На дан прослављања Светог Мардарија Љешанско-либертивилског и свеамериканског, 12. децембра, у Великој сали Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку, уприличено је вече посвећено овом Божијем угоднику, за кога Чачане везује и Радоје Јанковић, рођен у Чачку, први српски конзул у Америци.
На тему “Свети Мардарије Ускоковић и Срби у Америци” говорили су: отац Никола Пејовић, старешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и главни и одговорни уредник Радио Светигоре, Растко Јовић, редовни професор Православног богословског факултета СПЦ БУ и Даница Оташевић, новинар и дугогодишњи директор Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”. Разговор је водила Ирена Чоловић, а вече је одржано у организацији Удружења Ирмос.
Даница Оташевић је говорила о књизи Радоја Јанковића “Пупин, Тесла и Амерички Срби”, коју је приредила на основу увида у личну архиву Јанковића, који је био 10 година дипломата у Америци (1926-1936), а која је доспијела између 2013- 2016. године у библиотеку “Владислав Петковић Дис”. Госпођа Оташевић сматра да је то прави рудник нових информација и за историју Српске православне цркве, али и за сазнање о неким људима који треба да уђу у наше колективно сјећање.
“Имајући увид у архиву, писма, коверте које је кћерка Радоја Јанковића слала у градску библиотеку, видјела сам обиље писама Епископа Мардарија писана оловком, лијепом ћирилицом, која су дјелимично у овој књизи, као и писма многих значајних Срба. Кад имате писма, потпис Епископа Мардарија, Пупина…, онда осјећате да сте на извјестан начин прозвани, да имате дуг и обавезу да публикујете ту грађу, да је вратите у колективно сјећање и да радите на томе. У овој књизи све је оргинал и први пут се објављује, зато што је цијела та документација читавих сто година била непозната и сада је прилика да се неки млади истраживачи баве њоме”, поручила је Даница Оташевић.
Господин Растко Јовић је говорио о светитељству, дајући одговор шта значи бити светитељ и ко је светитељ. Истакао је да они живе у димензији и неба и земље и ту праве неки свој компас. Када размишљамо о светитељу, какав је светитељ, прва мисао свих нас је да је добар, благ, фин, васпитан… Истакао је интересантан примјер из писама конзула Јанковића и Светог Мардарија у којима Мардарије љутито пише о Светом Николају и Пупину, да треба да добију заслужену казну не само на небу, него и овдје од људи на земљи те да ће се борити против њих цијелог свог живота. Даље је појаснио да је разлог томе то што су тада у Америци постојали спорови о томе да ли је добар избор Светог Мардарија да направи манастир у Либертивилу, те да су и они били у то укључени Дакле, светитељ Мардарије на овај начин говори о светитељу Николају: да му овај није брат, да се са злом треба борити и да има да буде кажњен и на небу и на земљи. И ту долазимо до питања шта је светитељ, зашто је Свети Мардарије светитељ ако ми очекујемо да је у свему савршен.
“Ово је занимљиво и лијепо јер нам даје неке одговоре у односу на наша схватања која су поприлично и често тоталитарна. Ми желимо од неких људи које прогласимо светитељима, да буду у свему фантастични. То је тоталитарни ум, цитирамо их свуда, говоримо о њима… и ако нађемо неку ману, ми се шокирамо, онда то кријемо, боримо се против тога. А нема потребе да кријемо, то је живот и то је нормално, зато што су они били људи, јер да су били савршени не би били светитељи, него би били богови.”
Протојереј Никола Пејовић је детаљније говорио о животу и личности Светог Мардарија, који је рођен у Корнету у Љешанској нахији, подсјетивши да је његов дјечачки сусрет са Ловћеном и Капелом Светог Петра Цетињског опредијелио и његов живот, да служи своме роду и словенству.
Од многобројних његових дарова и талената издвојио је његову ватрену проповијед и подсјетио да је светитељ када је по казни одређен да предаје Омилитику у сеоској семинарији на Кавказу (Александровска богословска семинарија у Ардону), на првом часу склонио књигу која је требала ученике да научи технички како се произноси бесједа. Владика Мардарије је том приликом ученике поучио да проповијед треба да буде увијек из срца, да вјерују у оно шта говоре јер циљ проповиједи је да се дотакнете срдаца људи који их слушају: Увијек имајте на уму да нема довољно глупе публике која ће повјеровати у оно у шта ви не вјерујете. Тиме је, како је казао отац Никола, одједном направио такав амбијента да су ђаци те семинарије завољели омилитику и проповједали на сваком ћошку школе, чему су се сви чудили.
“Ако је неки светитељ у нашем роду оличење неког дубљег призвања Божијег, онда је то дефинитивно Свети Мардарије. Он је један од највеличанственијих и највећих светитеља наше Цркве о коме се, нажалост, мало говорило, али полако његов лик и његова личност почињу поново да долазе до изражаја, нарочито од када га је СПЦ прибројала лику Светих”, казао је отац Никола.
Посебно је нагласио да је Свети Мардарије био човјек који никада, и ни по којој цијени, није клонуо духом.
“Градња манастира Светога Саве у Либертивилу, то што је посвећен Светоме Сави, показује његов доживљај шта је наш идеал, идеал свих Срба, која је то личност саборно сочиво нашега народа ма гдје се налазио и ко је тај орјентир и светионик у кога морамо да гледамо ма какве буре и магле овога свијета нас задесиле – то је личност Светога Саве која је сабирала свој народ и своме народу подарила цијелу једну светородну лозу, као и Цркву која до дана данашњег рађа светитеље. У овој заиста предивној књизи можете наћи све детаље о текућим проблемима са којима се они срећу тамо (у Америци), али можемо само да замислимо какав смо ми као Срби народ били кад су нас тамо представљали Пупин, Тесла, Мардарије, Николај, Радоје Јанковић. Дај Боже да опет се роде такви људи”, закључио је отац Никола Пејовић
Бесједе, писма Св. Мардарија читао је Лука Тимотијевић.
Весна Девић
