Данас је у свијету обиљежен Дан аутизма.
Ми смо га обиљежили у нашем студију, обливени сузама и скрхани болом реалности која нас окружује.
Ту, међу нама и са нама, физички живе ови благословени малени или пак одрасли људи, који духом ипак бораве у неком свом свијету. Из њега нам се обраћају најчешће болним криком, ваљда да би нас подсјетили на то колико знамо бити сурови и колико неосјетљиви да чујемо и осјетимо шта је заиста права потреба и каква то све сулуда права тражимо под овом небеском капом, гдје смо сви, али баш сви, само гости.
Друштво их је сврстало у категорију којој је дало име „дјеца са посебним потребама“, а заправо је тачније да смо ми друштво са дефектом нерегистровања истинских потреба, па биле оне посебне или сасвим обичне.
Наш гост овога јутра је била Марија Блечић, мајка Огњена Блечића, деветнаестогодишњег момка, који се од друге године свог живота јуначки бори са својим аутизмом.
Боре се и његови родитељи, његова два брата, очева и мајчина породица, комшије, добри људи, пријатељи, али како и сама Марија каже – понајвише Бог.
„Мислим да је то једна порука. Ако немате макар подршку система, позивам породице да макар им пруже подршку, јер јако је тешко бити сам у овоме и имате разних ужасних мисли, а посебно ако нисте у Богу, ако нисте вјерујући, онда вам је још теже. Мени је Бог дао снагу да све те страшне тренутке преживимо и наравно да сам му захвална до неба због тога“.
