Отац Дарко Пејић поводом 30. годишњице свештеничке службе говорио за Радио ,,Светигору“: Колико ми је Бог дао снаге трудио сам се у свом пастирском раду; Било је пуно искушења али много више радости
Протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски најмесник у граду Мирослављевог Јеванђеља, гдје од „од извора до увора Лима седамдесет седам манастира има“, прославио је 30 година своје свештеничке службе на празник Светих апостола Петра и Павла, славу Бијелог Поља и градске цркве посвећене овим светитељима. Тим поводом о. Дарко Пејић је био гост Радио Светигоре.
„Рођен сам и одрастао у селу Љесковица код Завидовића, гдје смо у последњем рату остали без огњишта и дома. Љубав предака и њихов труд, посебно љубав мога дједа по оцу и моје мајке, који су били веома побожни, довела ме на овај пут. Иако је радио тежак посао мој дјед, који је био благе нарави, постио је Васкршњи пост на води и учио и нас своје унуке честитом животу. Мајка ме водила ме на света богослужења и на вјеронауку, тако да сам, практично одрастао у цркви. 1988. године уписао сам Богословију Света три јерарха у манастиру Крка, за клирика Митрополије црногорско-приморске. Док сам био у Богословији, коју сам завршио 1993. године, једном осам мјесеци нисам ништа знао о својој породици, а ни они о мени, због ратних дешавања. На Петровдан 1995. године ме на Цетињу рукоположио у чин ђакона блаженог спомена Митрополит Амфилохије, а 23. јула исте године у Манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића рукоположен сам у чин свештеника. Митрополит ме потом шаље на службу у Мојковац, гдје сам на Крстовдан 1995. године први пут сам служио Литургију. У Мојковцу 51 годину прије тога није било свештеника, од кад је свештеник Ђуро Томовић убијен без суда и пресуде 1944. године, из засједе, на Бурену у Лепенцу. Закопан је на лицу мјеста гдје је почивао све док дана када смо откопали његов гроб и посмртне остатке оца Ђура пренијели у Поља у Цркву светих Благовијести, гдје му је опијело служио Митрополит Амфилохије и гдје је потом сахрањен на породичном гробљу. Међу људима који су управљали градом у то вријеме није било много разумијевања за Цркву, али се, и поред тога на сваком кораку осјећала жеља народа за Богом“, сјећа се отац Дарко.
Додао је да, иако је комунизам био заледио вјеру у Црној Гори, она се великим трудом Митрополита Амфилохија и свештенства отапала да би данас засијала у пуном сјају.
„Мој син који је завршио Цетињску богословију, сада је на студијама теолошког факултета и ако Бог да кренуће свештеничким стопама“, казао је отац Дарко.
Подсјетио је да је народ у Мојковцу много лошег претрпио од комуниста, али да је велика пошаст било и то што је покушано да се разбије породица.
„У многочланим породицама се дјеци предавало све што се знало из наше историје и памћења, док су мајке своје ћерке училе свему што су знале. Непоштовање светиња нас је довело и до непоштовања оца, мајке, мужа, кума и то је прво за шта поново треба да се поново изборимо како би сачували вриједности које су нас чувале и очувале на овој вјерометини. Наш народ је био крив само зато што је жив, док смо ми то прихвали као чињеницу иако смо народ који је принио највише жртве за слободу овог народа. Доласком Митрополита Амфилохија догодио се Васкрс вјере у народу Црне Горе“, наглашава отац Дарко.
Присјетио се и дивног игумана манастира Ђурђеви ступови оца Никодима који је свима био као прави отац, и многих других.
„Са Митрополитом Амфилохијем смо из пепела подизали Цркву у Црној Гори. Сјећам се да сам са игуманом Цетињског манастира потоњим Митрополитом Јоаникијем, у то вријеме, косио на Ивановим коритима. Била су ту и прва крштења и освећења домова, гдје су нам домаћини затварали врата и пријетили нам. Било је искушења, али много више радости. Црква је мајка овога народа која је народ довела у мирну луку. Што са већом пажњом будемо носили смој крст мање ћемо видјети грешке ближњих, зато будимо строги према себи а благи према другима“, поучио је слушаоце Радио Светигоре отац Дарко.
Додао је да морамо да научимо да цијенимо труд својих предака чијом крвљу смо ми сада овдје гдје смо.
„Црква је учинила да изворе које су нам преци оставили сачувамо бистрим, а на нама је да их такве предамо својим потомцима“, поручио је отац Дарко и подсјетио да Бјелопољци очекују да ће ове године почети са изградњом парохијског дома – Дома Мирослављевог јеванђеља, који је насушна потреба овог града на Лиму и вјерног народа у њему.
Слободанка Грдинић
