Отац Дарко Ђого: “Моја велика кољенопреклона метанија пред свим Србима који живе на Косову и Метохији“
Сматрам да је капела на Ловћену порушена управо зато да би се прекинула веза између Његоша- Тајновидца Ловћенског и Косовског завјета који је суштина његовог бића
“Ми немамо других орјентира осим Косовских и Његошевских. Његош је потпуно неразумљив без Косовског завјета као што је и Косовски завјет на најутентичнији начин исказан код Његоша.
Судбина нас и Косова је једна. Нити ће нас бити без Косова, као трајног орјентира и трајне тачке упоришта и стаменишта, нити ми можемо наћи другу тачку упоришта осим Косова“- казао је у интервјуу који је дао за емисију ,,Косметска кандила” Радија ,,Светигора” Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи.
Отац Дарко Ђого додаје да Косовски и Ловћенски завјет види као један исти завјет јер је Ловћенски завјет у ствари једно исијавање Косовског завјета.
“Сматрам да је капела на Ловћену порушена управо зато да би се прекинула веза између Његоша- Тајновидца Ловћенског и Косовског завјета који је суштина његовог бића. Сваки Његошев стих, мисао и брига за судбину завјета, је и наша брига. Живјети Косовом и Завјетом значи непрекидни позив да се поправљамо, да будемо бољи људи достојни косовских јунака, како би, заједно са својим потомцима, дочекали да Косово и наше светиње опет видимо у пуном сјају. То је могуће само ако Ловћенско мјесто Косовског завјета испуњавамо трајним сазнањем да је на нама и на нашој дјеци да памтимо и да се духовно обнављамо како би били достојни српског имена и Косовског завјета. Немогуће је говорити о Косовском завјету а бити ситноинтересан и себичан са дуге стране. Косовски и Ловћенски завјет су завјет вјекова и непрекидни позив нашем народу на духовну обнову којом ће се и наши завјети обнављати“- казао је отац Дарко говорећи о томе како види однос између Ловћенског тајновидца и Цара Лазара и шта нам сваки у своје вријеме поручују и како да останемо на њиховом путу”- казао је свештеник проф. др Дарко Ђого Радију “Светигора“ на другу годишњицу славног Световасилијевског сабора у Никшићу којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког.
Било је и после Световасилијевске много дивних, величанствених литија које су проникле из овог величанственог духовног догађаја
Протојереј-ставрофор Дарко Ђого је и тог, као и многих литијских дана који су услиједили, био ту да пружи подршку својој браћи у Црној Гори. Сјећајући се 21. децембра 2019. године он каже да се и у данима који су му претходили осјећало се да ће доћи до неког коначног уобличавања покушаја власти да одузме Светиње од народа.
“Кад смо кретали на Световасилијевски никшићки сабор унапријед смо осјећали да то није тек неки од сабора већ је почетак нечег много већег од нас самих. Био је велики благослов што су мошти Светог Василија Острошког биле са нама, што су нас предводили наши епископи, што је било сабрано свештенство и вјерни народ. Још памтим како ријеке народа улазе у цркву светог Василија да се поклоне Светом оцу нашем Чудотворцу Острошком. Тог дана нико није осјећао никакву врсту страха, нити хладноћу, упркос оном великом невремену јер је све то покривао благослов Светог Василија који је био ту, међу нама. Тај дан је био она тачка када смо сви осјетили да никакву тачку врсту лажног компромиса и посустајања ми више духовно нећемо моћи да издржимо јер је благослов био на нама, иако смо знали да ће борба пред нама бити дуга. Лијепо је рекао наш Митрополит Јоаникије: “Наша ће борба да потраје, јер се ово зло припремало дуго, али и ми смо се спремали вјековима“. Било је и после много дивних, величанствених литија које су проникле из овог величанственог духовног догађаја”- казао је свештеник Ђого.
Да нас Божић огрије, окупи и освијетли како би друге људе видјели онаквима каквим их Бог види у перспективи свјетлости Своје
Отац Дарко нас је, у ове предбожићне дане, када је све ближа она вјечна свјетлост која сија из Витлејемске пећине, обасјавајући све нас радошћу, миром и љубављу, поучио како да Божићним постом припремимо своја срца да се у њима роди Богомладенац Христос који једино што тражи од нас је управо наше срце.
