наша побједа и то је наш смисао, а то савремена цивилизација жели да сакрије од човјека. Знајте да је крст није тачка, да смрт није тачка, него запета иза које се открива пуноћа живота“, поручио је на крају свог обраћања протојереј Никола Пејовић.
Борис Мусић
