Uvodno slovo Patrijarha srpskog g. Porfirija na naučnom skupu „Kosovo i Metohija – istorija i kulturno nasleđe“ – Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu, 26. mart 2024. godine:
Preosvećena gospodo arhijereji, poštovana gospodo profesori, naučnici, učesnici naučnog skupa o Kosovu i Metohiji, sveštenici, sveštenomonasi, predstavnici ustanova države i srpskog društva, dragi studenti, veroučitelji, novinari i medijski delatnici,
Srećan sam i svima zahvalan što ste se u ovako značajnom broju odazvali pozivu svoje Crkve i Matice srpske da prolazeći kroz istoriju Kosova i Metohija sagledamo naše kulturno nasleđe sa namerom da koliko je moguće sagledamo ukupnost života u mestu našeg duhovnog rođenja. Koristiću sveobuhvatniju reč baština koja prvo upućuje na krvno srodstvo, na dedu, na oca, brata; zatim na zemlju kao takvu, na njivu, baštu, okućnicu; potom po članu 174 Dušanovog zakonika na pravo raspolaganja baštinom; ali, na posletku, na zbir onoga što jesmo, što je kroz materijalno i nematerijalno kosovsko-metohijsko nasleđe ugrađeno u nas, što čini naš identitet. U tom smislu, verujem, razgovaraćemo danas o Kosovu i Metohiji kao zemlji naših predaka koji su nama i našoj braći i sestrama, koji i danas tamo žive, ostavili neprocenjivo materijalno bogatstvo, nasleđe koje je po brojnosti i gustini na tom nevelikom području uporedivo možda samo sa brojem zvezda na letnjem metohijskom nebu. Nabrojano je više od 1300 hramova i crkvišta. Kakva je pokretačka sila sagradila, oslikala i ukrasila tolike hramove, više od osam po jednom kilometru kvadratnom? To može samo snaga ljubavi, snaga božanske, Hristove ljubavi koja je krasila i krasi sva pokolenja našeg naroda. Podsetićemo da je blaženopočivši patrijarh Pavle u ono teško i preteško vreme, 18. juna 1999. godine, u manastiru Gračanici rekao međunarodnim predstavnicima: Mi Srbi ovde na Kosovu i Metohiji smo ono što su naše svetinje.
Vođeni smo ljubavlju Hristovom i danas, dvadeset i pet godina od početka velikog stradanja našeg naroda 1999. godine, dvadeset i pet je godina od donošenja Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija i dvadeset od Martovskog pogroma 2004. godine.
Dvadeset pet godina Srpska Pravoslavna Crkva, njeno sveštenstvo, njeno monaštvo i njen verni narod na Kosovu i Metohiji žive u uslovima koji su i svetu i nama poznati. Govorimo i treba da govorimo neprestano o srušenim i spaljenim svetinjama, našoj pobijenoj braći, sestrama i deci, otetoj i uzurpiranoj imovini, zaoranim grobljima, a posebno o promeni identiteta npr. Studenice Hvostanske, zatim crkve Svetog Nikole u Novom Brdu, Dečana, Gračanice, da ne nabrajam. Svedoci smo različitih vidova istorijskog revizionizma, ali ovde se čak ne radi o revizionizmu, kada žrtvama i zločincima zamene mesta. Na delu su potpuno fiktivne, imaginarne konstrukcije o poreklu srpskih svetinja.
Opet i opet, vođeni Hristovom ljubavlju pozivamo na dijalog kosovsko-metohijske Albance, jer kao što na Kosovu i Metohiji ima mesta za sve, uvek i još uvek ima mesta dijalogu o životu ljudi na Kosovu i Metohiji.
I na posletku, još jedna napomena: govori se da je pitanje pravnog položaja Srpske Pravoslavne Crkve „najsloženije političko pitanje” pregovora o Kosovu i Metohiji. Posle osam vekova neprekinutog prisustva na prostoru Kosova i Metohije, Srpska Pravoslavna Crkva ne može da bude deo bilo kakvih političkih pregovora i sporazuma o statusu Kosova i Metohije. Poštovanje, zaštita ljudskih i, posebno, verskih prava predstavljaju univerzalnu civilizacijsku vrednost, jer ta prava pripadaju svima, a moraju biti garantovana i Srpskoj Crkvi i njenom vernom narodu. Dakle, univerzalna ljudska i verska prava i slobode ne mogu biti deo statusnih pregovora i političkih sporazuma, ona se podrazumevaju i zagarantovana su međunarodnim pravnim aktima.
Međunarodna zajednica, oličena u Ujedinjenim nacijama i Evropskoj uniji, dužna je da obezbedi puno poštovanje svih ljudskih i verskih prava na Kosovu i Metohiji. Srpska Pravoslavna Crkva ne traži „posebna prava” nigde, pa ni na Kosovu i Metohiji. Osim toga, ne mogu se samo za Srpsku Pravoslavnu Crkvu na Kosovu i Metohiji kao „posebna prava” tretirati univerzalna ljudska i verska prava. Zaštita kulturnog nasleđa Srpske Crkve i naroda na Kosovu i Metohiji, nepokretnih i pokretnih sakralnih dobara koja imaju veliku opštecivilizacijsku, kulturnu, duhovnu i istorijsku vrednost ne može se samo u tom slučaju posmatrati kao „posebno pravo” Srpske Pravoslavne Crkve.
U „posebna prava” nikako ne spadaju ni garantovanje i poštovanje prava na život, pravo na slobodu kretanja, pravo na slobodu izražavanja, pravo na neometano uživanje svoje imovine i druga univerzalna prava koja su svakom čoveku garantovana obavezujućim međunarodno-pravnim aktima.
Nesporno je da su prava i slobode sveštenstva, monaštva i vernog naroda, kao i srpski pravoslavni identitet, sakralna i ostala imovina Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji ugroženi. Srpska Pravoslavna Crkva ne može prihvatiti ni jedan pravni i politički model koji se protivi Jevanđelju i njenom osmovekovnom postojanju na Kosovu i Metohiji. Srpska Pravoslavna Crkva je bila, jeste i ostaje Crkva Hristova na Kosovu i Metohiji i svuda gde se prostire njena kanonska jurisdikcija.
Neka nam je srećani blagosloven rad!
Izvor: SPC