“Бог је истинска, нематеријална, невешатвена свјетлост а све што видимо од материјалне свјетлости је само блиједи одсјај те свјетллости Божије. Ми Хришћани се спремамо да дочекамо Божић у коме празнујемо јединство Бога и човјека и спуштање Божанске свјетлости међу људе. Управо је та свјетлост оно што нам даје да видимо све око себе. Зато нам је толико и потребна и због тога се за њу молимо Господу на свакој вечерњој служби као Свјетлости тихој. Увијек се чинило да није лако разазнати сјенке од потпуне ноћи што је можда у ово вријеме још теже. Из тог је разлога врло важно да нас празник огрије, окупи и освијетли како би друге људе видјели онаквима каквим их Бог види у перспективи свјетлости Своје. Треба да тежимо да нас Господи и други људи виде озарене свјетлошћу и очишћене од сваког гријеха”- каже професор Богословског факутета Фочи проф. др Дарко Ђого.
Као дијете, као отац и као мајка у Христу дочекајмо Божић као породица у Христу
Свједочећи топлину дивних породичних празницика Дјетињци, Материце и Оци, када у својим малим црквама, својим породицама, вежемо једни друге везама љубави, љубављу се откупљујући, отац Дарко каже да је суштина у томе што је Црква устројила ове празнике управо у недељни дан.
“Самим тим положајем Црква нам говори да је смисао нашег дјетињства, смисао нашег мајчинства и нашег очинства у узвођењу наших дарова у Васкрсење Христово. То значи да наше дјетињство и наши родитељски идентитети имају смисла само ако себе и једни друге приведемо у Царство Божије. Ови празници су специфични и тиме што су истински празници, празници Мале Цркве, Цркве Божије зване породица. Чињеница да се везујемо и откупљујемо треба да нам покаже да су те везе непрекидне љубави унутар породице нешто што се не може лако раскиднути и уништити. Међутим, врло је важан тај моменат символичког везивања. Ми остајемо везани и кад се откупимо што нам указује на нешто веће. Наше откупљивања није откупљивање материјалним стварима, већ откупљивање жртвом. Ми хоћемо да кажемо, да покажемо, да у основи сваке од тих веза које нас међусобно спајају, стоји жртва. Зато када говоримо о кризи породице, о кризи брака, кризи рађања дјеце то није ништа друго него криза човјека који неће да се жртвује, није спреман да се жртвује, није спреман ни на какав компромис. Понекад када причам са младим људима, ту на граници дјетињства ка мајчинству и очинству, са људима који живе, како се то данас и званично назива, продужено дјетињство, видим да ту увијек постоји криза жртве. Људи нису спремнни на жртву, свјесно не желећи да кваре свој комфор. Криза жртве некад је узрокована и неким квазимаксималистичким захтјевима гдје ако онај други није такав и такав, онда ни ја не желим да будем такав и такав… Видите да је моменат у коме данас живимо у ствари, нажалост, продукован из једне цивилизације, из једне културе, унутар које човјек појам жртве уопште не доживљава ни разумљивим ни саморазумљивим. С те стране за нас је најважније одрастање у породици унутар које ће људи, читавим својим животом, да схвате да живјети значи живјети за другога. Тај моменат данас недостаје. Дјетињци нам саопштавају да ми као дјеца имамо неку везу љубави и неку жртву постоји у тој вези љубави. Као очеви и мајке ми такође имамо неки одређени задатак који је и смисао нашега живота. Ови празници нас уводе у празник Христовог рождества али се за њих морамо спремити и духовно. Ако смо дијете да будемо дијете у Христу, ако смо отац да наше очинство буде на благослов Божији, ако смо мајке да имамо топлину мајчинског срца. И да такви, као дијете, као отац и као мајка у Христу Божић дочекамо као породица у Христу.”- каже отац Дарко Ђого.
Сањам често Грачаницу. И увијек је сањам у свјетлости.
Свештеник Дарко Ђого је упутио божићну поруку браћи и сестрама на Косову и Метохији који се у ове претпрзничне дане припремају да Божић дочекају на нашој Светој српској земљи- Косову и Метохији.
“Нисте и никада нећете бити сами. Ми смо увијек ту да помогнемо. За нас сте Ви истински исповједници вјере и свега онога што ми јесмо. Косово и Метохија није само ова тренутна ситуација нити сјећање на вијекове који су прошли већ наш залог да се показажемо достојним предака. Само као народ који је достојан предака можемо рачунати да ће нас се потомци сјећати благосиљајући нас, и да нећемо нестати у некој стихији времена. То можемо постићи само ако успијемо да одбранимо своју Свету земљу Косово и Метохију, своје Светиње, Грачаницу, Пећку Патријаршију, Љљвишку… Моја велика кољенопреклона метанија пред свим Србима који живе у Метохији и на Косову. Они су луча која нам обасјава пут да видимо гдје смо, ко смо и шта смо, гледајући, кроз њихову свјетлост, помрчину око нас. Они су наша обавеза да ту свјетлост чувамо и његујемо и да им се нађемо при руци за сваку могућу помоћ. Браћо нисте сами! Прославите радосно Божић и све светковине јер сваки пут кад их ви радосно прослављате, у нашим заједничким светињама, и наше се срце радује живећи за час када ћемо сви моћи да славимо заједно у Пећкој Патријаршији, Грачаници и и осталим косметским светињама”- казао је отац Дарко.
Говорећи о томе шта за њега лично представља срце Србије и ,,душа Црне Горе“, како је знао да каже наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије, Света српска земља Косово и Метохија и шта посебно памти из својих одлазака отац Дарко каже да свјетлост Метохије и Косова и косметских светиња, а посебно Грачанице, увијек сија у њему.
“Све своје биће ми смо уткали у Грачаницу у којој видимо Божанску суптилност пренијету у камен и сваки потез живописца. Тај осјећај свјетлости из Грачанице давао је снагу ктиторима Немањићима, градитељима и фрескописцима да свјетлост виде на неки други начин. Опчињен сам нашим светињама и нашим народом на Косову и Метохији. Свјетлост која сија их наших светиња не може угасити ни једно насиље нити отимачина. Сањам често Грачаницу. И увијек је сањам у свјетлости. То је утисак који носим у себи, иако сам у њој био по тмурном дану. Пећаршија је на мене оставила утисак невиђене стаменитости и сталожености. Љевишка има осјетљиву љупкост која је фрагилна, крхка, ломљива и за њу сам везан болећивом бригом. Кад чујем да се нешто дешава на Косову најприје се уплашим да је неко наудио Љевишкој. Кад чујем своје четворо дјеце да пјевају “Сини јарко сунце са Косова” мања је и моја родитељска брига за њих“- каже отац Дарко.
Наш Митрополит Амфилохије је био епоха обнове црквеног и српског бића нашег народа и Косовско-ловћенског завјета
Отац Дарко Ђого се сјетио личности која је обиљежила наше животе и једну епоху, блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је био човјек Косовског завјета, нераздвојив од Косова и Метохије једнако како је био нераздвојив од Господа нашега и Цркве Његове. Када види Митрополита на Косову, да ли га види како сахрањује мртве и сакупља лешеве по Метохији и служи опијела страдалницима или како служи Свету службу Божију у Грачаници свој у сјају, чувајући памћење, душу и срце нашега народа…или како позива на свим важним скуповима српског народа да чувамо Свету српску земљу јер ,,смо ми дјеца Косовског завјета”.
“У лику Митрополита Амфилохија ми студенти смо видјели ликове великих отаца Цркве и ликове народних вођа. Митрополит је у једном моменту могао да служи литургију у Грачаници а већ у следећем да сједне у ауто са оцем Радомиром Никчевићем или оцем Радивојем Панићем и крене да помогне неком. Да крене у потпуну неизвјесност спреман да живот да за своје ближње, како је и сам рекао оцу Радомиру једном приликом: ,,Има ли ишта љепше него да погинеш на Косову?“ Цијело његово биће било је комплетна обнова Косовског звјета. Био је цјеловита, интегрална личност која је у себи обједињавала све оно најбоље од сваког свог идентитета, од малог завичајног, морачког, преко свог великог, српског, националног до свеправославног и свевасељенског идентитета. Све што је у њему било облагодаћено је из њега излазило и давало се свијету. Наш Митрополит Амфилохије је био епоха. Епоха обнове црквеног и српског бића нашег народа и Косовско-ловћенског завјета. Својим дјелом он је будио у људима оно најисконскије тражећи од нас да будемо још бољи и бољи.
Зато, једног дана када видимо обновљену Ловћенску капелу и Његоша који сија из знајмо да ни тада нисмо завршили посао јер је то завјет о непрекидној обнови. То би само требало да буде крај једне епохе лутања и повратка Црне Горе свом истинском бићу али и почетак једне другачије епохе какву је сањао Његош и наши преци. Његов Завјет, који и и даље остаје пред нама је Завјет о непрестаној обнови и непрестаној перспективи стремљења ка Господу, Царству Божијем и нечему вишег од нас самих“- казао је отац Дарко.
На сахрани свог духовног оца, отац Дарко је казао нашем Радију да је наш Митрополит Амфилохије, у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског, био увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве.
Проф. др Дарко Ђого се сјетио и свог првог сусрета са њим.
“На сваком Митрополитовом предавању смо се осјећали помало као на испиту. Увијек је имао времена и љубави да нас саслуша и обгрли својом љубављу која је била бесконачна. Био је најзначајнија личност нашег богословског образовања показујући нам и Ко је Тај ка Коме треба да стремимо”- казао је свештеник Ђого.
Отац Дарко је изгубио свог дивног оца у рату када је стварана Српска република, који се увелико се уградио у Републику Српску коју данас хвала Богу имамо. Ристо Ђого је у у ратним условима стварао РТРС помажући и на тај начин да се сазна истина о страдању нашег народа.
Отац Дарко је у Митрополиту нашао и оца и ђеда и духовника и пријатеља.
“Заволио сам га у потрази за очинском љубављу, као човјека који нас је склањао са странпутица духовног и сваког облика живота, човјека који нас је волио. Знао је да буде децидан, оштар али је био и човјек огромне воље. Он није био у стању да се наљути, у њему није било ни трунке злобе или замјерљивости. Знао је да каже и да је погријешио. Његова је ријеч одзвањала и имала далеки ехо. Формирао је моју личност у много чему и увијек је био и биће узор коме се враћам. Његова слика, која стоји у мом кабинету, подсјећа ме на благослов који сам имао и на обећање да ћемо се, ако Бог да, опет видјети. Био је у стању да човјека воли бесконачно и да се даје бесконачно. Сви смо жељели што више његове љубави, да га што више имамо за себе, али е то било немогуће јер је Митрополит Амфилохије припадао Васељени. Када је отишао чинило ми се да је тек требало да дође вријеме коме би се радовао остварењу својих планова. Ђед нам је разрешавао дилеме од богословских до личних. Недостаје ми…”- каже отац Дарко.
Избор Патријарха Порфирија и Митрополита Јоаникија је велика утјеха за наш народ у ово вријеме
“Избор Патријарха Порфирија и Митрополита Јоаникија је велика утјеха за наш народ у ово вријеме. У кратком периоду су се показали као људи који су понијели дарове својих претходиника и читавог двадсетог вијека у нашој Цркви, дарове Аве Јустина и Владике Николаја.
Имао сам мало година када сам изгубио оца Риста, био сам старији кад је и други Ристо отишао. Обојицу из видим као различите, али узоре и два светилника до чијег узора и сам тежим да допрем својим животом “- казао је отац Дарко Ђого и, упутивши божићни благослов, казао да љубав Божија наткриљује људски род.
“Желим вам пуно божићног благослова и обнове јер је Божић трајна обнова нашег подсјећања на љубав Божију и сазнање да нас Бог никад не напушта. То је радост заснована на жртви, а то је једина права радост. Останимо радосни и у уму и у срцу. Само ако будермо сабрани у Цркви Божијој, Косовском завјету, Светосавској мисли и Божићној радости, видјећемо истинску Божанску свјетлост, док нас пламен Бадњака и свјетлост Христова грију и загријавају, оним предачким пламеновима и оним потомачким поносним виђењима.
Догодине на Косову. Догодине на Ловћену“- поручује протојереј-ставрофор Дарко Ђого.
Слободанка Грдинић
