Otvaranje ovogodišnjih Olimpijskih igara u Parizu je obeležio skandalozni performans koji se teško može nazvati čak i potkulturnim.
Sadržaj tog performansa – bez potrebe da ulazimo u njegove detalje koji su prethodnih dana pomno analizirani od strane mnogih – nesumnjivo se može okarakterisati kao antihrišćanski, a samim tim i kao anticivilizacijski, budući da evropska civilizacija počiva upravo na hrišćanskim vrednostima. I koliko god ga neki ljudi pravdali „slobodom umetničkog izraza“ ne sme se zaboraviti činjenica da svaka sloboda za sobom povlači i odgovornost.
Na pomenuti događaj, primetimo, nisu reagovali samo hrišćani, već i muslimani. Nisu reagovali samo religiozni ljudi, već i ličnosti poput Ilona Maska, najpoznatijeg čoveka iz sveta savremenih tehnologija, koji kaže da nije verujući, ali, prema sopstvenim rečima, drži i poštuje upravo osnovne hrišćanske etičke principe. Posle svega što se desilo još uvek je aktuelno pitanje: kako je moguće da se tako nešto dogodi u kulturnoj prestonici Evrope koja je, pritom, ne tako davno bila i simvol pristojnosti?
Trenutno prisustvujemo globalnom trendu uništavanja pristojnosti u javnoj sferi, koja pred našim očima nestaje pod pritiskom masovnih poruka vulgarnog tipa. Pristojnost sama po sebi označava uvažavanje i poštovanje drugog, što bi trebalo da je u osnovi svakog zdravog društva. Pritom, drskost i krajnji primitivizam u omalovažavanju jednog od najlepših umetničkih dela svih vremena, „Tajne večere“ Leonarda da Vinčija, umetnika i pronalazača koji je po genijalnosti bio rame uz rame sa našim Nikolom Teslom, govori i o još jednoj dimenziji sunovrata. Ona se tiče odbacivanja koncepta lepog i dobrog. Podsetimo, u antičkoj misli lepota i dobrota su bile izjednačene, suštinski i terminološki. Danas, toliko vekova posle epohe neznabožačke postojbine Olimpijskih igara koja je toliko cenila lepo i dobro, došli smo do paradoksa da se u Evropi, koja je vekovima unazad prosvećena Hristovom naukom, dogodi da se na otvaranju Olimpijskih igara ismeva ono najlepše i najbolje – lik Hristov i Njegovih Apostola.
Uopšte se ne postavlja pitanje da li pravoslavni hrišćani treba da odgovore na ovakve javne skaradnosti i drske uvrede svetinjâ – reakcije pomesnih Crkava su sasvim jasne i odlučne. Postavlja se drugo pitanje: da li je to jedini način na koji treba da odgovorimo? Nesumnjivo nije, jer naš osnovni odgovor treba da bude na nivou svetosti sopstvenog života – jedino ona ima silu da odagna tamu greha. Zato ovaj događaji posredno opominje na odgovornost i svih nas savremenih hrišćana koji smo u velikoj meri izgubili oganj vere koji je Gospod raspalio u srcima ljudi (sr. Lk 12, 49). Postali smo mlaki i bljutavi (sr. Otk 3, 16), bez soli vrlinskog života (sr. Mt 5, 13), a to ima itekako uticaja i na društva u kojima živimo. Zato su nam ovakvi događaji upozorenje i podsticaj da se pokrenemo i učinimo sve što do nas stoji da se prema rečima Gospodnjim „tako svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide dobra dela vaša i da proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt 5, 16). Jer primarna bitka se danas u svetu koji potresaju surovi sukobi i duboke podele ne vodi u vojnom, ekonomskom ili geopolitičkom domenu, već u oblasti ljudskih umova i srca. U toj bici hrišćani treba da budu u prvim redovima kao svedoci istinske Svetlosti.
Prizvani smo, možda više nego ikada ranije, da svedočimo svoju veru i to pre svega delima, a potom i rečima. Svuda, pa tako i na Olimpijskim igrama. Hrišćanski sportisti, koji učestvuju na pariskom događaju oskrnavljenom blasfemičnim performansom, treba da ga osveštaju molitvom i ispovedanjem vere na način koji je dostojan hrišćanskog imena i prizvanja. Dobar primer je pokazao naš brat u Hristu, teniski šampion Novak Đoković, vrlinski sportista i Srbin stamenog karaktera, koji je više puta do sada dao do znanja da se ne miri sa nepravdama i devijacijama. Na pitanje novinara šta će učiniti pred predstojeći meč na Olimpijskim igrama, zbog povrede prethodno operisanog kolena, brat Nole je uzeo u ruku svoj krst koji nosi oko vrata, celivao ga pred kamerama i rekao da će se moliti Bogu. Narednog dana je trijumfovao u meču pokazavši da se „sila Božja u nemoći pokazuje savršenom“ (2Kor 12, 9).
Neka bi Gospod Bog dao urazumljenje i iskreno pokajanje onima koji su uvredili ceo hrišćanski svet krajnje nepristojnim i uvredljivim performansom u Parizu. Neka bi im to darovao pre svega radi njih samih i radi njihovog spasenja, a mi smo spremni da im pružimo ruku pomirenja.
A srpskim olimpijcima neka Gospod daruje snage za sportsko borilište, no iznad svega neka im daruje duha premudrosti – da stalno imaju na umu da je sportsko nadmetanje samo slika glavne borbe koju vojuje svaki od nas, borbe na području uma i srca prema čijim rezultatima ćemo biti ocenjeni za večnost.
Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve
